Дарови светитеља у Сан Франциску

Црква 12. октобра слави обретење моштију светитеља Јована (Максимовича), Архиепископа шангајског и санфранциског, чудотворца. Један од учесника у овој тајни која се догодила пре 25 година – 12. октобра 1993. године, био је протојереј Петар Перекрјостов – кључар храма у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ у Сан Франциску, аутор многобројних публикација о светитељу Јовану.

С оцем Петром разговарамо о историји парохије и храма у Сан Франциску, о животу православне Америке, о чудима која се дешавају покрај моштију светитеља Јована.

Мошти светитеља Јована (Максимовича)

Храм владике Јована

– Оче Петре, молимо вас да нам испричате нешто о храму у којем служите и о томе на који начин је повезан са светим Јованом Шангајским.

– Наша парохија у Сан Франциску је формирана 1927. године на темељима прве православне парохије у Северној Америци – Свето-Тројичке која је постојала још од 1858. године. Група парохијана ове прве парохије 1927. године желела је да остане верна Руској Православној Заграничној Цркви и основала је парохију у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“.

– А коју алтернативу су имали ови парохијани?

– Могли су да остану у такозваној Северноамеричкој митрополији (будућој Православној Цркви у Америци) која је претендовала на самосталност: митрополит Платон (Рождественски) који је био на њеном челу одлучио је да се више не потчињава хијерархији Руске Заграничне Цркве. Истовремено је у Европи митрополит Евлогије поступио на исти начин прекинувши односе са РПЗЦ.

Нова заједница је у прво време изнајмљивала различите просторије за храм, али је касније, 1940-их година купила енглески храм у част архиђакона Стефана. Храм је занимљив због тога што је саграђен од калифорнијског махагонија, при чему је дрвена грађа била послата у Енглеску на обраду.

– Зашто се на Западу продају храмови?

– Продају се зато што се гради нови храм, или зато што је постојећи храм у лошем стању или постаје мали за потребе заједнице. У принципу, на Западу новоформиране православне заједнице у прво време често купују храмове од католика и протестаната. Понекад ове храмове који се продају купују и световни људи; сачувавши спољашњу фасаду они могу да преуреде здања у станове, концертне сале, музејске просторије, чак и ресторане и дискотеке. Притом се овакви објекти продају прилично често, у сваком случају, например, у Монреалу, где сам рођен.

– А како се у Сан Франциску нашла далекоисточна паства владике Јована?

– Педесетих година ХХ века у САД је дошло много руских емиграната са Далеког истока – из Харбина и Шангаја. Тада је Кина постала комунистичка земља и многи су је напустили. Архиепископ Јован (Максимович) је тамо био као Мојсије који је извео свој народ „из ропства“ на слободу. Његова паства је прве две године провела на Филипинским острвима, а владика је стално путовао у Вашингтон, молио се, састајао с представницима власти, залагао се за статус своје пастве. Након две године чекања америчке власти су овим дошљацима из Кине доделиле статус избеглица – јер нису имали пасоше: емигранти у Кини нису имали ни совјетске, ни кинеске пасоше. Након добијања статуса избеглица већи део ових људи се обрео у Сан Франциску.

Ускоро су парохијани решили да саграде нови храм у руском стилу. Наш садашњи. Тако се појавила „нова“ саборна црква, ми је тако зовемо – у част иконе Мајке Божије „Свих жалосних Радост“.

– Било је потешкоћа у изградњи храма...

– Његова изградња је почела отприлике 1959. године – почетком 1960-их година. Али познато је да ђаво не подноси кад се подиже нови Престол Божији где ће се стално служити још једна Света литургија и Руси у нашој парохији су подлегли искушењима и поделили су се, а изградња храма је обустављена. Судили су се. Храм је био незавршен већ више од годину дана и тада је Архијерејски Синод одлучио да у Сан Франциско пошаље владику Јована, тадашњег Архиепископа западноевропског како би он помирио своју паству и завршио изградњу величанственог храма, јер је цркву градила његова паства са Далеког истока која је имала поверења у светитеља Јована.

