О поновним браковима и венчању

Брак, породица и венчање су питања о којима се данас активно дискутује с различитих тачака гледишта и то не само у црквеним медијима. Оштрину овим дискусијама придаје пракса честог мењања такозваних «партнера» која је за многе већ постала уобичајена, без везивања односа оквирима породице и било каквих међусобних обавеза. Наравно, то се пре свега тиче људи далеких од Цркве, али да не кријемо, ни црквени бракови не издржавају увек проверу временом и околностима. Ево зашто је вероватно једна од главних тема око које је концентрисано разматрање нацрта документа «О уређивању праксе склапања бракова, између осталог, и поновних» постао поновни брак. А колико је могуће ступање у други и трећи брак по благослову Цркве, односно у брак освећен црквеном Тајном? О томе разговарамо с познатим духовником, протојерејем Валеријаном Кречетовом, старешином храма Покрова Пресвете Богородице у Акулову.

Протојереј Валеријан Кречетов

– Оче Валеријане, зар је у принципу, поред живог брачног друга могуће обавити друго венчање?

– За живота брачног друга, по Светом Јеванђељу, само под једним условом: ако се претходни брак распао због прељубе. За живота првог супруга по други пут се венчала, на пример, Маргарита Тучкова (по благослову митрополита Филарета). Наравно, то је био изузетан случај, али свашта се дешава Јер, Црква иде путем милосрђа, путем љубави.

У Цркви постоје три тврдње: «не сме се», «не треба» и «није прихваћено». «Не сме се» - значи да се не сме. «Не треба» - на пример, не треба да се чине метаније по уставу, има још неких околности кад нешто не треба. А има неких ствари које се обично обављају на одређени начин – или се обично не раде.

Постоје свега два чина за обављање тајне брака. Притом је други чин за оне који ступају у други брак (ако је један од супружника постао удовац или удовица). А за живота супруга то је посебан случај. Ако друга половина одлази из породице и не жели да живи с бившим супругом, онда – како је рекао Господ: «нека да књигу разводну...» Али, Он додаје – «због тврдокорности срца ваших». У принципу, осим због прељубе, брачни друг не треба да отпушта своју другу половину. Међутим, дешава се да просто људски један од брачних другова не може да издржи, на пример, пијанство или нешто друго.

А сад је велика несрећа постало то што се све мери новцем. Често се чују прекори супружника: «Ти не зарађујеш!» или «Ти мало зарађујеш!» Зар је битно колико ко зарађује! Међутим, данас светом владају капитал и новац, они су у савременом свету «камен-темељац».

Разуме се, треће венчање не постоји. Међутим, данас је код нас све до те мере побркано да је тешко схватити: да ли су се венчали? А како рачунати, по који пут: трећи, или четврти, или пети? Венчали су се, брак се рачуна... А сад се појавио још и такозвани «грађански брак» (ГБ). «Грађански блуд» је скраћено – «грађански брак». То је, наравно, несрећа данашњице...

У овим случајевима је излаз само један: молити се и молити Бога за уразумљење. Тешко је разабрати се, ко је прав, ко је крив: у свакој причи постоји кривица сваког човека. Наравно, више је крив онај ко је паметнији. А како Господ суди – то је већ Његова света воља.

– Кад се рукополаже свештеник, он скида своју бурму, ставља је на престо, симболизујући тиме да се заручује с Богом...

– То је његово посебно служење. Свештеник може да се венча само једном.

– Међутим, нацрт новог документа износи на разматрање питање могућности другог венчања, између осталог, и за свештенике. Свима нама су познате ситуације кад млади свештеник после изненадне или трагичне смрти своје супруге остаје сам с многобројном децом. Осим свог црквеног служења он бива везан и свакодневним обавезама, а често ови свештеници једва састављају крај с крајем – имамо много сиромашних парохија.

– У принципу, историја Црква зна за такве примере, али ни о каквом «другом венчању» никад није било ни речи. На пример, отац Алексије Мечов је обудовео и остао је с малом децом. Сви ми знамо његов животни пут.

