На ивици раскола

Не мора човек бити пророк да би могао да претпостави како ће се одвијати догађаји у Украјини у вези са оснивањем Јединствене православне украјинске цркве, које је најавио председник суседне земље Петар Порошенко. Људима далеким од Цркве није најјасније зашто би неко био против овог државног пројекта. Наизглед, свако уједињење је боље од било каквих раздвајања.

Да бисмо схватили ову политичку провокацију треба да познајемо историју, световно и црквено право, православно учење о Цркви, статистику тога коме украјински народ даје предност кад је религија у питању, ко је васељенски патријарх Вартоломеј и какве везе он има с Украјином. Шта су аутокефалност и Томос, зашто у називу Украјинске Православне Цркве постоји синтагма „Московска патријаршија“ и какве везе с тим има Москва. Ко су расколници (Кијевска патријаршија и Украјинска аутокефална православна црква) и како су настали у Украјини у ХХ веку. Зашто Филарет који се налази на челу Кијевске патријаршије не избива из Америке, зашто је муслиман Мустафа Џемилев, председник Меџлиса кримско-татарског народа 1991-2013. године (организација која је у Руској Федерацији забрањена као терористичка) отпутовао код турског председника Реџепа Ердогана с молбом да се од Патријарха цариградског добију документа за оснивање нове православне цркве у Украјини.

Да бисмо расплели ово клупко питања свакоме од нас су потребна знања, и промишљен и разуман став према догађајима.

Сви знају да су најболнији и најспорнији проблеми у историји човечанства проблеми језика и религије који су повезани са самоидентитетом народне свести. Ако желиш да изазовеш немире у некој нацији, поремети устаљену равнотежу језичких и религиозних приоритета народа.

Ниједан политичар који жели добро свом народу неће покретати ова питања. И напротив – ако желиш да те део народа омрзне, приморај народ да промени свој језик и да промени Цркву коју је изабрао за своју веру. Ово друго се управо сад дешава у Украјини.

Почећемо издалека. До XV постојале су само четири помесне Православне Цркве: Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска.

У старој Русији Црквом је управљала Цариградска патријаршија. Управо она је у нашој држави слала своје митрополите: прво у Кијев, а касније, кад су татарско-монголске хорде разгромиле Кијев – у Владимир (1299), а затим у Москву (1325).   

Међутим, кад је Цариградска патријаршија издала православље и примила унију – уједињење с Римокатоличком црквом (1439), Москва је, не желећи да учествује у издаји своје вере, практично постала самостална и почела је да бира митрополите међу домаћим јерарсима. У овом праву нашу Цркву су подржале преостале три Помесне Цркве – Александријска, Антиохијска и Јерусалимска.

На крају је Цариградска патријаршија која се вратила под окриље православља признала нашу Цркву као самосталну 1589. године уручивши јој Грамату (Томос).

Сад патријарх Вартоломеј све доводи у заблуду говорећи да је ова Грамата била привремена, иако се у нашим архивима чувају оригинали многих докумената о признавању Московске патријаршије и у њима нема речи „привремено“. Али што је главно – Цариград вековима није имао никаквих примедаба на то што је Руска Црква заједно с кијевским областима постала самостална патријаршија.

У време руских немира, на пример, у револуционарним годинама прошлог века Цариград је испољио заинтересованост за запоседање туђе канонске територије која припада Руској Православној Цркви. Између осталог, склопио је политички савез са бољшевицима и црквени савез с расколницима и обновљенцима. Међутим, историјски је у томе претрпео пораз, иако је отворио своје епархије за руске вернике у западној Европи и Естонији без дозволе Руске Цркве.

У свим овим случајевима Цариградска патријаршија је поступала као римски папа преузевши статус поглавара светског православља, што је за православце отворена јерес.

Украјинска Православна Црква Московске патријаршије је аутономна Црква која решава своје проблеме (канонске, организационе и финансијске) не тражећи за то дозволу од Москве. То је највећа верска организација у Украјини по броју храмова, свештенослужитеља и парохијана. По овим показатељима све остале хришћанске организације заједно у земљи не могу се поредити с Украјинском Црквом.

Поред свега тога украјинске власти ни на који начин нису реаговале на варварско запоседање храмова Украјинске Православне Цркве (таквих случајева је у последње четири године било око 50 и на стотине храмова до 2014. године), већ су подстицали неонацисте на насиље.

У оваквој ситуацији обраћање руских расколника, председника Петра Порошенка и посланика Врховне Раде Цариграду да дарује аутокефалност још увек нејасној новој верској организацији представља подстрек на верски сукоб.

Неки стручњаци сматрају да је ова ситуација од користи само Сједињеним Државама у њиховом сукобу с Русијом, да смисао поделе некад јединствене нације не само по границама држава, већ и по језику и религији – јесте у томе да се у наредним деценијама обезбеди зона нестабилности која ће крварити и исцрпљивати народ који не жели да буде подељен.

Уставима скоро свих држава предвиђено је немешање власти у црквена питања, укључујући и САД и Украјину. Али зашто у САД у којима има 120 конфесија никоме не пада на памет да оснује јединствену америчку цркву, а многи политичари из Стејт департмента се труде да подрже сличну организацију у Украјини. Зар то није чудно?

Протојереј Владимир Вигиљански

Зашто ниједан западни политичар није опоменуо председника Порошенка који је изјавио да започиње рат против Украјинске Православне Цркве која се по његовим лажним оптужбама наводно моли за земљу-агресора и благосиља убијање Украјинаца? Зашто га нико не заустави у томе што износи политичке оптужнице против већина хришћана у својој земљи?

Но добро, на страну украјински расколници и неодговорни политичари који се боре за власт и политички утицај, али како православни турски јерарх може да дозволи себи да се уједини с расколницима, да се меша у политички живот у земљи у којој је у току грађански рат и предизборна борба на страни оних које занимају само личне амбиције?

Да ли је свестан да ће лов на златну рибицу у мутним водама немира историја оценити као политичку провокацију, као акт распиривања пожара мржње у украјинском народу и као подстицање на верски рат?