Драга браћо и сестре, честитамо вам празник нашег учитеља и просветитеља Светога Саве, и да послушамо његов позив:
„Дођите децо послушајте мене, страху Господњем научићу вас!“
Деле нас многе ствари у овом свету и животу. Деле нас простор и време, деле нас разлике личне и породичне. Али нас сједињују благослов и љубав Богомладенца Христа и загрљај Светога Саве.
Животописац је забележио речи Светог Саве упућене читавом српском народу: Ја вас родих Духом Светим и Еванђељем. Оно што се родило од Духа Светога и Еванђеља присутно је у свим временима и увек је актуелно. Хришћанство вечито задржава својство новога у сваком времену, јер стално препорађа и преображава људе.
Догађајем спасења, по оваплоћењу Сина Божијег, очитује се враћање човека у радост и ход у заједништво Бога и човека.
„Бог је љубав“, и зато без љубави нема духовног живота, нема исцељујућег општења душе с Богом, нема рађања ни усавршавања у вери, нема смирења, кротости, побожности и других врлина, које су на спасење наше.
Бог приступа човеку као лекар, као пријатељ, као пунина живота, „која све покрива, све верује и свему се нада, која никад не престаје“.
Вера у Свету животворну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, је облик живљења сваког хришћанина, начин гледања на свет, покрет у којем се гради заједништво; и то зато што у Христу спознајемо Бога као свога Оца те смо са Њиме у односу као са апсолутно Светим.
Цивилизација нашег времена много више је узела него што нам је дала. Опијени њеним дражима, многи људи су отишли са дубоких и свежих извора свог бића на туђа распућа, на баре и жабокречине, да тамо угасе своју жеђ.
„Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа, да сви једно говорите и да не буде међу вама раздора, већ да будете усавршени у једном разуму и једној мисли“, каже Свети апостол Павле (1.Кор.1,10).
Ово се првенствено односи на брачне парове, на породицу, а преко ње, на целокупну Цркву, као једну јединствену породицу.
Морамо признати да су нам породица и породични живот данас толико пољуљани и угрожени, да нико ни за кога не мари.
Наше време је врло несрећно, јер је, у многим случајевима, својим злокобним оштрицама ударило у корен вере и морала, сигурности и мира међу људима.
У многим случајевима, ово је расејало чељад на све стране, затрло породична огњишта и угасило славску свећу.
Масовни разводи бракова посебно су забрињавајућа појава у нашем народу. Млади људи су неспремни на жртву и праштање, на готовост да живе у заједници, носећи терете брака.
Разводи, злостављање брачног друга и деце, ерозија брачног правила понашања, упад мас-медија у најинтимније кутке породичног живота, све ове жалосне појаве уништавају заклон, хармонију и мир који су од толике важности за очување сопствене личности, и наше интиме.
Породица је божанска, Богом благословена институција, превасходно задужена и опремљена за задатак обликовања људских бића.
Породица је колевка човековог идентитета.Чување јединства породице и хармоније у њој је свети задатак супружника. Константно нестајање нашег народа у ратним и поратним вихорима, погибије на друмовима, разна и учестала убиства, а понајвише убиства српске деце у утробама мајки – абортуси – представљају вапај и крик до неба тих невиних душа. Дете вапије овако:
„Желим живети, желим законе који ће ме заштитити. Док многобројна сретна деца својих родитеља, за Божић и Светог Саву траже играчке и примају поклоне, ја се само желим родити. Док ви славите Божић и Светог Саву мене моја мама планира убити.“
Драга децо, мајке, очеви, дедови и баке, болесници, старци, младићи и девојке, уморни и тужни, несигурни и разочарани, избеглице и прогнаници, сви се ми радујемо акту рађања, сви смо део Цркве којом је дарован ход у новости и радости живота.
Божић је истинска слава, доживљена онда када се Христос рађа у нама, када нам се срце преображава, и када својим животом угађамо Богу.
Господ Исус Христос је брак уздигао на ступањ Свете Тајне, као што каже Свети апостол Павле: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (Еф.5,32). Кроз Свету Тајну брака учинио је да породица постане Црква у малом. Он је поставио задатак да се, преко породичне љубави, сједињују и мире људи, као што је Цркви дао задатак да мири људе са Богом.
Христос је осветио породицу својим боравком на свадби у Кани Галилејској, да буде Храм Господњи, у коме је отац свештеник, а мајка служитељица на олтару породичног огњишта.
На овој основи, брак је више него прости уговор између две особе супротног пола које су пристале да, под одређеним околностима, деле свој животни простор и зараде или дугове.
Деца су „наследство од Господа“, као што вели Псалмопевац (Пс.127,3). „А ви, очеви, не раздражујте своју децу, него их одгајајте у Господњој науци и опомени“, каже Свети апостол Павле (Еф.6,4).
Кроз Свету Тајну брака, породица се освећује багодаћу Светога Духа.
Хришћанска породица – отац, мајка и деца – представља слику Свете Тројице.
Породица у којој се остварила Божија воља и божански план о човеку била је, у историји, божанско семе за народ Божији. Из тог божанског семена, које је „семе женино“ (Пост.3,15), настао је изабрани народ Божји, а из њега настаје Црква, радионица новог живота и родитељка обновљеног и препорођеног човечанства.
Очева кућа и мајчино крило били су и остали највише и најзначајније школе. Хтео човек или не, он кроз цео свој живот дише духом којим га је задахнула мајка, и носи собом атмосферу коју је у његовом рођеном дому, створио отац.
Родитељство је ново стање ума. Родитељи себе виде као обогаћене особе, којима је упућен изазов и указана част.
Велика је одговорност родитеља да подижу децу. Али је још већа одговорност васпитати децу и духовно их родити. Васпитање није теорија, већ живот.
„Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима, јер је то закон и пророци.“ (Мт.7,12)
Темељ васпитања деце треба да буде вера у Бога, као животног идеала, како родитеља, тако и деце. Ово значи да деца одрастају у непоколебљивој вери, као живи чланови Цркве, да се у њиховој души „уобличи Христос“ и да за циљ свога живота имају „стицање Духа Светог“, како каже Свети Серафим Саровски.
Заједнички духовни живот родитеља, молитва, пост и Свето Причешће, најбољи су васпитачи деце.
„Децо слушајте своје родитеље у Господу“, каже Свети апостол Павле у посланици Ефејцима (Еф.6,1-3) и ову заповест даје као прву и најважнију, са обећањем: „да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“
И на крају, Богу треба чешће говорити о деци, кроз молитву, него деци о Богу. Јер када често говоримо Богу о деци, то значи да Му их молитвено предајемо, истовремено тражећи помоћ да нам просветли разум како да их васпитавамо у добру, али увек и најчешће својим личним примером хришћанског живота.
Овим задатком је задужио Свети Сава све нас и сва поколења, која ће га помињати „во свјаком родје и родје“. Са овим жељама, честитам вам овај велики празник и ову нашу заједничку славу, у молитвама да Свети Сава, у првом реду, благослови наше породице и вашу децу и да благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога Оца, уз присуство Светог Духа, буде са свима вама – Амин.
„Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!“
