Дахау

Немачке машине су нешто из области „sehr gut“. Тој области припадају баварске прерађевине од меса, попут виршли, кобасица и осталог. Томе треба додати и кисели купус, кнедле, печене патке, и томе слично. Органско кулинарство овде стаје раме уз раме са савршенством немачке технике. Осим виршли, простиру се многоброје сорте пива, весели људи у националним костимима, и огромна количина туриста, што као резултат даје познати Octoberfest. Због њега и вреди, чини се, посетити Баварску.

Чини се...

Сасвим недалеко од Минхена, негде на двадесетом километру налази се градић Дахау, који вреди посетити много више, него било шта друго у овим крајевима. Пиво је пиво, и ништа више. А Дахау је откровење о тамној страни медаље немачке организованости и откровење о човечанству уопште.

До долазака нациста на власт, ово место је, захваљујући изузетном сезонском колориту, привлачило пажњу само уметника-пејзажиста. Почевши од 1933. године, овде се оснива експериментални логор за преправљање људског материјала према новом поретку, а такође и за рециклажу оних који не журе да се прекроје. Причају да су житељи логора Дахау на изборима као један гласали против Хитлера, и дим из пећи крематоријума је за њих постао посебна одмазда од стране нове власти.

Дим из пећи...Тешко је замислити шта значи годинама удисати гареж из пећи, гледати узаврелу трубу и знати шта – тачније: кога гурају у пећ из дана у дан, уредно као по механизму часовника.

Још увек није био потписан Минхенски споразум, нису Судети отишли Немцима, није дошло до Аншлуса Аустрије, још су се на своју војну снагу надале Пољска и Француска, ни не сумњајући да ће доспети под менгеле Вермахта током предстојећих недеља. Тек предстоји све што је у вези са Другим светским ратом, а овде, у Дахау, се од почетка 1933. године, ради пуном паром. Овде довозе оне, које режим сматра за „генетски отпад“: јевреје, проститутке, цигане, преступнике, душевно оболеле. Од идеолошких противника – комунисте, религиозне прегаоце, бунтовнике против режима, Јеховине сведоке. Народ и Рајх морају бити чисти! Такав је циљ. И логор, а затим цео низ сличних логора се организује са циљем „расне и социјалне хигијене“. Истина, некад је боље мање волети чистоћу.

Човек у логорским условима постаје извор биолошких сировина (кожа, кости, органи) и материјал за експерименте. На живим затвореницима, претходно лишеним статуса човека, раде експерименте о томе како на организам утичу нагле промене притиска, на ниским температурама.У најбољем случају, он (затвореник) може бити стрељан, као живи нишан, тако испада природније. Тако су и овде радили, обучавајући нове војнике. Али Хитлер је маштао о савршеном војнику. Маштао је о мешавини машине и човека, о створењу које се не боји смрти, бола, мраза, екстремних оптерећења, не зна за саосећајност, итд. Нацистичким лекарима је било много боље, много ефективније да испитују лекове и специјалну муницију не на мишевима и зечевима, него на људима, преименованим у „потчовек“. Одводе људе у гасне коморе, оперишу без анестезије, држе голе на снегу, и све то описују, мере, анализирају. Потом, господо, медицина може смело коракнути напред, и многа велика достигнућа, може бити, имају такву тајну историју, да пацијенти који су оздравили, боље да ништа о томе не знају.

Логор је радио као часовник. О неким нервним ломовима, покушајима самоубиства, или случајевима саботаже од стране радника логора нема никаквих података. Ако их је и било, остали су на нивоу појединачног случаја. Људи у униформама СС (бројали су се у хиљадама) методички и исправно су радити свој „посао“, као да су били запослени на фарми меса, или у машинској индустрији. Они су исто тако исправно жвакали доручак, ручак и вечеру, не губећи апетит, и не мучећи се нападима мучнине. Вероватно су прослављали исти онај Октобарфест. Мирно су спавали, писали писма женама. Фотографисали су се, узгред речено, испред гомиле трупова. Одлазили су на одмор, и на одморима зачињали децу. Смејали су се, слушали музику – може бити Вагнера или Бетовена, маштали о животу после рата.

