Тајна отварања моштију

У сусрет 25-о годишњици обретења моштију светитеља Јована (Максимовића)

Архиепископ Јован (Максимовић) се упокојио 2. јула 1966. године за време архипастирске посете граду Сиетла са чудотворном иконом Божије Мајке Курско – Коренском. Након богослежења отишао је у своју келију и однео икону пред којом се убрзо и упокојио. Сахрана се одржала у Сан Франциску али не одмах, јер је било потребно много времена да би се окупили сви архијереји. Митрополит Лавр ( у то време још у чину игумана) путовао је заједно са архиепископом Аверкием (Таушевим) три дана аутомобилом у Џорданвил, који је удаљен од Свето – Тројицког манастира више од 5000 км. Иако је време било необично топло, за време опела тело владике Јована није показивало знаке трулежности иако га нису балзамовали.

Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу.

Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост.

Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“».

Након тога, у мају 1993. године одржао се Архијерејски сабор Руске Православне Заграничне Цркве на коме је била донета заједничка одлука да прослављање светог Јована буде 2. јула 1994. године. Тада је архиепископ Антониј одредио дан отварања и прегледавања посмртних остатака архиепископа Јована. На тај догађај владика Антониј је позвао по духу њему најближег архијереја – архиепископа Сиракузког и Тројицког Лавра, а такође и неколико свештеника, архимандрита (бившег Чикашког архиепископа) Петра, који је увек служио са владиком Јованом, диригента катедралног храма В.В. Красовског и чувара гробнице Б.М. Тројана.

Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро.

Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима.

У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана.

Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле.

Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно.

Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега.

Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам.

Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом.

Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух.

И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти.

Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију.

Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег.

Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили.

Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби!

На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Хтистових.

Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.)

У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована.