Сви смо чули за овог човека. Али се наша мисао највероватније тек овлаш дотакла његовог имена. А оно је достојно сваке пажње. То је Јосиф, праведни Јосиф, заручник Пресвете Дјеве и наводни отац Господа Исуса Христа.
Да бисмо задали тон разговору о њему рећи ћемо одмах: Јединородни Божији Син је у данима Свог детињства Јосифа називао „тата“, „ава“. Нико други на земљи није удостојен ове части и није постао привремено и земаљско подобије Вечног и Небеског Родитеља. За нас ће остати тајна због чега је удостојен такве части. Можемо само да претпостављамо колико је дубока била душа овог дрводеље из рода цара Давида.
Свето Писмо Јосифа назива праведним, због тога што је, кад је код Марије приметио знаке трудноће, одлучио да Је тајно отпусти. Ради се о томе да Закон заповеда да се погуби девојка која затрудни пре брака. Стомачић се још није заокруглио, али је искусно око одраслог човека (Јосиф је много старији од Марије) непогрешиво запазило да је Марија бременита. Јосифове мисли су биле потпуно земаљске, али човекољубиве. О зачећу од Светог Духа нико није могао ни да помисли. Није желео да подвргне Марију срамоти, није дигао буку тражећи објашњења и осуђујући Је. Одлучио је да Је једноставно пусти да иде. То је смирење. То је праведност. Мало је људи који тако поступају.
И тада небо почиње да руководи Јосифом. Анђео му у сну заповеда да се не боји. Зачето Дете је од Духа Светог. Родиће се Син и треба да Му да име Исус. Нипошто другачије! И Он ће спасити људе Своје од њихових грехова!
Које то „своје људе“? Које своје људе има још нерођено дете? Ко зна колико се питања морало ројити у његовој души. Очигледно, била је потребна велика покорност и дубока вера да би се човек потчинио реченом. И Јосиф ступа на службу зачетом Месији и Његовој Мајци.
Да би Христос дошао у свет потребна је чиста девица. Син Божији не може да се роди на земљи од било кога. Цела историја света пре Христа представља припрему Дјеве. Она је Лествица Којом Христос треба да сиђе. Она је Врата Небеска, кроз Која Христос треба да уђе. Али потребан је још и заручник. Потребан је онај ко ће у очима људи бити Маријин муж и Исусов отац. Потребан је хранитељ и заштитник. Ни то не може бити било ко. Није нимало лакше изабрати „тату“ за Сина Божијег.
У овој породици ће све бити необично. Кад Анђели заповеде да беже од Ирода (како често небожитељи дају заповести Јосифу у сну!), Јосифу је речено: „Устани, узми Дете и Мајку и бежи у Египат.“ Да је то била обична породица било би речено: устани, узми жену и сина и уради то и то. Старији и млађи би били наведени по уобичајеном редоследу. Али је овде ред речи наведен обрнуто, у складу са хијерархијом. Прво је Дете, друга по значају је Мајка, а Јосиф је тек трећи. Јосиф се беспоговорно потчињава.
Он не поставља питање: какав је, вели, то спаситељ којег и самог треба спасавати? Ћутке обавља свој посао. У Светом Писму нема ниједне реченице која би била приписана Јосифу. Стиче се утисак да је он уопште све радио ћутке. Размишљао је и радио, чудио се и радио је, добијао је у сну заповести и испуњавао их је. Али наравно, није тако. Јосиф је разговарао. Између осталог, и с малим Исусом.
Овај јеврејски тата је требало да научи Дете да чита Тору, да се моли Богу и да зарађује за хлеб. То су три неопходне ствари и уколико се изостави иједна од њих, васпитање неће бити потпуно. И Премудрост Божија је, заодевена у људско тело, под Јосифовим руководством усвајала законе и заповести. Исус је стављао Своју ручицу у жуљевиту Јосифову руку док су ишли у храм, а суботом – у синагогу. А и саме Исусове руке су временом сазнале шта су жуљеви. Јосиф Га је научио да користи тестеру и блању, сврдло и чекић. Грешно је јести хлеб без труда и Творац света, Који се смирио до људског обличја, није био џабалебарош.
Прави отац има три задатка: да научи дете да се моли, да га упозна са Светим Писмом и да му да професију. То треба да учини управо отац. Од њега ће се тражити одговор. Јосиф је испунио задатак. И пре него што су ексери били укуцани у Христове руке, на овим рукама су били жуљеви. Јер видели сте руке тесара, или столара, или каменоресца. Код Христа је све било управо тако. Он је из искуства знао шта је умор од рада, јутарњи бол у мишићима, зној који цури у очи. Лику Христа-проповедника треба додати лик Христа-трудбеника. И Јосифа који стоји поред Њега.
Заповест поштуј оца и мајку Христос је испунио као једну од многих. Био је послушан. И ако је Христос у свему био послушан Јосифу у данима детињства, Он може да слуша „земаљског тату“ и данас. Колико велико је било смирење овог човека, толико велика треба да буде и његова смелост у заступању пред прослављеним Сином Божијим. Треба да призивамо Јосифа у молитвама.
Храмови и олтари који су му посвећени истовремено треба да нас подсећају на то колико је важан обичан човек, радни човек. Лоше је ако шефови с подсмехом гледају на трудбенике, а трудбеници – с мржњом на шефове, а притом се ни једни ни други не моле. Управо из овога се рађају бунтови и револуције. Али ако Христос ради, односно, ако је Цар у радионици, богаташу – смири се, сиромашку – утеши се.
Ипак, главно је то да је Јосиф најбољи пример истинског очинства. Он није родио Исуса по телу, али је учинио све што је потребно, као најбољи тата на свету. Он нас као узор и прекор гледа из дубине историје. Као прекор онима који су зачели, али нису васпитавали; који су зачели и оставили; који су зачели и наговарали жену на абортус. А као узор за оне који су – није важно да ли су зачели или само усвојили – васпитавали, учили, чували, бринули се.
Тата треба да води дете у храм. Тата треба да објашњава заповести и правила живота. У нашем подивљалом свету сад је чак тешко и говорити о томе. Свуда су мушкарци који су дезертирали из духовног рата све предали у женске слабе руке. И ево, жене поју, предају, лече, уче, поучавају… Али коефицијент корисног дејства њиховог свештеног труда ће увек бити мањи него што треба да буде. Зато што је способност удубљивања у тајне вере, а затим дељења стеченог искуства, Бог пре свега дао мушкарцу. И да би на магарцу побегли од Иродовог мача Мајци и Детету је потребан мушкарац. Сама жена је у овом свету превише незаштићена.
Отприлике тако је било код малог Христа. Отприлике тако би требало да буде у свакој породици.