Владика Јован је допутовао у Сан Франциско крајем 1962. године. Он се као председник парохијског савета новог храма такође нашао на оптуженичкој клупи – хвала Богу, суд је ослободио оптужнице парохијски савет дозволивши да се градња настави.

Груби грађевински радови на храму су завршени 1965. године, а у недељу Православља – 14. марта 1966. године – владика Јован је служио прву Литургију у новом храму. И од тада се Литургија код нас служи сваког дана. Наш храм је једини парохијски храм у Северној Америци укључујући све православне јурисдикције у којем се свакодневно служи богослужбени круг: вечерње, јутрење и Литургија.

Мошти светитеља Јована (Максимовича). Фото: прот. Петар Перекрјостов

– Сад у овом храму почивају и мошти светитеља Јована. Молимо вас да нас подсетите како су обретене мошти светог владике.

– Кад је владика Јован умро био је сахрањен у крипти испода храма. Чудо је што је градски савет дао дозволу за сахрану у границама града. Светитељ Јован је почивао у крипти 28. година. Многи људи су, знајући његов живот и снагу његове молитве, долазили у његову крипту; широке црквене масе су почеле да моле за канонизацију владике Јована. На заседању Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве 1993. године донета је одлука о томе да се он прослави. Због припреме за канонизацију у ноћи између 11. и 12. октобра 1993. године – пре тачно 25 година – био је заказан преглед остатака светитеља, отворен је ковчег и видело се да је тело нетрулежно. Касније су мошти омивене и пресвучене, то је било пред канонизацију 1994. године, и пренете су из крипте у сам храм баш уочи службе прослављања владике Јована у збору светаца.

– Многи долазе да се поклоне моштима светитеља Јована. Ко су ови људи?

– У принципу, саборна црква у Сан Франциску с моштима владике Јована је у Америци место које православни ходочасници најчешће посећују. Кад се људи налазе у безизлазној ситуацији, кад не могу да имају деце, кад имају неку муку, кад не могу да заснују породицу, кад имају велике патње или рак, кад је нада слаба – људи из целог света долазе да се поклоне моштима највећег свеца ХХ века – светитеља Јована у Сан Франциско.

У храму у Сан Франциску. Фото: прот. Петар Перекрјостов

– Да ли се у годинама свог постојања ваша парохија на неки начин променила?

– Наша парохија је сад мала иако је својевремено била најбројнија у руској дијаспори: у Сан Франциску је некад постојала најкомпактнија руска колонија, премда је више Руса живело у Њујорку. Компактна значи да су људи живели у близини. Практично 90% парохијана је живело на 15-20 минута пешке или колима од храма. На пример, код нас су се часови у руској гимназији при храму држали пет пута недељно!

– У недељној школи веронауке?

– Не, код нас по правилу нема школа веронауке недељом, наше школе су суботње. На пример, у Паризу су се часови одржавали четвртком, а у Северној Америци – суботом. Али у Сан Франциску су деца тада, осим суботе, после обичне америчке школе долазила код нас на часове – од 4 до 6 увече, два пута недељно: старији понедељком и средом, млађи уторком и четвртком. Пошто су сви живели релативно близу директор школе архимандрит Атанасије (Стуков) је чак купио школски аутобус и лично је довозио децу од куће, хранио их је од свог новца, а после часова их је развозио по кућама. Притом је лично седео за воланом овог жутог школског аутобуса!

Сад код нас на службу долазе и стари људи који су се преселили из Кине, и њихови потомци, и људи који су се доселили из земаља ЗНД у последњих 20-30 година, такође има много православних Американаца, Срба и Румуна. Међутим, многи некадашњи парохијани су се одселили: Сан Франциско је данас један од најскупљих градова у Америци. И још имамо много мање сталних парохијана, али имамо много гостију и ходочасника, укључујући људе који долазе издалека. Нарочито много ходочасника долази у току летњих месеци.

