Минимална мера здравог разума

На друштвеним мрежама се води дискусија о тексту који, по тврдњи грчког сајта ortodoxy.info преноси садржај преговора које су патријарси Кирил и Вартоломеј водили у току посете патријарха Кирила Истамбулу.

Иако се он назива „стенограмом“, у суштини се не ради о нечему што би се могло назвати записом или стенограмом – ради се о тексту који је изложен као препричани стенограм. Зато заправо и није могуће коментарисати његов садржај – јер се не може знати да ли је био измењен приликом лектуре и да ли је можда био измишљен од почетка до краја.

Међутим, треба рећи нешто о једној другој ствари. Људи који цитирају текст као оригинал очигледно полазе од тога да је то стварно процуривање информација из преговарачке собе. Међутим, преговорима у Фанару присуствовао је врло узак круг лица – и извор процуривања се може налазити само унутар овог круга. Отворено говорећи, до процуривања је (уколико се оно десило) могло доћи само уз дозволу патријарха Вартоломеја.

Односно, људи који цитирају текст као оригинал сигурни су да је патријарх Вартоломеј садржај тајних преговора објавио без пристанка друге стране. Потребна је извесна смелост да се тако нешто припише патријарху Вартоломеју.

Постоји једна појава која се зове етика. Објављивање садржаја важног поверљивог разговора без сагласности свих учесника није морално. (Патријарх Кирил је након преговора истакао да то неће чинити без сагласности патријарха Вартоломеја.)

Односно, у принципу, ви тако можете да поступите, али људи (са разлогом) више неће водити с вама поверљиве разговоре. Ступајући у поверљив разговор други човек вам указује поверење, а објављивање његовог садржаја представља изневеравање поверења. Већина људи изневеравање поверења сматра неморалним и потрудиће се да избегне поверљиве разговоре с вама. То су врло једноставне и елементарне ствари, које људи усвајају у пубертету.

Кад људи воде поверљиве разговоре они их не објављују без сагласности друге стране. То је минимална пристојност и способност за договарање која је потребна и да би се човек запослио. И минимална мера здравог разума: стећи репутацију човека који није у стању да се придржава чак ни основних етичких правила – значи веома отежати свој друштвени живот.

Чак и окорели политичари обично не одају садржај преговора – зато што то нису последњи преговори у њиховом животу, и убудуће треба да разговарају с људима. А ако се с вама не могу водити поверљиви преговори – нико с вама неће ни преговарати.

Односно, људи који тврде да је стенограм веродостојан приписују патријарху Вартоломеју крајње ниске етичке и пословне особине. Свашта се дешава на белом свету, можда већ до те мере „неста преподобних“ – али би било у извесној мери преурањено тврдити тако нешто.

Ипак, има људи који полазе од тога да су процуреле информације веродостојне и притом остају ватрене присталице аутокефалности. Односно, желе да одведу украјинску цркву под омофор човека којем (надајмо се, неосновано) приписују врло неморалне и неразумне поступке.

То је прилично чудно, зато што је Црква управо морална заједница, ако човек претендује на глобално духовно вођство од њега се очекује управо морално понашање. Непринципијелни макијавелиста и пастир народа су у извесној мери различите улоге.

С друге стране, поновићемо да политичари какве год да су њихове моралне особине, избегавају да одају садржај поверљивих преговора, зато што пословна етика није само питање тога да ли сте добар човек или нисте, већ је питање да ли ће људи следећи пут хтети с вама да разговарају.

Други аргумент је да у Руској Православној Цркви има тако страшних људи, да су то агенти КГБ-а итд., и да се на људе који су толико страшни не могу применити обични морални захтеви. Поступак непријатељски према Русији не може бити неморалан – он чак не може бити ни глуп или контрапродуктиван. Он увек може изазивати само одобравање.

Пошто се Црква сматра једим од ослонаца Русије, сви поступци усмерени против Цркве аутоматски се доживљавају као исправни.

Од патријарха Вартоломеја се не тражи ни мудрост, ни побожност, ни елементарна разумност – од њега се тражи само непријатељство према Москви. Зато му се радо приписује отворено аморалан и глуп поступак – само да изгледа довољно непријатељски према Московској патријаршији.

Ова етика није добра ни за изградњу Цркве, ни за изградњу државе – зато што њене присталице не могу имати ништа стваралачко. А ми ћемо се, са своје стране, једноставно уздржати од суда о веродостојности наводног процуривања информација. Иако понашање патријарха Вартоломеја изазива велику жалост, немојмо мислити о њему тако лоше као што мисле присталице аутокефалности.