Ради се о томе да је важно видети овде путеве Промисла Божијег – не може се говорити апстрактно. Значи, таква је воља Божија.

Видите у чему је ствар: ако дозволимо неке уступке, бирамо неке заобилазне путеве, то значи да нисмо поштени пред Богом и пред самим собом. Навешћу пример војних лица: ако си изабрао војну каријеру знаш да можеш остати инвалид после рата, а можеш и да погинеш! Али, изабрао си овај пут и спреман си за њега. Или си изабрао каријеру морнара: они често по пола године уопште не виде своју породицу – и треба да прихватиш такво стање ствари. То је већ избор сваког појединца! Друга је ствар што га нису сви озбиљно свесни.

Једном сам рекао свом оцу да желим да пловим далеким морима, а он ми је одговорио: «Док си млад вуче те да путујеш. А кад будеш имао породицу, па будеш лутао негде далеко од ње, закукаћеш као кукавица!» То је он једноставно и сликовито рекао, али су његове речи наводиле на размишљање: ко може да издржи? Не могу сви бити лекари, не могу сви ни у мртвачници да раде. То су специфичности сваке службе.

– Код многих се често појављују питања о вези између Цркве и савремене државе. Јер данас Црква сматра брак важећим и венчава само у случају да постоји грађанска регистрација брака. Да, познате су нам речи апостола Павла: «Нема власти која није од Бога,» па ипак... Како Црква може да признаје брак који је само забележен у документима и да само на основу овог документа обавља Тајну венчања? Зар није довоно само црквено венчање, управо Тајна, јер «бракови се склапају на Небу» (ако се изостави, наравно, формална страна овог питња)?

– Ми нисмо већи од апостола Петра који је рекао: «Ако се сви одрекну ја се нећу одрећи!» - а онда се три пута одрекао и то се још заклео. Зато је врло тешко предвидети како ће се понашати људи који ступају у брак. Често човек не зна ни о себи шта да каже, а још мање о туђим плановима. Наравно, неретко се с овим срећемо и морамо с тим да се разабирамо. Ево, на пример, људи су се разишли. Коме припада кућа? А она ни на кога није регистрована – испоставља се: никоме не припада... И тако даље. Наравно, то није главно у духовном смислу, али ако формална страна није толико важна – зашто је не испунити? Зашто да се човек и не региструје ако нема никакве разлике? То нема никакве везе с тајном, зашто онда не учинити? Ако нема разлике: региструј се, венчај се, живи...

То је као у случају држања постова. Кажу: «Зар није свеједно шта једемо?» Јесте, свеједно је: онда једи посно! Или још: «Каква је разлика да ли једемо на уљу или без уља?» Па, ако нема никакве разлике, једи без уља!

– Важно је слушати Цркву?

– Да, треба слушати Цркву. Јер, то стварно није компликовано: зашто се не регистровати? Ради се о томе да Црква ипак признаје брак, с поштовањем се односи према браку.

Треба имати на уму да брак у принципу није црквена, већ грађанска установа. Брак је постојао и пре хришћанства, то је древна установа многих народа. Али, ако је човек имао други брак, наравно, он не може да буде свештеник (нека је то чак био и невенчани брак). Ипак је био брак! По уставу је тако.

Наравно, ту има и искључења, постоји архијерејска власт, али је у принципу тако!

– Неки свештеници у неким случајевима поступају «по икономији» иако оваква «икономија» не наилази увек на одазив у срцима верника. А има ретких случајева кад човек из манастира одлази у свет и венчава се...

– По уставу такав човек нема права да се венча! Грађански брак је у тим случајевима могућ, али не и црквени!

– Желео бих да Вас замолим, драги оче Валеријане, да нашим читаоцима упутите неку пастирску реч. Данас је тако лукаво време кад многи од нас наводно живе у црквеној огради, али се потчињавају својим законима и установама, које су створили лично за себе, које им се чине прихватљивијима. Често свако гради неки приватни црквени живот за себе немајући могућности да живи животом парохије.

