,,Од Метохије до Васкрсења“ у Матици српској у Новом Саду

Изложба фотографија Оливере Радић из Ораховца под називом ,,Од Метохије до Васкрсења“ уместо до 26.октобра, како је најављено на отварању, трајаће у Матици српској у Новом Саду до 3.новембра ове године. Изложба је отворена у организацији Косовскометохијског одбора Матице српске и Фондације „Симонида“ из Новог Сада у понедељак, 22.октобра, а пригодном беседом је окупљене у фоајеу Матице Српске поздравио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г.Теодосије. Отварању су присуствовали између осталих председник Матице српске, професор Драган Станић, игуман манастира Велика Ремета, архимандрит Стефан Вучковић, протојереј ставрофор Велибор Џомић из Подгорице, управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, ученици и професори Призренске богословије и многе друге личности из културног и јавног живота града Новог Сада.

-Сам назив изложбе ,, Од Метохије до Васкрсења“ говори да је Метохија данас наша Голгота- рекао је на отварању изложбе владика Теодосије. - С обзиром на све што смо преживели у блиској прошлости, с обзиром на народ који данас живи на тим просторима, и светиње које су нападане, рушене, скрнављене, паљене, па поново обнављане, заиста Метохија заслужује да се назове нашом Голготом. А знамо да од Голготе до Васкрсења није дуг пут. Ко је имао част и срећу да посети Гроб Господњи могао је да види да је то све под једним кровом. И ми данас, који живимо на Косову и Метохији и који само са надом и вером у Бога опстајемо на тим просторима, заиста знамо да ће доћи и наше Васкрсење.

А да је Васкрсење већ ту, по речима владике Теодосија, показују многи храмови у Метохији који су рушени и обновљени.

-Многи храмови су срушени па обновљени, наша богословија ,,Св. Кирила и Методија“ чији су ученици ових дана, у овом граду, донекле успели да представе себе, своју школу и нас све на Косову и Метохији, све то говори да је Божја сила присутна на тим нашим светим просторима. Исто тако, ми смо народ Божји, новозаветни изабрани народ Божји , јер смо заветом са Богом спојени и заиста верујемо у Васкрсење. Ова изложба нам помаже да све што смо проживели и страдали у блиској прошлости на Косову и Метохији, не буде препуштено забораву. Да наша деца, наша поколења, могу да се осведоче ко су им били преци, а надам се у Бога, да ћемо наш крст до краја уз Божју помоћ носити и да се наша деца неће постидети нас-рекао је владика Теодосије.

О самој изложби и аутору Оливери Радић говорила је др Александра Новаков, уредник фотографије Лексикографског одељења Матице српске. Она је рекла да су приказане фотографије ,,историјски извор“ и са тих фотографија ,, нас посматра тужна метохијска реалност онако како је Оливера види“:

-Оливера је верно забележила и отела од заборава метохијску реалност. Њене фотографије нису само документ, већ и историјска драгоценост, јер сведоче о пролазним и непоновљивом догађајима, представљају право благо; на основу њих се може исписати историја свакодневног живота метохијских Срба.

По речима др Александре Новаков на целој изложби видна је делатност и активност Српске православне цркве, јер се ,, читав живот метохијских Срба одвија под њеним мајчинским окриљем“.

-Побожност која је дубоко усађена у душама ових људи огледа се у прослави свих празника - рекла је др Александра Новаков. - На фотографијама је забележена прослава Светих Врача у порушеном Зочишту уз присуство великог броја припадника Кфора, али и протесте Шиптара на брду. То не спречава децу да наизглед спокојна и скоро навикнута и на борбена возила и на непријатељски став комшија Шиптара, мирно корачају према порушеној светињи. Упркос свему слави се Тројичин дан у Врбичану, Спасовдан у Оптеруши, Јовандан и Михољдан у Великој Хочи, Архангели у призренским и Душановим архангелима, Богојављење и потрага за крстом. Захваљујући Оливериној фотографији сведоци смо литије за Јеремијин дан у Гораждевцу, коју ни киша не спречава – а чита се и Јеванђеља на ливади. На фотографијама видимо како блиста из пепела васкрсла Богословија призренскa.

Посебан сегмент, по речима др Александре Новаков представљају фотографије посвећене киднапованим и убијеним Србима у ораховачкој општини.

-Призор преузимања њихових посмртних остатака, болне успомене и одсуство мира и на вечном почивалишту –њихови споменици разрушени, гробови прекопани или су на њима исписани називи УЧК. То није фотомонтажа, то је истина, тужна и болна истина. Такве су и „слике без речи”, како их је ауторка назвала – невешти графити, који приказују мржњу... казала је др Александра Новаков и скренула пажњу и на фотографије на којима су припадници снага КФОРа:

-Познато нам је како су се снаге Кфора и Унмика понашале на Косову и Метохији, али постоје изузеци које ћемо запамтити управо захваљујући овим фотографијама. Видећете да се један Американац крстио на рушевинама манастира Зочишта и да су грузијски војници Кфора дошли у Велику Хочу да приме благослов и нафору од оца Миленка. Фотографије говоре и томе да и на литургију долазе војници, а обилазе и разорене манастире.

