Гордост, властољубље и разврат

На спомен отаца VII Васељенског сабора

Данас прослављамо спомен отаца VII Васељенског сабора – светих људи, подвижника и архијереја који су се окупили како би одбранили истине наше вере. У то време се појавила врло озбиљна јерес – иконоборство. Јерес је била веома јака, и њене присталице су били чак и људи који су поседовали световну моћ, па су прогањали бранитеље светих икона. У принципу, у историји је било много таквих случајева, а очигледно је да ће их бити још доста.

Христос је створио Цркву како бисмо ми имали Његову радост; Он о томе говори у молитви Богу-Оцу коју смо данас чули у јеванђељском тексту: „Да имају у себи радост Моју савршену и да буду јединствени“ (уп. Јн. 17, 13) – Спаситељ за то посебно моли пре Свог страдања.

Али ђаволу то не треба и он се нарочито бори против тога да имамо радост у Христу, и против тога да међу нама буде јединство у Христу, у савезу љубави и мира. Зато увек изазива јереси и немире у Цркви, због којих долази до раскола и потреса, па свети људи морају да улажу огромне напоре како би залечили ове црквене ране. Међутим, не успевају увек да их у потпуности залече. Многи одлазе у далеку земљу, и зато је Црква увек знала да су неки Христови следбеници одлазили на страну – у јереси и секте – али у свему томе постоји врло важан моменат над којим сви ми треба да се замислимо.

Који је узрок ових подела? Људска гордост, властољубље, танана прелест и разврат јесу узроци који изазивају јереси и због којих цели народи одступају од истинске вере. Све почиње од тога што се неколико људи предаје ђаволу и пушта га у своје срце. Заиста, иза лепих речи, иза разговора, иза обећања, чак и иза цитата из Светог Писма, по правилу се крије гордост, заслепљено самољубље, властољубље или најотворенији и најпрљавији разврат. Историја Цркве зна да је то увек или претходило свакој издаји Христа или ју је пратило. Тако је дошло и до одласка у унију.

Често се дешавало следеће: прво је архијереј или свештеник дозволио да у његово срце уђу извесна задовољства далека од хришћанског подвига, оправдавао их је и то се све више и више укорењивало у њему, све док више није могао да се врати назад. И тада су му прилазиле власти овог света, нудиле нешто, мамиле га и уцењивале – и тако су људи издавали Христа. И Јуда је практично пао као жртва ове уцене. Шта је зарадио? Ништа није зарадио осим омче. Тако завршавају и сви оснивачи јереси и расколници, људи који су се одрекли Христове Цркве, премда су на почетку свог пута и свог живота, можда и желели да служе Цркви и Христу.

Исто се дешава сваком хришћанину. Сви ми из сопственог искуства одлично знамо како покаткад некој страсти дозвољавамо да се настани у нашем срцу, кајемо се за њу, али је не напуштамо, а онда после извесног времена постајемо њене слуге. То је страшно стање и нико од нас који овде стојимо не може да каже да га је избегао или да ће избећи, јер то може да се догоди сваком од нас. Кад би људима који падну у грех и оду из цркве на почетку њиховог пута неко рекао шта ће им се десити, ни они не би поверовали, рекли би: „То ми се неће догодити.“ Ово се нарочито може запазити у манастиру. Човек дође у манастир, постане искушеник, и ако, нарочито у прво време живота у манастиру, почне да даје громогласне изјаве о томе како, на пример, никад неће пити, како неће чинити друге грехове, да тако нешто никад не може да му се деси, то 99,9% значи да овог човека за пар месеци или пола године уопште неће бити нигде на видику. Ето, то се дешава људима, и толике потресе видимо унаоколо, а пре свега се дешавају због тога што у свом срцу дозвољавамо извесну раслабљеност, задовољства и тајне грехове. То су у прво време тајни грехови за које нико не зна, а после извесног времена се више не стидимо да их чинимо јавно. Данас апостол каже: „Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 19). Ово је могуће само ако своју душу очистимо од греха и од страсти у оној мери у којој свако од нас то може да учини, али не чини због своје лењости. Нека би живео у нама Христос и нека би нас Христова радост ујединила у Божанској љубави на путу ка Царству Небеском. Амин.