Кад говоримо о парохијском животу који је постојао пре револуције и који постоји данас у неким Помесним Црквама (на пример, у Србији), тешко нам је да замислимо да је то заиста постојало. Тамо се људи често окупљају после Литургије, дискутују о неким животно актуелним питањима, или једноставно разговарају о прочитаном Јеванђељу... Шта је по Вашем мишљењу данас важно за парохију?

Протојереј Валеријан Кречетов

Једном ми је својевремено неко поставио питање о глобализацији. А пре тога сам прочитао један чланак (независно од тога) о томе да ако човек направи аналог људског мозга (филован разноразним микрочиповима), а један десетохиљадити део ових његових елемената не буде радио – то значи да ни цео овај систем више неће радити, безнадежан случај! Онда ми је отац Јован Вавилов рекао: наводно, дошли су до закључка да што је човек сложенији, тим је поузданији. А испоставило се обрнуто: што је сложенији, тим је безнадежнији. Још један западни слободоумник је рекао: «Великим државама је неопходна диктатура.» Таква друштвена управа је могућа само у малим друштвима, зато што тамо људи још некако могу да се држе заједно.

Не само то, келејник владике Нестора, сад је покојни, испричао ми је занимљив случај. Кад га је неко упитао како се односи према изградњи комунизма он је одговорио: «Бескористан посао!» Упитали су га: «Зар сте Ви против?» - «Не, нисам против, али је то бескористан посао!» - «А зашто?» - «Па зато што је код првих хришћана све већ било заједничко, али нису дуго издржали!» После тога нису више експериментисали, зато што је било немогуће.

Дакле, ево како се, на пример, може схватити ово поређење са Србијом: ако је организација мала, лакше је све то организовти.

И код нас има појединих парохија у којима се одвија прави парохијски живот. Међутим, оне су територијално разуђене у великим градовима, зато је ту све компликованије. То је оно што се тиче парохијског живота!

А ако се говори о самовољности, о томе је говорио још светитељ Теофан Затворник. Он је писао да је дух егоизма, дух поделе довео до тога да се Западна Црква одвоји од Источне. А затим је овај дух егоизма почео да дели и Западну Цркву (и Источну, узгред речено) на разноразне националне и друге гране. Он покушава да подели Цркву. Прво је била једна Црква, онда су биле две, затим су настале различите државе. Сад сваки град има своју Цркву. А на крају ће, како се каже, бити: «свака глава има своју веру». Светитељ Теофан је писао о томе. Тако да је све предсказано. Треба да се вратимо изворима, ономе што је било пре нас.

На пример, била је Оптина, били су отац Јован Кронштатски, отац Георгије Косов... Било је појединих светилника са својим парохијама – и треба да се враћамо овим узорима. А како буде било, тако ће и бити!

– Ових дана излази Ваша нова књига «Како да уредимо свој живот?» Молим Вас да кажете нешто о њој.

– У овој књизи су сабране беседе изречене пре исповести. Јер кад је блудни син «отишао у далеку земљу» и кад се вратио код оца он је (како је речено у Јеванђељу) «дошао себи». «Дошао је себи» - односно оценио је свој живот, упоредио га је с ранијим и од тога је код њега почело кретање ка покајању, кретање ка родном дому.

Управо тако и јесте: «пронаћи себе». Отац Сергије Мечов је о томе говорио: «Треба у самом себи пронаћи образ Божји.» И треба у сваком човеку видети образ Божји. Јер се управо о томе говори у Јеванђељу: «Благо онима који су чистог срца, јер ће Бога видети.» И неће видети само Бога – они ће у сваком човеку видети образ Божји! Зато је чистом све чисто, а нечистом је све нечисто. И знак чистоте је не видети грехове других људи. А знак нечистоте је управо онда кад видимо само грехове другог човека.

Овај образ Божји – управо њега у себи треба пре свега пронаћи и обновити. Шта је заправо образовање? Образовање је обнављање образа Божијег у човеку. То је прво. Друго је способност размишљања. И знање стоји тек на трећем месту. Међутим, прво треба обновити у себи образ Божји, образовати се! Односно, бити савршен, «као што је савршен Отац ваш Небески»!

С протојерејем Валеријаном Кречетовом

разговарао је Николај Буљчук