Дарови светитеља

Мошти владике Јована. Фото: прот. Петар Перекрјостов

– Чуда од моштију светитеља Јована дешавају се врло често. Чудо од моштију владике је за нас нормална ствар, није ништа необично. Тако је пре неколико година у храм дошла жена. Не код владике Јована, већ просто да поразговара са свештеником и затекла је мене. Попричали смо. Испоставило се да чека бебу, али су јој лекари рекли: дете ће се родити с Дауновим синдромом. Муж ове жене је захтевао од ње да абортира. Жена није била много црквена, поразговарао сам с њом под утиском филма који је издао манастир Свете Јелисавете у Минску о раду с таквом децом. У филму је једна монахиња врло дирљиво говорила о томе да кад Бог разговара с нама, све што Он каже прво филтрира наш мозак, и оно што нам је од користи и што је за нас добро, пролази даље у наше срце. А кад се ради о људима који имају Даунов синдром, Господ се обраћа директно њиховом срцу заобилазећи људски фактор који изврће оно што Бог каже. Поразговарао сам с овом женом и предложио јој да одслужимо молебан светитељу Јовану, помолили смо се и опростили. Надао сам се да ће ме назвати и да ће ми казати шта је одлучила. Међутим, није било никаквих вести.

Прошло је око годину и по дана и у храм је дошла ова жена (нисам је препознао), с њом је била мала плавушанка. Жена ме је погледала с осмехом и упитала да ли је се сећам. Кажем: „Не, не сећам се.“ Она: „Долазила сам код вас, муж је хтео да абортирам: лекари су рекли да дете има Даунов синдром. Ево моје кћеркице, потпуно је здрава.“ То је била огромна радост! Па зар то није чудо, и те какво!

Изузетно велика је радост кад се брачном пару који није могао да има деце роди дете. Сећам се како ми је једном у храму пришао пар и замолио за молебан. Обично све нове људе питам одакле су и брачни пар је рекао да су из Казања. Кажем: „Да ли сте у Америку дошли на одмор или послом?“ – „Не, дошли смо код владике Јована?“ – „На дуго?“ „На два дана.“ – „Зар сте из далеког Казања допутовали у Сан Франциско на само два дана?“ – „Да, нисмо могли да имамо деце и заветовали смо се да ћемо се захвалити владики ако нам се роди дете.“ И ето, настављају, прошло је годину дана откако се дете родило – а мама је имала већ преко 40 година. И испунили су свој завет: долетели су да би се лично захвалили владики Јовану.

Обично људи који долазе мисле да је чудо ако Господ Бог по молитвама владике Јована одговара на наше молбе управо онако као што желимо. Желимо дете – добили смо дете, желимо да оздравимо – оздравили смо, и тако даље. Али у ствари Господ не одговара на све људске молитве баш онако као што ми то желимо. Један од највећих дарова који људи добијају код моштију владике Јована јесте духовни елан и нада. Можда неће оздравити, можда ће умрети од рака, али ће отићи из овог света у другом, преображеном, духовном стању, у стању које ће им омогућити да уђу у Царство Небеско. Сећам се како ми је код моштију светитеља Јована једна жена причала како је изгубила свог сина-јединца и додала је: „Знате, оче, изгубила сам сина, али сам зато пронашла Бога.“ Кад је изгубила сина почела је да долази у храм, да се исповеда и причешћује, отворио јој се свет Цркве и Царства Небеског који јој је до тада био непознат. Наравно, губитак сина-јединца представља велику бол и тугу, али је она добила изузетно велики дар – могућност да стекне веру и наду.

„Никад нисам видела да човек ТАКО разговара с Богом!“

Протојереј Петар Перекрјостов. Фото: Петар Земљаних

– Оче Петре, испричајте нам нешто о себи и својој породици.

– Мој отац је рођен у Југославији, тамо се школовао у кадетском корпусу. А мама је из СССР. Њена породица је живела на окупираној територији и Немци су је кад је имала 13 година заједно с мамом и тетком одвели у Аустрију на рад у немачким фабрикама. Мој деда с татине стране је био бели официр, а с мамине црвеноармејац који је нетрагом нестао.

После завршетка Другог светског рата мама и бака су се преселиле у Канаду. А кад се Тито посвађао са Стаљином, истовремено је одлучио да реши стамбено питање и да се ослободи Руса, истерао их је из Југославије. Оне Русе који су били просовјетски настројени слао је у СССР, а беле емигранте је Тито пустио да иду у Европу. Тако се мој отац прво нашао у Италији, а касније се преселио у Канаду где се упознао с мамом. Склопили су брак и брат и ја смо се родили у Монреалу, он 1954. године, а ја 1956. Мој брат, игуман Николај, сад служи у Калгарију (Канада), али ће се вероватно ускоро преселити у Монреал како би помагао старим родитељима.

– Шта вас је подстакло на служење Цркви?

– Расли смо као типична деца руских емиграната: похађали смо суботњу руску школу, недељом смо прислуживали у храму. Касније сам први пут посетио Свето-Тројички манастир у Џорданвилу, веома ми се свидело ово место и у мени се родила снажна жеља да своју будућу судбину вежем за овај манастир и богословску школу. Нисам био донео свесну одлуку да постанем свештеник, али пошто сам у манастиру провео четири године и завршио богословску школу у мени је сазрела жеља да треба да служим у Цркви. Такође сам похађао постдипломске студије, руски језик и књижевност.

После богословије сам се оженио, служио сам као ђакон у Торонту, истовремено сам радио као цртач. Многи наши свештеници имају и цивилну професију. Године 1979. упокојио се свештеник храма у Сан Франциску и мени је понуђено ово место. Тако сам 1980. године постао свештеник и попадија и ја смо се преселили у Калифорнију.

– Да ли је постојало нешто што је нарочито утицало на вашу одлуку да се преселите у Сан Франциско?

– Наши архијереји не премештају свештенослужитеље случајно. По правилу, нуде парохију, кажу да постоји ето такво слободно место, таква потреба, питају како ће на то гледати ваша попадија и како ће се то одразити на вашу децу уколико она иду у школу. Односно, наши архипастири имају породичан приступ кад је реч о упућивању у одређену парохију. У руској дијаспори се на Цркву више гледа као на Христову породицу него као на војску. Руска Православна Загранична Црква је мала, архијереји с приступачни, човек увек може да их назове и да поприча с њима, архијереј обично познаје своју паству, а паства свог архијереја.

У Сан Франциску сам служио под руководством архиепископа Антонија (Медведева), он није имао ни аутомобил, ни келејника, ни кувара, ни личног секретара. Мирне душе сам могао да дођем код њега у два сата после поноћи ако му је било укључено светло и он ми је лично, младом свештенику, наливао чај и увек би ме саслушао. Тако смо попадија и ја прво дошли у Сан Франциско „на гледање“, јер је то за нас био велики корак. Обишли смо храмове у граду, у Сан Франциску смо већ имали пријатеље и попричали смо с њима. А последње вечери нашег путовања свратили смо код надлежног управника архиепископа Антонија. попели смо се код њега у стан, он нас је посадио да седнемо и отишао је, у светлом подраснику, да донесе кулич и јаја: било је васкршње време. моја супруга каже: „Владико, да вам помогнем?“ Он: „Не-не, седите, сад ћу ја.“ Мало је пословао, сам је поставио сто, ставио је тацнице, онда смо се помолили. Владика се распитивао о неким стварима, ми смо му постављали питања о парохији и о условима.

Вече се завршило, узели смо благослов и кад смо изашавши из његових одаја силазили низ степенице окренуо сам се према супрузи и упитао: „Лено, шта мислиш о селидби?“ „С таквим архијерејем се може служити било где. Никад нисам видела да човек тако разговара с Богом,“ – одговорила је она. Односно, владика Антоније (Медведев) није толико појао молитву и није је читао, већ је заиста разговарао с Живим Богом. То је оставило врло снажан утисак на попадију!

Прошла су три месеца, владика Лавр ме је рукоположио у Свето-Тројичком манастиру и ми смо се у августу 1980. године преселили у Сан Франциско. Од тада ме Господ, светитељ Јован, сабраћа из храма и парохијани трпе овде – већ 39 година!

Наша деца су се школовала код куће. Сад је наша ћерка попадија, жена свештеника у Отави, главном граду Канаде, а наш син ради при Свето-Тројичком манастиру у Џорданвилу. Он је библиотекар у богословији и извршни директор Фонда руске историје при Свето-Тројичком манастиру. При обитељи постоје архив и музеј. Наш син веома воли свој посао.

(Завршетак следи.)