Пројекат „аутокефалије“ у Украјини претворио се у шоу за привлачење пажње бирача

Дана 10. новембра 2018. године у емисији „Црква и свет“ која се приказује на каналу „Русија-24“ суботом и недељом, председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион одговарао је на питања водитељке телевизијског канала Јекатерине Грачове.

Ј. Грачова: Добар дан! Ово је емисија „Црква и свет“ у којој разговарамо с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополитом волоколамским Иларионом. Помаже Бог, владико!

Митрополит Илариона: Добар дан, Јекатерина! Помаже Бог, драга браћо и сестре!

Ј. Грачова: Пре неколико дана сазнали смо да Грчка више неће исплаћивати плату свештеницима. Управо државни буџет је био извор прихода свештенослужитеља. С чим је то повезано?

Митрополит Иларион: Ова одлука има врло дугу предисторију. Својевремено је Јеладска Православна Црква била лишена некретнина и земљишта, чија је експропријација извршена у корист државе, али се у замену за то држава обавезала да исплаћује плату клирицима. У Грчкој су сви свештенослужитељи донедавно имали статус општинских радника који су примали плату од државе.

Сад је постигнут споразум између Јеладске Цркве и грчке владе. О овој теми су заједно говорили поглавар Јеладске Цркве архиепископ Јероним и грчки премијер Алексис Ципрас. Од сада свештеници неће имати статус општинских службеника и неће директно примати плату од државе. Али ће држава уплаћивати Атинској архиепископији одређени износ од којег ће она сама плаћати свештеницима надокнаду. Држава не избегава ову тему, него исплату неће вршити директно она, већ архиепископија.

Притом треба нагласити да усмереност грчке владе на даље интеграције у Европску унију претпоставља и поштовање антиклерикалних и антицрквених норми које данас у њој постоје. Имајући у виду ове норме подршка Цркве од стране државе у Грчкој се већ одавно сматра за нонсенс. Због тога је грчка влада, која је данас углавном безбожничка, предвођена премијером који не крије своја атеистичка убеђења, и донела овакву одлуку.

Ј. Грачова: Каква је прва реакција и да ли постоји? Да ли су грчки свештеници били спремни за ово?

Митрополит Иларион: Јеладска Црква, наравно, схвата шта се дешава, и архиепископ је више пута давао изјаве и чули су се гласови у Јеладској Цркви о томе да је сазрела потреба за одвајањем Цркве од државе. Не мислим да ће Јеладска Црква уложити неки протест или да ће бити организовани неки грађански протести.

Ј. Грачова: Украјински председник Петар Порошенко и Патријарх васељенски Вартоломеј су 3. новембра у Истамбулу потписали „историјски“ споразум (историјским га је назвао сам Порошенко) о сарадњи и помоћи између Украјине и Цариградске патријаршије.

Патријарх Вартоломеј је изјавио: „Сигуран сам да ће одлука о аутокефалији довести до јединства и уједињења свих православаца у Украјини.“ Шта му даје повод и основу да мисли да ће управо ова одлука довести до јединства?

Митрополит Иларион: У својој емисији смо већ говорили о томе да је за председника Украјине Порошенка тема „аутокефалије Украјинске Цркве“ сламка за спасавање за коју покушава да се ухвати како би остао на власти још један мандат. У ситуацији кад нема успеха како на политичком, тако ни на економском фронту, у ситуацији дубоке економске кризе, у којој се Украјина тренутно налази, а за коју је крив и председник, потребан му је неки громогласни успех како би бар мало подигао свој рејтинг који је тренутно врло низак. Због тога се такозвано даровање аутокефалије Украјинској Цркви претворило у шоу који траје већ неколико месеци и који је потребан да би се одржала пажња бирача.

Још један корак на путу ка давању аутокефалије је споразум између патријарха Вартоломеја и председника Порошенка који има оквирни карактер. У документу се говори о сарадњи украјинске државе и Цариградске патријаршије у стварању Украјинске аутокефалне цркве. У њему су наведене одређене привилегије Цариградске патријаршије, тачније, да ће он у Кијеву имати ставропигију која ће обављати својеврсне функције контроле и координирања у вези са аутокефалном црквом на чијем стварању раде.

Све ово је усмерено на то да се оваква црква оснује. Сад већ има података о томе да ће се 21. или 22. новембра одржати такозвани сабор уједињења или оснивачки сабор, на којем треба да учествују сви расколнички лажни епископи. Они ће изабрати поглавара „аутокефалне цркве“ која се ствара под покровитељством Цариграда. То неће бити Филарет Денисенко, пошто је он одвећ омражена личност. И овој новоформираној структури ће Патријарх цариградски уручити „томос“ о аутокефалности.

