Када је утврђено да се без сумње ради о српском рукопису, почели су преговори националне библиотеке са власником о откупу. Они су, међутим, пропали из процедуралних разлога. Грк више није желео да чека и већ је био спреман да рукопис понуди некој од аукцијских кућа у Лондону. Тада је на сцену ступио Хиландар - манастир који има убедљиво највећу ризницу рукописних књига, када је реч о српским светињама. Тако је царска лавра на Светој Гори први пут ушла у подухват ове врсте, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландар.
-Желели смо да та књига буде сачувана за српску културу, за наше истраживаче. Посебно смо поносни на чињеницу да ју је Хиландар купио од сопствених средстава, не из донација или прилога, већ од новца зарађеног од продаје манастирског вина. На питање колико је коштао откуп књиге од грчког колекционара, Ранђић каже да, мерено значајем рукописа, цена није висока, али да се радило о суми која би за сваки манастир била осетан издатак. (Цена је 15.000 € – прим. уредништва сајта hilandar.org)
Рукопис чији је власник сада Хиландар је панегирик или хомилијар, књига која садржи изабране празничне беседе и слова за веће празнике током године, изложене по календарском редоследу. Њено детаљно истраживање тек предстоји, али оно што се са сигурношћу већ сада може рећи јесте да се ради о рукописној књизи веома брижљиво урађеној. Извесно је да су на њој радили прави мајстори и учењаци, неки веома образован писар или читава група људи, преводилаца, лектора, редактора. У конкретном случају реч је о панегирику за месец септембар који је српским истраживачима одмах привукао пажњу особеностима којих нема у до сада познатим рукописима.
-До сада познати панегирици имају саставе само за веће празнике, односно, ради се о избору текстова, док овај рукопис садржи саставе за готово сваки дан у другој половини месеца септембра. Са већом сигурношћу, према ознакама у овој књизи, може се рећи да је постојала и она за прву половину месеца, а претпостављамо да је намера била да се створи велики комплет за све месеце у години. То је био за оно време огроман подухват који се морао одвијати под патронатом неког великог властелина или владара. Претпостављамо да је то могао бити деспот Стефан Лазаревић. У његово време је била развијена рукописна и преводилачка делатност, на свом двору радо је окупљао врхунске стручњаке из тих области, напомиње Тријић.
Друга особеност ове рукописне књиге јесте што се у њој појављују нови преводи текстова познатих у јужнословенској традицији, али и преводи до сада у нашој рукописној традицији непознатих текстова.
Књига има 285 листова, писана је лепим и уједначеним, крупним калиграфским полууставом на квалитетној хартији. Нема много украса, има само једну бојену заставицу на почетку књиге, али писмо којим је написана недвосмислено указује на искусног и надареног писара, истиче Тријић. У рукопису нема забележених података када је настао, ко је писар нити за кога је она писана. Врло је могуће да су ови подаци остали у првом, за сада изгубљеном, делу. Два водена знака на хартији, која су до сада проучена, истоветна су комбинацији која се јавља на појединим хиландарским преписима из друге половине 14. века, а и писмо којим је овај рукопис писан умногоме подсећа на једну групу хиландарских писара из овог периода. И њени досадашњи власници водили су рачуна о рукопису: добро је очуван, а повез који има новијег је датума, вероватно из 19. века.
Пут овог рукописа од Хиландара или Србије до Русије готово је немогуће утврдити. Постоји исувише много претпоставки и готово ништа од конкретних података о томе како је рукопис завршио тако далеко од места где је настао. Ово је свакако једна од многобројних средњовековних књига које су изгубљене или нестале током ратова на овим просторима, али због небриге за ризнице опустелих манастира и одсуства одговарајуће заштите културног наслеђа. Српска православна црква окупила је пре неколико година тим стручњака који проучавају српско средњовековно рукописно наслеђе како би пописали српске рукописне књиге које се налазе у колекцијама и фондовима великих библиотека у иностранству.
-Ради се о рукописима за које знамо или претпостављамо да се налазе у одређеним установама у иностранству. Дешавало се, међутим, да на лицу места откријемо да у одређеној колекцији има још српских рукописа за које нисмо ни знали да постоје, а колеге су имале само претпоставке да припадају нашем писаном наслеђу. Дакле, ни дан-данас не знамо шта се све од српског рукописног наслеђа налази чак ни у великим европским и светским библиотекама, на разним универзитетима. А што се тиче приватних колекционара, ту је тек немогуће утврдити шта све они имају у свом поседу, каже Тријић.
Он истиче да посебну вредност за српску културу и традицију представљају управо манастирске библиотеке каква је она у Хиландару која је од непроцењивог значаја. Та колекција аутентичнија је од оних које се чувају у библиотекама, јер рукописи који су ту настајали везани су непосредно за живот манастира: стварани су за његове потребе или у његовој преписивачкој школи, што није случај са онима који се чувају у библиотекама.
Jелена Чалија, Политика
