Свети Спиридон у Ораховцу, од предања до традиције

Од предања о првом грнчару до данашњег дана, Стојановићи чувају породичну традицију прављења грнчарије

По традицији коју је наследио од свог оца Живојина, осамдесетогодишњи Ораховчанин, Станислав Цани Стојановић, на празник Светог Спиридона Чудотворца обавезно иде у цркву. Последњих година са њим иде и његов син Душан, а ове године су у цркву понели и славски колач и жито на освећење.

Колач је украсила Душанова сестра Анђа, а у цркви Успења Пресвете Богородице освећење је обавио и са Душаном колач преломио парох ораховачки отац Веља Стојковић. Он је у беседи нагласио важност празника Светог Спиридона, али је подсетио да је чување традиције и старих заната, јако важно. Очување породичне традиције је и за Душана веома важно и зато је он од оца тражио да опет, како су занатлије чиниле до 1999. године у Ораховцу, на Светог Спиридона крене да носи колач у цркву. Душан је хтео да оживи традицију која се ко зна колико дуго чувала међу ораховачким занатлијама, али је прекинута 1999. када се већина занатлија одселила из Ораховца, а они старији се преселили на онај други свет. О обичају до тада испричао је Станислав, по окончању литургије окупљенима у порти:

- Славски колач се преносио од породице до породице занатлија. На Светог Спиридона колач је ломио један од чланова удружења занатлија. Удружење нису чинили само грнчари, већ сви мајстори у Ораховцу и ,,шустери и тенећеџије“.

Чика Цани преноси поколењима и предање које је од свога оца слушао, а које објашњава зашто они славе тог свеца:

- Славимо га јер је он први светац нас занатлија. Свети Спиридон је био први грнчар. Отац ми је причао како је Свети Спиридон живео у пустињи. Једном му је било много тешко па је плакао. Сузе су му капале на земљу, а он је у тој големој тузи прстом вртео по земљи у круг и тако направио удубљење. Прошло је неко време и Свети Спиридон је отишао негде, а на то место је наишло друго племе, заложило ватру, и удубљење се стегло од топлоте. Убрзо је почела да пада киша и вода се у том удубљењу сакупила. Свети Спиридон се вратио, и када су се окупљени чудили како су успели да воду сакупе, а раније им је то био проблем, он је рекао да је он то направио. И тако је почео да прави судове за воду, мешајући земљу и воду, а потом их је ложећи ватру пекао.

Осим Срба, Светог Спиридона је у Ораховцу славио и Ђеља, Шиптар, прича чика Цани. Он је био шустер и када би дошао ред на њега и он би месио славски колач. Једне године би умесили Шутаковићи, друге Недељковићи, треће Јовичићи, четврте Стојановићи, пете Ђеља шустер и тако даље, ишло се у круг. Колач је код сваког кући, док су се окупљале занатлије, ишао да освећује тадашњи свештеник Григорије Гига Баљошевић. А после његове смрти и неки други свештеници који су служили у Ораховцу. Када је наступила тешка 1999. Цани је у Ораховцу остао једини од Срба занатлија. Није имао коме да преда колач, па га једно време није месио. Сада је његов син Душан преузео колач од оца са одлуком да чува традицију док се појаве нове занатлије.

Станислав је грнчарство наследио од оца Живојина, а он од свог оца Апостола. Иначе деду, Станислав не познаје, јер је настрадао једном док је са биволима ишао да копа земљу за грнчарију. Земља се срушила и затрпала га. Цани је друга генерација грнчара, тј. крчежара из његове породице који је живео и радио у Ораховцу. Његов деда Апостол је живео у Приштини, а тамо се, како је слушао од оца у то време ,, 47 точка грнчарских истовремено окретало“.

- Мој деда је имао свој хан у Приштини и откупљивао је и робу од оних који су сезонски, само лети радили грнчарију. Ту грнчарију је после он продавао, а међу онима који су је откупљивали били су и неки Шиптари из Ораховца. Они су зими ишли у Приштину и доносили робу у Ораховац. Двојица од њих Дестан и Ћерим су се досетили па су предложили мом оцу да пошаље једног сина у Ораховац да ради грнчарију. Боље да дође он да ради у Ораховац ми ћемо му све обезбедити, него да ми стално овде долазимо и носимо робу. И тако је мој отац дошао као млад у Ораховац. На почетку му је било тешко, нису имали добру земљу, од оне до које су долазили роба је пуцала. После су се распитали код породице Мојсић, у којој је раније било неких грнчара, и сазнали да има добра земља у месту Амовац. Отуда су доносили после земљу на запрегама које су вукли волови и биволи. Кад је са том земљом почео мој отац да ради, било је добро. И тако се после проширио занат и овде. Мој отац је касније занату научио своја три братанца Диму, Жарка и Новицу, а после смо научили и ја и мој , сада покојни,брат Младен.

