Крсни ход, молитвена поворка или, како се код нас уобичајено каже литија, заталасала се око 17 часова и двадесет минута 10. маја испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици, и ношена вјером и љубављу према светоме Василију Острошком, стигла око пет сати ујутру испред Доњег манастира, односно цркве светог мученика Станка, а сат касније до самих моштију светитеља.
Дванаесту годину заредом из Подгорице ка острошкој светињи , по благослову Његовог високопреосвештенства, Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког организује се ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 км да се поклоне видару рана српских и да затраже благослова и утјехе од њега. Из године у годину број учесника литије расте, тако да је ове године, по многим процјенема, у пјешачки подвиг кренуло преко 1500 душа, међу којима је било вјерника разних узраста и физичких могућности. Али не носе ноге, него срце! Као на познатој слици Иље Рјепина „Крсни ход у Курској губернији“, гдје се међу хоругвоносцима и ходочасницима налазе дјеца, жене, старци и инвалиди.
Литију су предводили јеромонах Никон (Кокотовић) из манастира Доњи Брчели, затим јеромонах Игњатије (Мијовић) из манастира у Брскуту и свештеник Предраг Шћепановић, парох толошки. Ове, као и прошле године, част да носи велики крст (отуда назив за литију крсни ход) припала је ходочаснику-планинару Браниславу Ровчанину, који је стигао из Панчева заједно са још неколико својих суграђана. Бранислав врло често и врло радо своју планинарску вјештину оплемењује тако што је усмјерава на маршруте од манастира до манастира.
На челу колоне је био и 78-годишњи Лука Бошковић из Колашина који већ по традицији носи хоругву и који је својим крепким духом бодрио омладину иза себе.
У првим редовима је био и Мирослав Станишић из Београда, поријеклом Бјелопавлић, који је у инвалидским колицима стигао до ћивота светог Василија. Гојко Бошковић је чак из Бара препјешачио да цјелива свеца.
Једанаестогодиши Јован Живковић, један од најмлађих ходочасника, када су му понудили превоз до манастира, смирено је изјавио: „Нијесам ја кренуо у литију да бих се возио.“
У лику Рускиње која је боса стигла до свеца са иконом Мајке Божије у рукама и молитвом и акатистом светом Василију на уснама, препознали смо богобојажљивост, огромно поштовање према светитељу и савјет светог Филарета који каже: „Када ступаш у крсни ход, мисли на то да идеш под вођством светитеља коме ходиш и икона које носиш, приближавајући се самом Господу, колико нам то наша снага дозвољава.“
Или како рече отац Предраг Шћепановић: „ Ово ходочашће је мала жртва, а велики дуг према светом острошком чудотворцу Василију“. Без обзира на умор, читавим путем, а нарочито на крају, на етапи од Доњег до Горњег манастира, на лицима ходочасника зрачило је одушевљење. И док је тијело посустајало, снагу му је давао дух који је остајао бодар и чио, радујући се сусрету са светињом.
И баш као у пјесми, „Ко јутарња зв'језда Твој лик нам се јавља“, која се орила кроз топлу тиху и звјездану мајску ноћ, коју је пратио цвркут птица, у сами освит дана нас је дочекала острошка звијезда, коју су ходочасници поздравили аплаузом. Дочекао нас је сам свети Василије, Серафим народа српског! Слава му и милост!