Призренски хлеб од српског брашна

На споменику кнезу Лазару у Косовској Митровици јуче је освануо транспарент (Фото Танјуг)

– Је ли добар хлеб?

– Нема бољег хлеба од призренског – одговара пекар у центру Призрена, а на питање што је скупљи него раније, кратко одговара: – Српско брашно. Још ће да поскупи.

Док у разговору меша екавицу и ијекавицу, тврди како је призренска вода пресудна за квалитет хлеба, и смеје се. У великим породицама и сиротињским срединама брашно и хлеб су основне намирнице и без њих се не може. Домаћин велике албанске породице прво мора да мисли на хлеб.

Одлука владе Рамуша Харадинаја прво је погодила те породице које живе у екстремном сиромаштву. Најновији извештај Уједињених нација на Косову говори да једна трећина становништва, 29,2 одсто, живи у релативном сиромаштву, а 8,2 одсто је екстремно сиромашна, што значи да зарађује мање од једног долара дневно. Незапосленост је 32,9 одсто док се 27.609 породица налази на листи за социјалну помоћ. Њима овај призренски хлеб значи живот.

У српским срединама, у Метохији, новобрдском крају, Поморављу, најтеже је корисницима народних кухиња којима управља Хуманитарна организација ,,Мајка девет Југовића”. Ова институција, већ седамнаест година при Епархији рашко-призренској по благослову епископа Теодосија, на различите начине, помаже три хиљаде људи. Њеним кухињама ових хладних дана, пошто су уведене таксе од сто одсто, недостаје све.

– Стигло нам је двадесет пет тона брашна из Црне Горе, очекујемо још један камион намирница. Заиста су брзо реаговали људи и црква из Црне Горе – каже протиница Светлана Стевић, која води ову хуманитарну организацију. – Сада се јавља још један проблем јер долазе људи који раније нису користили наше услуге. Траже џак брашна, пакет уља или шећера, а ми не можемо да их одбијемо. Уплатио нам је „Баштионик” из Републике Српске новац да купимо уље, а ми овде можемо да купимо само пет пакета јер су косовске власти забраниле да се продаје више српске робе. Сви је купују. Тако, ваљда, спречавају несташице. Најтеже је јужно од Ибра, али се о томе премало говори – закључује протиница Светлана.

Само је питање времена када ће у пекарама престати да мирише хлеб. Огуглали на притисак, Срби јужно од Ибра су свој живот окренули ка невидљивости. Све се прилагођава опстанку у ком ћеш преживети ако си што мање видљив.

– До Светог Николе ићи ћу неколико пута до Косовске Митровице да купујем српске производе за славу, па ако ме зауставе нека узму све – частићу их рибом – каже професор географије из Сушице Бобан Јевтић. Јевтићи се годинама тако снабдевају за Светог Николу. Овог децембра су разрадили стратегију за славу. У невидљивости, мимикрији, међу таксама и прелазима појединац успева да се снађе и преживи. Међународна заједница, Кфор, Еулекс, већ две деценије, пишу неке извештаје равнодушном рутином. Питања су иста, а одговори се данас већином односе на тешку дискриминацију коју институције спроводе према Србима и другим етничким групама. Међутим, и овакво присуство и понашање има некаквог утицаја. Откако су, пре неколико дана, представници Еулекса посетили административни прелаз Мердаре, престала су понижавајућа претресања сиротиње на овом пункту, недавно изграђеном по узору на најлепше граничне прелазе ка Европској унији. Хоће ли интервенисати када школе које се греју на нафту ускоро престану с радом?

– Шта да радим с флајерима за фестивал, на њима пише „Метохија”? Узеће ми их на Мердару – жали се Жарко Миленковић, уредник књижевних програма Дома културе „Грачаница”. У његовој институцији од трећег до шестог децембра одржава се ,,Четири. Косово и Метохија међународни филмски фестивал” који ове године има слоган ,,Овде!”

А овде у Грачаници, на паноима, на улици поред манастира нема више српске штампе. Остали су последњи примерци неких месечника или енигматике, а упорни продавац држи још понеку заборављену књижицу која је долазила уз неке дневне новине. У најцрњим временима, потпуне херметичне изолације, Грачаница и српске средине на Косову и Метохији нису остајале без штампе. Људи су ризиковали живот да задрже своје навике, дневне ритуале, да нешто прочитају на свом језику. Вероватно су по „Политици” у руци у Приштини, средином септембра 1999. године, препознали Ђорђа Цвијановића, отели га и убили. Ишао је у Центар за мир и толеранцију да узме новине. Данас, готово двадесет година касније, Срби немају право на штампу, нити је имају у рукама, не се могу препознати. Метални мрежасти пано где је била српска штампа подсећа на затворске решетке, иза њега на зиду стоје колутови бодљикаве жице, иза њих је манастир Грачаница. Кроз те решетке и кроз ту жицу Срби виде да су ово дани и месеци у којима нема читања.