Др Александре Новаков, је рекла да је велики простор на овој изложби посвећен деци:

-Деца у гетоизираном Ораховцу, затворена у четири зида с осмехом на лицу кроз прозор посматрају борбена возила, нешто касније, вероватно већ навикнута на тескобне услове живота, уз бодљикаву жицу и присуство војника играју се и на улици, лети се поливају водом да се расхладе, а зими праве замак од снега и жеља. На фотографијама видимо и децу која у народним ношњама вију коло у Душановом граду, крај Призрена, уочи Видовдана, али и децу која готово заветно гледају у гроб цара Душана. Оливерине фотографије су ,,пуне симболике: заробљени крст Ораховачке цркве, али и птица која слободно лети; црквено звоно којим дете позива на молитву, а около винова лоза и грожђе; црвена васкршња јаја у једној руци, у другој мало тек изникло пиле које значи, живот и Васкрс.

-Ова изложба вас позива дођете и сами се уверитe у лепоту и подвижништво која обележава данашњу метохијску стварност. Дођите, обиђите ова места на која вам Оливера скреће пажњу, сретните се са људима, пружите им руку, погледајте их у очи. Речју – подржите Србе који упркос свему опстају и надају се. Као жена и мајка, као професор, новинар и песник, а данас се уверевамо и као фотограф, Оливера зрачи оптимизмом јер верује у будућност у Васкрсење њене, моје и ваше Метохије-завршила је своје обраћање др Александра Новаков .

Аутор изложбе Оливера Радић се захвалила Матици Српској што је и на овакав начин отворила врата Србима са Косова и Метохије, по ко зна који пут слуша њихове вапаје и муку, као и Фондацији Симонида и њеној председници Бранки Писарић из Новог Сада, на чију су иницијативу фотографије приказане на овакав начин.

Оливера је у обраћању окупљенима казала да су фотографије део историје, али и део свакодневице, јер на Косову и Метохији ,,још увек горе српске куће, скрнаве се гробља, нападају српска деца, каменују српски аутобуси.“

Она је преко фотографија поделила причу о окупљацији, доласку тзв. миротвораца који су место мира творили рат, о злочинима, киднаповањима, масовним гробницама и сахранама, о парастосима и порушеним надгробним споменицима... О срушеним црквама и манастирима, о деци која су се у мору зала радовала малим стварима, али и о хуманим људима који су долазили и делили са народом на Косову и Метохији своје парче хлеба, о хуманитарки Радмили из Канаде и сусрету са тада јединим српским дететом у Призрену, о војницима КФОРа који су на рушевинама наших светиња упознали Бога, о обнови Богословије, Светих Архангела и Зочишта, о Богојављењу и Васкрсењу. Донела је у Нови Сад део приче из Метохије, о Метохији, али и о људима који су остали у њој са надом у Васкрсење.

-Фотографија је, постала једино сведочанство многих тренутака, догађаја, људи. И свака фотографија представља једну епизоду наших живота, а све заједно су део једне велике приче која се зове живот у Метохији. Живот у миру, и живот под непријатељском чизмом, живот уловљен мрежом светских моћника у којем се као рибе у мрежи праћакају моји рођаци, пријатељи, деца...-казала је Оливера. - Ал је ипак живот у којем се као на позорници, иза жица и завеса дешавају удаје и женидбе, рађају се деца, чувају обичаји, слави се слава, шарају јаја за Васкрс, умире...

- У нади да ће свет напокон отворити очи, ја вас позивам да и ви будете део моста преко којег ће истина стићи до моћника овога света и да заједно са нама који живимо на Косову и Метохији помогнете да се очува тај део Србије, који није само парче земље већ велика светиња коју треба сви заједно да бранимо- рекла је на крају обраћања у Матици српској Оливера Радић.

Оливера Радић је рођена 1973.године у Великој Хочи. Данас живи у Ораховцу где ради као професор Српске гимназије која има укупно дванаест ученика. Добитник је Медаље сребрни орден Мајке девет Југовића јер је мајка четворе деце.

Оливера пише и сведочи истину. Своје текстове је објављивала у часописима Хвосно, Соко, Свети кнез Лазар, Стремљења, Светосавско звонце. Од 2006.године је дописник приштинског Јединства, а пише и за најчитанији православни сајт у свету Православие. ру из Москве. Сарадник је радија Светигоре и Слова љубве. Својим гласом доприноси да се Литургије широм Метохије вечно памте. Бави се хуманитарним радом, чувар је традиционалног начина живљења. Борац да се опстане тамо где јој је дом и огњиште и то не само њено.

Изложбом фотографија ,,Од Метохије до Васкрсења“ Оливера Радић се представила и као визуелни хроничар свога света, као фотограф и то са циљем да ,, сачува тренутак за себе, своју породицу, за савременике, али још више за људе који ће доћи“.