Осим што су на празник Светог Спиридона носили колач у цркву, или им је свештеник долазио и резао колач у кући, чика Цани се сећа још једног обичаја везаног за овај празник.

- Нама је од Светог Спиридона почињала пролећна сезона и то продајом ђувеча за млеко тј. за скупљање кајмака. Пошто се у радионици од Митровдана одмарало, уочи Светог Спиридона, за почетак сезоне, имали смо обичај да покренемо точак, направимо два ђувеча, запалимо свећу и окадимо све. И ти ђувечи би се чували, а остали би се продавали. То се много трошило. Мој отац би правио по сто комада на дан. Ја не могу тако брзо, и иначе спорије радим од мог оца. Кад сам учио занат мој отац би викао терајући ме брже да радим: ,,Пусти руке, пусти руке!“ ,,Не могу“ говорио бих ја. И мој ујак Буба је учио занат ту код мог оца. Он направи целу даску,тј. поређа направљено, а мој отац све му поквари. ,,Не ваља, прави поново“-викао би. Често би га ударио руком по потиљку, а блато би се залепило за косу, па би то дупло болело, а мене никад није ударио.

Иначе Стојановићи су до 1999. године живели у доњем делу града. У дворишту је било неколико кућа браће Стојановића, имали су велику ширину, у једној кући је била радионица, па део за сушење, па пекара. Једно време су Стојановићи и у соби сушили готове производе од глине, земља је била таква да није могло напоље да се суши.

А сву произведену робу Цани је продавао по пијацама у околним местима:

- Тридесет година сам ишао у Призрен, Пећ, Суву Реку, понекад и у Драгаш. Тамо сам на пијацама продавао робу коју бисмо у радионици произвели. Али Призрен је био обавезан. У среду је морало да се иде на пијац, нисам смео ни прехлађен да будем. Последње време баш смо имали проблеме, таман изложимо робу неко дође виче: ,,Биће демонстрације, бежи, склони се!“ Ми се склонимо, па се опет вратимо...и тако ко зна колико пута. А имао сам добре муштерије, највише сам продавао тестије, таве, крчаге, ћупове. И чанаци су добро ишли. Наше муштерије нису хтеле од других да купују и кад су други јефтиније продавали.

У радионицама Стојановића биле су укључене и жене. Нису радиле на точку, каже чика Цани, али су све друго знале да раде:

- Моја мајка Анђа знала је да пече у пекару, знала да поклопи, да нашара. И моја жена зна исто, а и моје ћерке су научиле занат.

Иако су све четири Цанетове ћерке и син изучиле занат, отац и мајка су их дали и да се школују. Сем најстарије ћерке, која је завршила средњу школу, остали су завршили факултете и потврдили да сваки труд доводи до успеха.

Стојановићи од 1999. године живе у кући своје најстарије ћерке која се са супругом и децом одселила из Ораховца. У једном делу куће направили су радионицу. Много је мања од оне коју су раније имали, а која је уништена кад им је и кућа запаљена. Овде раде мањим капацитетом и у много тежим условима, али не одустају. Мада каже Станислав, ја све мање могу да урадим.

• Пре неки дан сам се први пут од како се бавим овим занатом, посекао. Машина ми закачила прст. А могао сам раније голим рукама ваљке да пипнем, и никад ми се то није десило. Не знам, можда сам изгубио рефлексе због година...- као кроз шалу прича своју причу.

Данас, прича чика Цани, на Косову и Метохији нема грнчара који ради све ручно као он. Каже да му је најближи грнчар чак у Прокупљу. Има ових који раде по калупу, машински, али обраду као некада да раде нема. Зато сви воле да купе његове производе, само нема слободног тржишта као некад и то му отежава продају.

***

Зашто нема ђавола у радионици грнчара

   Чика Цани чува и преноси још једно предање које је наследио од оца. По том предању у радионици грнчара ђавола нема. Једном је, прича чика Цани, дошао ђаво у радионицу код грнчара и реко му да може да зна шта ће сад на точку да направи. Грнчар је рекао да не може да зна. На предлог ђавола они се опкладе. Грнчар покрене точак и поче нешто да прави.

Ђаво рече: -Знам, сад ћеш да направиш таву.

Грнчар направи грне.

Други пут ђаво рече: - Сад ћеш да направиш чанак!

Грнчар направи тестију.

Трећи пут ђаво рече грнчару да зна да ће сад да направи ћуп, а грнчар направи крчаг.

И ђаво видевши да не може да погоди шта грнчар прави, пуче од муке на том точку. Од тада у радионицама грнчара нема ђавола.