Спасоносна је само делатна вера

Беседа на Посланицу св. ап. Јакова, гл. 2, стихови 14-26

Усадите у своја срца тако важне речи да је вера без дела мртва (Јак. 2, 20), јер и лутеранци и секташи који су се одвојили од њих не схватају како ваља оно што говори апостол Јаков. Они мисле да је могуће спасити се само вером, темељећи своје мишљење на речима Спаситеља: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16, 16). Зато се они и придржавају убеђења да је наводно довољно само поверовати у Господа Исуса Христа и крстити се, при чему под крштењем подразумевају само своје секташко крштење, одбацујући наше истинско. Они једни друге називају спасенима, децом Божијом, сматрајући себе већ светима. А зар смемо да сматрамо себе спасенима? Зар не знамо да се још много захтева од нас пре него што постанемо такви?

Секташи своје мишљење оправдавају позивањем на речи светог апостола Петра: А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Петр. 2, 9), истржући из Светог Писма поједине фразе и не поредећи их с другим текстовима. Али послушајте речи Исуса Христа: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Значи, осим вере у Бога, потребна су још и дела.

Свети апостол Јаков говори о томе: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва (Јак. 2, 14, 18-20)?

Није потребна просто вера, већ делатна вера. Треба да се она тако чврсто усели у наша срца, потпуно овладавши свим нашим помислима и вољом, да не можемо да живимо другачије од онога што нам заповеда вера у Господа. Јер онај ко је пун истинске вере, не може да крши заповести Христове, не може да живи непристојно, проводећи живот у смеху, у забавама, у блуду и прељуби. Може ли верујући човек да проводи свој живот у пијанству, лоповлуку, убиствима и разврату? А чак и међу бандитима има таквих који говоре да наводно верују у Бога – и сам сам то чуо од њих. Може ли таква вера да их спаси?

Хоће ли се човек који свим срцем верује у Бога и тежи ка вечној истини, ка вечном животу осећати добро у окружењу неверујућих људи, који срамоте име Божије, међу сумануто развратним људима? Зар неће тежити ка томе да оде даље од њих као што су одлазили оци наши у дивље, непроходне шуме севера Русије, као што су древни праведници одлазили у вреле пустиње Египта, тражећи тамо осамљеност и могућност да буду у општењу с Богом које ништа не ремети, у сталној молитви? Да ли сме хришћанин који има породицу да пружа пример разврата својој деци; да ли сме да вређа, да угњетава и бије своју жену, да се свађа и псује?

Али зар не знате такве који себе називају хришћанима и иду у цркву, а код куће праве безобразлуке: џангризава свекрва малтретира несрећну снају, трује јој живот, доводећи до тога да покушава да побегне из куће оставивши све. И оних који само побожно изгледају има много. Али колико вреди њихова вера? Њихова вера уопште не одговара Господњим заповестима.

Може ли човек који верује у Бога да буде хладан, немилосрдан, да одбија да помогне својим ближњима? Може ли он зло да каже гладном: "Иди, Господ ће ти дати"? А тако често говоре, и деца слушајући то, понављају окрутне речи.

Ипак човек не може да чини добра дела без помоћи Божије, само својим хтењем и усрдношћу. Само Божија благодат нас учи да волимо наше ближње, чини нас способнима за добро. А ова благодат се даје само онима који се не откидају од Чокота, који је Господ. Исус Христос онима који за цео живот остају његова гранчица или листић, који се хране Његовим соковима учествују у великим Тајнима које су установљене одозго. А секташи их или потпуно одбацују или изврћу.

Могу ли људи без благодати да називају једни друге спасенима? Јер онај ко уставши против Свете Цркве чини најтежи од свих грехова – грех поделе – лишен је Божије благодати и не може да има истински добра дела.

Сећајте се речи Христових: Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21) и испуњавајте заповести Оца нашег Небеског, које нам је дао Исус Христос, а Њему припада слава и моћ у векове. Амин.