Руске новине с почетка ХХ века
Крв на листовима новина
Марију-Антоанету су убили памфлети. Цела француска монархија је довучена на губилиште при чему је пут био застрт лецима, трактатима, прокламацијама и другим текстовима. Ако хоћеш да убијеш човека, а да не доспеш због тога у затвор – пусти гласине о њему. Ако хоћеш да појачаш гласине, да их што више рашириш – укључи штампарску машину и плаћај услуге штампарије. То је прави облик духовног убиства који често претходи физичком убиству. „Краљица је странкиња! Краљица презире народ и траћи новац!“ А убрзо и: „Краљ је безвољни рогоња!“ А онда је већ сасвим близу следећа парола: „Монархија уопште није потребна! Доле Бурбони! Племиће под нож!“ А ту се у прави час појавио и Русо с теоријом друштвеног уговора. И ускоро је гиљотина, овај „намештај правосуђа“, како су је неки називали, почела да шкљоца у свим крајевима „у име народа Француске“.
Тешко нам је да повежемо слику дечака који разноси новине и одсечену главу која је пала у корпу. Међутим, веза између њих је нераскидива. Ево га како лупка ципелама с дрвеним ђоновима по калдрми и виче: „Најновије вести! Најновије вести! Краљица је рекла да они који немају хлеба треба да једу колаче! Купите новине о бездушној краљици!“ И већ у следећем тренутку је возе, оклеветану и понижену на Трг Слоге како би уз повике гомиле, која вечито жуди за представама, помогли краљичиној души да што пре доспе на Небо. То су карике једног истог ланца. И то не много дугачког.
Ми традиционално хвалимо књиге, јер су оне и светлост, и хлеб, и лек. Хвалимо буквар, хвалимо Јеванђеље, хвалимо и медицински приручник и том лирске поезије. Али морамо рећи да су књиге понекад и отров. У принципу, отров и лек јесу иста материја, која се користи у различитим дозама. „Оно што не може да отрује, не може ни да излечи,“ – говорили су стари. Изузетак може представљати само плацебо ефекат.
На пример, причешће није символ, није успомена, већ чињеница. То је Тело Христово. Оно је Лек ако се узима с вером и љубављу. Али је и отров за оне који се причешћују и не верују. „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11, 30). Исто је и с књигом. Она лечи, одагнава чамотињу, упознаје нас с онима који нису поред нас. „Добра књига је попут лепог путовања,“ – говорио је Декарт. „У књигама најбољи људи света без зависти и похлепе деле с нама своје најбоље мисли,“ – такође је рекао. Али ако је лек делотворан то значи да може доћи и до тровања. Или свесног или услед неуке употребе.
Први број листа „Искра“. Децембар 1900. г.
Лакомислене Бурбоне који нису предосећали невољу убили су слова и речи памфлетске критике постројивши се попут војске. И Руском царству су кичму сломили танани листићи цигарет-папира с натписом „Искра“. Јер, све је почело од ових новиница. Новине се су биле и пропагатор, и агитатор, и организатор. Није било радија, није било телевизије и било је још далеко до свеопште писмености. И ко би могао помислити да се таква моћ крије у простим текстовима политичког или екстремистичког карактера. „Имате полицију, имате војску, цензуру, новац и власт. А ми имамо новинице. Још ћемо видети ко ће кога надјачати.“ И, о ужаса, демони револуције су били у праву.
„Зараза у главама“
Читава ствар је у томе што чим се мисао преточи у текст, а умножени текст обезбеди доставу мисли у главе, од свих облика борбе против лажне мисли остаје само један – аскетски. Осим аскета, осим оних који умеју да се боре с помислима, нико више није научио да из свести истера мисао која се у њој угнездила. А оваквих аскета никад нема много. Остали су просто осуђени да примају у главу све што у њу лети из невидљивог света: од вицева и сплетки до отворено демонских знања и сатанских дубина. То је добро схватала Катарина Велика. Једном приликом је разговарала с Павлом (сином и будућим императором) о немирима револуције у Европи, и Павле је рекао нешто попут: „Ух, ја бих њих топовима.“ Мајка је на то одговорила отприлике следеће: „Каква си ти будала. Зараза је у њиховим главама. Који топ може да истера мисао из главе?“ То су врло тачне речи крунисане особе. Човек који носи мисао која му се угнездила у срцу, личи на јелена који је за неко време побегао од ловца, али је рањен. Он односи стрелу у јетри и неће далеко отићи. Изнемоћи ће. Изгубиће снагу. Пси ће га стићи по крвавом трагу – и онда збогом. То говоримо о злим помислима. О онима које је Каин прихватао, обарао поглед и ишао утучен. И Раскољников је као у бунилу ишао прашњавим тротоарима носећи у себи отровну идеју. И Јаковљеви синови отровани истом овом завишћу нису могли мирно да гледају Јосифа, ни да слушају његов глас, док нису одлучили да му причине зло.
У рату је као у рату
Данас човекова лична слобода није могућа без умећа рада с информацијама. Ако будеш гутао све одреда, преваранти ће ти извући новац, варалице ће те убедити да купиш бескористан лек, секташи ће те увући у једну од безбројних заједница. Исто ово умеће рада с информацијама и озбиљан однос према информацијама потребни су целој земљи као гарант суверенитета. Тешко да буџет једне непријатељске радиостанице вреди колико савремени тенк. Много мање кошта. Притом је тенк предвиђен за свега неколико минута савремене борбе, а радиостаница као митраљеско гнездо с бесконачним бројем патрона пуца од ујутру до увече по срцима и главама људи, без обзира на растојање.
Рат је у току. Скривени, духовни, мисаони, непомирљиви. Успеси хришћана у овом рату слабе зло и не дозвољавају да скривени сукоби пређу у отворену, оружану фазу. А пораз у овом рату неизбежно покреће силе хаоса које не штеде никога, укључујући и своје дојучерашње следбенике. И они ће бити згажени кад више не буду потребни.
Треба читати без журбе, треба читати с оловком и размишљати о прочитаном. Човек треба да проверава чињенице, да их анализира и да се саветује с онима у које има поверења, који су дуже живели и знају више. Треба држати мисао на извесној удаљености, не треба се одмах заљубљивати у сваку нову идеју, ништа не треба исхитрено прихватати или одбацивати. Треба се држати за сећање на Бога, као за мамину руку у детињству. Ове и друге навике умног рада и унутрашње борбе данас су потребне сваком човеку. И јуче су биле потребне, али јуче се још нисмо били родили и нисмо судије прошлости. Живимо данас. Дај Боже да данас не залутамо међу боровима, којих као увек, има три.