Филарет Денисенко, са своје стране, очајнички покушава да сачува своје привилегије које је добио на незаконит начин. Између осталог, он жели да носи титулу „почасног Патријарха кијевског и целе Русије-Украјине“, као и да буде на челу синода ове „цркве“ при чему ће њом управљати други човек. Не знам колико је то оствариво, али у целој причи с даровањем такозване аутокефалије има врло много лавирања. Украјински расколници, с једне стране, треба да се уклопе у породицу Православних Цркава, а с друге стране – да се не обрукају.

Ј. Грачова: Односно, испоставља се да је Петар Порошенко добро искористио Филарета Денисенка у политичким играма? А колико је Филарет Денисенко уопште био спреман за то да остане на маргинама читаве ове приче?

Митрополит Иларион: Мислим да није био спреман за то, али Порошенко има свој циљ. Филарет Денисенко ће ускоро напунити 90 година и изгледа да су једноставно одлучили да га жртвују пре свега ради остварења давнашње намере – добијања украјинске аутокефалије зарад пораста рејтинга председника Порошенка.

Ј. Грачова: Кијев је 6. новембра 1943. године ослобођен од нациста. Петар Порошенко ове године (исто као и градоначелник Кличко) није учествовао у манифестацијама које се одржавају у спомен на овај датум. Колико је за савремену украјинску власт опасно заборављање оваквих историјских лекција? До чега то може да доведе?

Митрополит Иларион: У савременом цивилизованом свету постоји известан консензус о оцени фашистичког режима. И у западној Европи је, на пример, незамисливо било какво оправдање активности фашиста или смањивање значаја подвига људи који су ратовали против фашизма. И данас се у земљама као што су Велика Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе поштују датуми везани за учествовање ових земаља у борби против немачког фашизма.

Оно што данас видимо у Украјини је, наравно, врло далеко од онога што се дешава у западној Европи иако Украјина покушава да се придружи Европској унији. У украјинском политичком естаблишменту нацистичке идеје постају све популарније, дакле, победа над нацизмом се више не доживљава као победа. Односно, историја се окреће наглавачке. А у ситуацији антируске пропаганде која се данас води у Украјини, годишњице и датуми који су повезани са сећањем на победу над нацизмом у земљи се једноставно прећуткују.

Ј. Грачова: Архиепископ телмиски Јов је изјавио да „укидање“предаје Кијевске митрополије Московској патријаршији практично значи да данас у Украјини више не постоји Украјинска Православна Црква Московске патријаршије. Шта то значи у пракси? Наравно, ово се могло очекивати, али до чега ће довести?

Митрополит Иларион: Последњих година Цариградска патријаршија је изнела апсолутно фантастичну теорију по којој тамо где с њене тачке гледишта постоји јурисдикција Цариградске патријаршије под њу аутоматски потпадају сви епископи, чак и ако то не признају или ако тога нису свесни.

Пре око дванаест година епископ Московске патријаршије Василије (Озборн) је у Великој Британији имао потешкоћа у руковођењу својом паством. И одлучио је да пронађе уточиште у Цариградској патријаршији. Постоји пракса по којој ако епископ или клирик прелази из једне Цркве у другу треба да добије грамату о отпусту од своје Цркве на основу које се прима у другу Цркву. У овом случају није било никаквог отпуста – Цариград га је једноставно примио. Речено нам је да је, пошто сва дијаспора, укључујући Велику Британију, Француску, Немачку, Америку, Аустралију и Јужну Америку с тачке гледишта Цариградске патријаршије представља њену територију, сваки епископ који се налази на овој територији, чак и ако је то јерарх, на пример, Руске или Српске Цркве, у ствари епископ Цариградске Цркве, само што тога није свестан.

Сад је Цариград објавио да је Украјина његова канонска територија и да је то увек била иако то нису помињали преко 300 година. То значи да с њихове тачке гледишта Московска патријаршија у Украјини не постоји, већ постоје само епископи Цариградске цркве који су тога свесни или нису.

Има једна пословица: ако Бог хоће некога да казни прво му одузме разум. Чини ми се да се ова пословица у потпуности може односити на оне јерархе Цариградске патријаршије који истичу овакве идеје како би оправдали своје незаконите расколничке поступке.

Ј. Грачова: Московска патријаршија је после раскида односа с Цариградом изјавила да намерава да води пастирску бригу о сународницима на територији Турске која спада у канонску територију Цариграда. Шта то заправо значи?

