У Призрену обележено 1000 година Призренске епископије

,,Прослава десет векова од првог помена Призренске епархије, велики је дан за Епархију рашко-призренску али и нашу помесну и васељенску Цркву - рекао је у Призрену епископ рашко-призренски Теодосије.

Молитвено и свечано је, у току викенда који је за нама, Епархија рашко-призренска прославила велики јубилеј- 1000 година Призренске епархије. Од Светојоаникијевског литургијског сабрања у манастиру Девич, сабрање је трајало преко суботње вечерње службе у цркви Богородице Љевишке у Призрену и предавања епископа умировљеног захумско --херцеговачког Атанасија на тему овог јубилеја у Призренској Богословији, све до централне литургијске свечаности у саборном храму Светог Георгија у Призрену, у недељу 16. децембра и дружења за трпезом љубави у Призренској Богословији.

   Светом архијерејском Литургијом у храму Светог Георгија у недељу је началствовао Митрополит црногорско-приморски и Егзарх пећкога трона г-дин Амфилохије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, милешевског Атанасија, брегалничког Марка из Охридске Архиепископије и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, као и великог броја свештенства, монаштва и верног народа. Својим гласовима традиционално су саслуживали и ученици Призренске Богословије, а присуствовали су верници пристигли са разних страна.

У току литургије владика Теодосије је одликовао оца Слободана Ђорића, пароха призренског, чином протопрезвитера због ревности и пожртвованости током осмогодишњег служења у овом храму.

-Протопрезвитер сада, свештеник Слободан, осам година служи у овом храму као старешина. Са својом породицом(отац је троје деце) он чини све што је потребно да овај храм саборни, и сада катедрални храм Епископа рашко – призренског буде овако велелепан и да се службе у њему обављају свакодневно. Ево призренски богослови овде поју, народ се сабира у граду у коме такорећи данас нема православних житеља, свега двадесетак. Али, није моћ у броју него у сили Божјој, у нашој служби и Светој литургији призивамо име Божје и да нас Господ подржи, иако смо мало стадо, пред Богом смо значајни и велики и до данашњег дана показујемо. Нека је слава Богу и нека нас Господ подржи у многе, многе године пред нама - казао је владика Теодосије и додао да је прослава 10 векова од првог помена Призренске епархије, велики дан за Епархију, али и нашу помесну и васељенску Цркву:

-Сабрани смо овде у храму Светог великомученика Георгија, страдалном и мученичком храму. Као што је и Свети Георгије страдао Христа ради тако је и овај храм са житељима Призрена, православним хришћанима, страдао, али је, хвала Богу, обновљен и васкрсао. Сви сабрани данас овде, радујемо се и служимо Господу, благодарећи Му за сва добра која нам дарује.

     Епископ милешевски Атанасије је након прочитаног Јеванђеља, у веома надахнутој беседи рекао да је Косово и Метохија училиште, једна учионица, исписана Црквом Христовом и славним делима Божјих угодника, али и материца у којој се рађа и обнавља поново:

-Гледајући све нас, данас сабране овде, ово место посматрамо као училиште. Цело Косово је једно училиште, једна учионица исписана славним делима, Божјих угодника, исписана Црквом Христовом. Учионица је ово Косово у којој се уче они који ову учионицу посећују. Храмови, просвјетитељи, мученици, истрајни следбеници Господњи. Косово је и материца, на Косову се рађа поново, на Косову се обнављамо. Косово је простор на ком се може поново родити и узрастати, јачати и то за живот вечни. Нема онога ко је посетио Косово а да у тој учионици нешто није научио, нема онога који је посетио Косово а да се није обновио, препородио, ојачао. Зато смо и дошли да научимо, обновимо лекције и оживимо у себи оно што је одумрло, да то све саставимо и оживимо и да поново будемо једно - рекао је владика Атанасије.

     Говорећи да је живот у Цркви Христовој заједница, владика Атанасије је рекао да гледајући у сабране на литургији у Призрену види не само њих већ и оне који су и у његово време, док је био професор у Богословији, стајали ту и обраћали се Господу:

-Видим овде и Свјатјејшег Патријарха Павла, оца ректора Милутина, видим овде, велике заслужне професоре Призренске Богословије, протојереја Трајана, Милију, Ђорђа, преподобног архимандрита Јована Радосављевића, и многе друге да их не набрајам, не зато да не бих некога прескочио него зато што сам сигуран да их и ви сви овде осећате и видите. Овде су часни Призренци оног времена, хиљадама њих. Али нећемо имати времена све испричати, мораћемо сажимати.

Сабрањима у цркви Светога Ђорђа, по речима владике Атанасија, ми данас само настављамо оно што су чинили они вековима пре нас, јер у искуству Цркве Христове кроз историју је и искуство сваког крепког хришћанина у којем је најбитније ,,очувати добијено и наслеђено. Обнављати добијено и наслеђено! Поправљати оно што смо непажњом успели покварити и када све ово овако саставимо онда стварати и настављати у тој свеукупности најбољега“.