Испоставило се да је човек способан за то. Све је то у њему садржано. Треба само поверовати у идеологију партије која је победила, у националну или другу величину. Довољно је да се изнутра пређе нека граница, или просто да се научи не размишљати. Довољно је, могуће, осетити посебну насладу у мучењу жртве, која не може ни да бежи, ни да се супротставља. Не знам шта још. Али, начинивши унутрашњи напор, човек је способан на нечувено.

Нису само немци такви. Оно што је могао да ради немачки Ханс, или Јохан, могу, да раде и руски Иван са енглеским Џоном. Треба само над њима темељно и искусно порадити. Дахау није откровење само о Немачкој, колико о самом човечанству.

И сломљени 1945.г. нацизам, и комунизам који је самостално умро, и данашњи храбри (у многим појавама ништа мање фашистички) либерализам су само форме политичког постојања једног истог материјализма. Безбожности, кратко речено. Разноликост идеолошких безбожности, доведених до граница логике, и апсурда. Ево шта је достојно Нирнберга.

Амерички војници, који су ослободили Дахау, без суда и истраге су одмах након ослобађања, изрешетали скоро без изузетка све раднике логора. Неке су голим рукама удавили и раскомадали преживели затвореници. Укупан број тих жртава је преко петсто. На рачуну бивших заробљеника је 40 убијених нациста. Ова борба је добила назив „битка у Дахау“. Нико после није размишљао да за то суди америчким војницима и официрима. Пошто су пећи тада још увек биле вреле, а гомиле трупова, тачније костура, лежало на све стране, и свака од четрдесет и више барака била је толико натопљена страхом и смрћу, о судским процесима било је смешно и говорити.

Сада овде шетају туристи. О чему размишљају, Бог зна. Вређа само то што се многи од њих фотографишу испред пећи, исто онако како се фотографишу испред Кеопсове пирамиде, или моста Риалто. По мени, ова манијакална страст за фотографисањем свугде (чак и овде) сасвим се добро уклапа у општи списах бизарних и страшних ствари на које је способно човечанство.

Узгред речено, овде у Дахау, седео је и протестантски пастор Мартин Нимелер. То је онај који је после рата рекао надалеко познате речи о свом и туђем ћутању, када су нацисти долазили да хватају комунисте, раднике, јевреје... „Ћутао сам, – говорио је Нимелер, – јер нисам био ни јеврејин, ни комуниста, ни радник. Када су дошли по мене, није имао ко да стане у моју одбрану.“

Овде је са правима „специјалног затвореника“ седео, заједно са патријархом Српским Гаврилом златоусти проповедник Христове истине и лепоте, епископ Жички Николај (Велимировић). Овде је његова вера прошла још једно ватрено жариште, које има снагу да убије. И када је, према његовим речима, немачки официр питао да ли и даље верује у Бога, Николај је рекао: „Не“. Али то није било оно „не“ које је очекивао есесовац. „Сада не само да верујем у Бога, ја знам да Он постоји“, – рекао је епископ.

Ако газиш шљунковитим стазама логора Дахау, ако покушаваш да продреш и да замислиш ШТА се овде дешавало, онда много тога, неприметно, може да се промени у теби. И када у повратку видиш немачке натписе типа „Ausgang“ (Излаз), ови тевтонски натписи претећег тона одједном наводе и тело и душу да се најежи.

Разуздани немачки празници такође губе на својој привлачности. И сав тај хваљени, као машина усклађен живот престаје да ти се осмехује. Почиње да ти се руга.

Тамо треба одлазити, ако идеш у Минхен. И носити оданде не само тело напуњено немачким напицима и ђаконијама, него и избезумљену и уплашену душу. Преплашену позадинском истином о томе, какав кошмар може да се крије иза речи „човек“, „нација“, „педантност“, „ред“, „цивилизација“.

Узгред, мерећи живот историјским мерама, то јест, мало већим од просечног живота појединца, све што се десило у Дахау (Равенсбруку, Бухенвалду, Аушвицу, Собибору, итд.) десило се буквално јуче.