Митрополит Иларион: Након раскида између Москве и Цариграда (а то је, као што увек истичемо, био изнуђени корак на који су нас приморали расколнички поступци Цариграда) почели смо да добијамо многобројна писма од Руса који живе у Турској. У Турској Цариградска патријаршија по најоптимистичнијим проценама броји око две хиљаде верника док људи који говоре руски у овој земљи сад има на десетине хиљада. То су и Руси који су се тамо преселили за стално, и они који долазе на одмор, то су и наше Рускиње које су се удале за турске држављане. У градовима као што су Истамбул, Анталија, Аланија и Анкара данас живи велики број Руса и они нас питају: у које храмове да идемо? Сад немају куд да иду, зато што у Турској постоје само храмови Цариградске патријаршије.

Наравно, Руска Православна Црква ће морати да се бави пастирским духовним руковођењем свих наших верника у Турској. Раније смо им говорили: идите у храмове Цариградске патријаршије. Покушавали смо да заједно с Цариградском патријаршијом водимо пастирску бригу о верницима који говоре руски. Предлагали смо: хајде да пошаљемо свештенике из Руске Цркве који ће ступити у вашу јурисдикцију и помагати вам да руководите нашим верницима. Међутим, Цариград је то увек одбијао. Сад, у ситуацији раскида, нећемо имати други излаз осим да упућујемо свештенике Руске Православне Цркве за пастирско руковођење наших верника. И то ће трајати све док се Патријарх цариградски буде налазио у расколу.

Ј. Грачова: Шта то значи? Односно, очигледно је да се ради управо о Тајнама – исповести и причешћу. На територији којих храмова ће свештеници које упути Московска патријаршија обављати тајне?

Митрополит Иларион: То ће се у сваком конкретном случају решавати на другачији начин, исто као што се дешава у западној Европи и другим земљама. Једноставно, ако смо раније говорили да Руска Православна Црква не шаље тамо своје свештенике, јер је то територија Цариградске патријаршије, сад то не можемо рећи, пошто се Цариградска патријаршија налази у расколу.

Ј. Грачова: Парохија православног храма Христовог Рођења и Николаја Чудотворца у Фиренци је изјавила да прелази из јурисдикције Цариградске патријаршије у Руску Заграничну Цркву (РПЗЦ). Ко је још напустио јурисдикцију Цариграда?

Митрополит Иларион: Мислим да је то почетак губитака које ће Цариград претрпети због тога што је кренуо путем раскола. И наравно, велико мноштво свештеника и мирјана и целе парохијске заједнице сад су забринути због ситуације која је настала због тога што је Цариград врло грубо прекршио црквене каноне. Један свештеник у Америци, који је ако се не варам, 30 година служио под јурисдикцијом Цариграда, и који је кад је дошло до раскида рекао да не може више ту да служи обратио се нама. Мислим да ће бити много таквих случајева.

У другом делу емисије митрополит Иларион је одговорио на питања телевизијских гледалаца која су стигла на сајт програма „Црква и свет“.

Питање: Већ годину дана ме не напушта осећај богоостављености. Шта да радим? Христос је говорио: „Молите и даће вам се“ (Мт. 7:7). Зашто не добијам одговор на своју молитву?

Митрополит Иларион: Молитва је увек заједничко стваралаштво Бога и човека. То је дијалог. Дешава се понекад да ступимо у дијалог с неким човеком, али разговор никако не иде. Овде може бити врло много различитих узрока. Али кад водимо дијалог с Богом, узрок никад није у Богу, већ у нама. Може се десити да не осећамо присуство Божије или да не чујемо Његов одговор на наше молитве, ако се, на пример, не кајемо за своје грехове или не чинимо добра дела. Често је човек егоистично настројен и не примећује људе којима је потребна његова помоћ: не помаже им, али се притом моли. И чини му се да Бог не чује његове молитве. Али Бог чује његове молитве, само хоће да човек обрати пажњу на своје срце. Да обрати пажњу на људе око себе и да научи да испуњава заповести Божије о љубави према ближњем.

Господ се често одазива на наше молитве. И Божији одговор на нашу молитву осећамо кад учинимо добро дело или док чинимо добро. Односно, искуство молитве и искуство Божијег присуства у човековом животу је увек повезано с тим како се човек односи према својим ближњима. Један духовни писац је рекао да је Бог увек поред нас, али да смо ми понекад далеки од Бога. Бог је увек у нама, али ми смо ван Бога. Бог нас увек чује, али ми нисмо увек у стању да чујемо Његов одговор. Ако се молимо, али нам се чини да не добијамо одговор, треба да се наоружамо стрпљењем и да се молимо, зато што ће одговор пре или касније сигурно доћи. И ако не осећамо Бога у свом животу, опет треба стрпљиво да носимо свој крст и да испуњавамо божанске заповести и пре или касније ћемо осетити Његово присуство у свом животу.