-Ми рекосмо да је Косово пуно онога што је најбоље и што треба очувати. Наши свети преци су успели да очувају, истина са великим жртвама и пожртвовањем, са великим подвизима а зато су и кроз то принели пуноћи Цркве Христове велики број нових мученика и оних на које се треба угледати. И чусмо синоћ у предавању преосвећеног епископа Атанасија Великога, хиљаду година траје на овом простору не само стварање, него и обнављање, поправљање, допуњавање, настављање и тако ће и бити, јер они који се уче на простору Косова и Метохије уче се из Јеванђеља Христовога, уче се из примера Светих Апостола и свих светих из пуноће Цркве Христове. Ту се уче и том пуноћом се хране, ту пуноћу допуњују, могуће је допуњавати пуноћу и додавати пуноћи, јер пуноћа нема мјере, нема граница. Она може обухватити сву творевину Божју. Ту стојимо, томе се учимо! Благодаримо Богу што нас је удостојио данас да будемо овде где јесмо. Молимо се Богу да нас оснажи да наставимо у оном што је по њему најбоље за живот вјечни, за трајање Цркве Његове, Христове, у времену и простору у сваком времену и простору и да буде јача од свих искушења и од оних која су пред нама, да будемо спремни за њих, да их по угледу на оне који су успешно раније решавали слична искушења и ми будемо побједници у славу Бога нашега –рекао је у беседи владика милешевски Атанасије.

Говорећи о јубилеју 1.000 година Рашко-призренске епархије, Митрополит Амфилохије је казао да је у тих хиљаду година много оних који су сејали семе истине Божије у овој земљи и који су својом мученичком крвљу, подвизима, молитвама, заливали то семе и да зато није чудо да је то семе посејано руком Светих Божјих људи уродило дивним плодовима кроз векове све до наших времена.

   Митрополит Амфилохије је подсетио сабране на пророчке речи великог Тајновидца Ловћенског Петра Другог Петровића Његоша из 1847.године ,, Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке. Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу“, рекавши да на Косову није закопано безнађе већ нада:

- Ловћенски Тајновидац је доживио Косово и Метохију као продужетак Христовог гроба. Као што се из Христовог гроба нада родила и цвијета за читави свијет и за сву Божију творевину, тако је и Косово наставак те гробнице Христове, Јерусалимске. Зато није случајно да ми, православни хришћани, Срби, називамо Косово нашим Јерусалимом, управо са тог разлога што је овде процветао Свети град Јерусалим, гроб Христов живоносни и сила Христовог Васкрсења се потвђивала и појављивала кроз вијекове.

     Иако је много светлих примера који сведоче о трајању и страдању на Косову и Метохији са надом у Васкрсење, по речима митрополита, на жалост има и оних које је захватило безнађе:

-Безнађе је данас затровало, на жалост, и оне којим је Бог допустио да урпављају овим народом. Безнађе их обузело, срам их било! И тим безнађем одричу се и Цара Лазара и Стефана Дечанскога. Заборављају да је Стефан Дечански владар који је био овдје и владао и једини владар који и данас влада овим просторима. Они то заборављају и мисле да су они први и последњи – несрећници, безбожници затровани оном бољешћу опаком, а то је брозомора, најопакија болест која је харала овим народом и овим просторима овдје. Брозомора, болест опака и отровна, то је болест која обоготворује земаљско царство, а Цар Лазар је схватио (јавила му је птица из Јерусалима) да је ,,Земаљско за малена царство, а Небеско увијек и до вијека“. ,,Цар воледе Царству Небескоме!“ А данас они који су на његовом мјесту мисле да Царство Небеско не постоји него се клањају своме трбуху, за њих је трбух постао Бог, и на томе граде и мисле да могу да саграде будућност своју, своје дјеце и будућост свога народа. Гроб Христов ево га овдје, живо се осјећа и пројављује смрт, рапеће и Васкрсење из тога распећа и тога Васкрсења. И на Косову и Метохији и широм свијета Црква Божија је Црква Христа распетога и Васкрслога и Његово распеће је присутно кроз сву историју. Његов гроб је присутан међу свим земаљским народима, а нарочито овдје на КиМ. Али, тамо гдје је његов гроб, где је сила његова, тамо је и Васкрење и обнова и обнављање. Ако је ова Епископија хиљаду година опстала, опстаће она још хиљаду или двије хиљаде година, ако Бог даде и биће увек народа онога који ће ту да се клањају живоме Христу Богу, Васкрсломе из мртвих на Косову и Метохији.

На крају се Митрополит Амфилохије помолио Господу да благослови Владику Теодосија ,,наследника дивних и часних епископа“, да и он носи Часни Крст Христов заједно са свима вернима да сачувају веру да је Косово нада, а не безнађе.

Призренска епархија обележава 1000 година од њеног првог писаног спомена у првој хрисовуљи византијског цара Василија II који је одмах по освајању Охрида издао три повеље охридском Архиепископу Јовану, којима је био утврђен обим Охридске архиепископије. Према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и српског народа.

При оснивању „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика“.

Црква Богородице Љевишке у Призрену је била седиште Епархије призренске у првом периоду њеног постојања од 1019. дo 1219. године, па је зато као подсећање на тај период у њој служена и вечерња служба, као део хиљадугодишње прославе.

Овај јубилеј је од великог значаја за целу Српску православну цркву, али посебно за окупљене вернике који су учествовали на свечаностима одржаним у Призрену поводом јубилеја, јер како нам неки од њих казаше ,, Велика је част бити и најмањи део хиљадугодишњег трајање једне епархије, а посебно што упркос томе што у Призрену једва битише двадесетак српских душа, Црква ту опстајава, обнавља се и траје.“