Преподобни Максим Грк – ревнитељ истине и побожности

Ревнитељ истине и побожности преподобни Максим, монах светогорског манастира Ватопеда, беше пореклом Грк, али својим великим подвизима потпуно припада Руској Цркви, којој је за живота био светило, а и по смрти јој остао светило у својим списима.

Постојбина преподобног Максима бејаше град Арто у Албанији, близу Епира. Он се роди око 1480 године од побожних и богатих родитеља Мануила и Ирине, Грка по пореклу, због чега се и сам свуда означава као Грк. Отац му бејаше важан великодостојник и одликоваше се чистотом православне вере. Стога и Максима он васпита у дубокој побожности и страху Божјем. Првобитно образовање у наукама Максим доби од свога родитеља, јер у то време, са падом Цариграда и свих грчких области под власт Турака, беху уништене све школе. У то тужно време, због поробљености Грчке, више научно образовање није се могло добити у њој, па су ради тога многи младићи из грчких покрајина одлазили у европске државе. Поред тога, многи учени Грци беху се расејали по свима западним државама, где су их с љубављу примали и они су неговали науку. Њима су били отворени владалачки дворови, универзитетске катедре и пријатељство богатих и угледних људи. Тада се Италија првенствено истицала особитим покровитељством науке; свуда су се по важнијим градовима оснивале библиотеке. Папе, владаоци и богати грађани хитно су радили на спасавању грчких рукописа, да их незналице завојевачи не би поуништавали.

И млади Максим, жељан науке, отпутова у Галију. Тамо је слушао предавања свога знаменитог сународника Јована Ласкариса, који је тада био професор на Париском универзитету. Завршивши образовање код Ласкариса, Максим, да би се боље упознао са старим језицима, отпутова у Венецију. Ту се зближи са знаменитим штампаром издавачем Аљдом Манучи, који је дубоко познавао старе језике. Код њега је свагда била група научника, која му је помагала при штампању књига са старих рукописа. Уз помоћ таквих руководилаца Максим се упозна са књижевним производима старе Еладе.

Из Венеције Максим отпутова у Флоренцију, где проведе дуго време, такође међу научницима, који, на несрећу, беху заражени незнабожачким убеђењима. Али он, као мудра пчела, усвајаше из проповедане философије само оно што није туђе хришћанској вери. У то време Италија је жестоко боловала болешћу неверја. И, као што обично бива по закону Божјег правосуђа, за одбацивање чисте вере била је предана жалосном сујеверју. Тада су веровали да је све у свету, нарочито судба човекова, дело само случаја. Неки су држали да се све управља кретањем и утицајем звезда, одбацивали су будући живот и исмевали религију. Неки су у њој видели обману и људску измишљотину. Људи и жене прибегавали су незнабожачком обичају, и бавили се сваком врстом сујеверја. Ова општа зараза безверјем делимично је захватила и младог Максима, који, крећући се у зараженој средини, није увек могао да правилно схвати однос философије према еванђелској Истини. У томе га је само Бог спасао. Ево шта сам Максим пише о томе: „Да се Господ, који се брине о спасењу свих, није смиловао на мене, и да ме није убрзо посетио Својом благодаћу и мисао моју озарио Својом светлошћу, то би и ја давно пропао са тамошњим проповедницима безбожја“.

Тако Максим заврши своје школовање на Западу: стече опширна знања из богословља и философије, из историје и књижевности, и темељно изучи старогрчки, латински, француски и талијански језик. Али, није Париски универзитет довршио Максимово образовање, него Света Гора Атон. У Италији и у Галији он је добио световно образовање, а на Атону – богословско просвећење и утврђење у истинама вере православне.

Вративши се са Запада, Максим се кратко време задржа у свом завичају. Орасположен благодаћу Божјом за монашки живот, он понова остави своје родно место и отиде у Свету Гору Атон. Света Гора је и тада, као и сада, служила као уточиште за душе потпуно предане Богу. Тамо су се могле наћи све згоде не само за монашке подвиге, него и за умно усавршавање и богословско образовање. Максим је много пута слушао од свога наставника Јована Ласкариса о скупоценом благу које се чува по библиотекама светогорских манастира, а исто тако и о великим старцима – философима, који су у то време живели на Атону и били огледало духовне учености у највишем смислу духовне философије, засноване не само на созерцању него и на делању подвижничког живота. У то време на Атону су по манастирима биле усредсређене најбогатије грчке библиотеке, нарочито у Ватопеду, где су се налазиле ретке драгоцености црквене науке, које су остале после смрти двају цара који су монаховали у њему: Андроника Палеолога и Кантакузена.

Максим допутова на Атон око 1507 године, ступи у манастир Ватопед, и ту прими монашки постриг. И ту, у самоћи и далеко од вреве житејске, у кругу опитних, великих и истонаравних стараца, Максим стаде, као трудољубива пчела, сабирати мед са свих миомирисних цветова светогорских, и проводити живот у упражњавању монашких подвига. Тако проведе он око десет година. И смераше Максим да ту, у тишини Ватопедске обитељи и у подвизима монашког послушања, и дане своје оконча спокојно. Али Господ друкчије одреди.

Велики кнез Московски Василије Јованович обрати пажњу на драгоцену ризницу коју имађаше у својим палатама: многе старе грчке рукописе, који су доношени из Византије од самих почетака просвећивања Русије Христовом вером, па све до његових дана. Желећи да сазна садржину тих рукописа, а не налазећи у Русији човека који би му могао ту жељу испунити, он се по савету и благослову свога духовног оца, митрополита Варлаама, реши да упути молбу на Атон, да му отуда упуте умнога мужа, који је у стању прегледати грчке књиге у његовој библиотеци и, ако буде потребно, превести их. Велики кнез написа о томе патријарху цариградском Теолипту и проту Свете Горе Симеону, молећи да му пошаљу у Москву ватопедског старца Саву, на кога му је указао ватопедски јеромонах Неофит који је у то време био у Москви ради скупљања прилога, па се сада враћао из Русије. Са овом молбом и богатим даровима бише марта месеца 1515 године послани од великог кнеза на Атон трговци: Василије Копил и Иван Варавин.

Дошавши у Свету Гору, посланици изложише старцу Сави молбу и позив великог кнеза Московског, али он одби због старости и због оболелости ногу. После тога, прот Свете Горе Симеон, по савету ватопедске братије, одлучи да престарелог Саву замени иноком Максимом. Али Максим, као предвиђајући да га у Русији очекују велика и дуга страдања, одбијаше тако тешку мисију и одлазак из омиљене Свете Горе. Игуман ватопедски, видећи Максимову непопустљивост, рече му да – пружити духовну храну гладнима јесте свето дело највеће љубави. Овај разлог умекша Максима, и он, предавши се вољи Божјој, реши се да путује у Русију.

При Максимовом поласку за Москву, ватопедски игуман Антим написа митрополиту Варлааму писмо, у коме га извештава да су изабрали и шаљу инока Максима „као зналца Светога Писма и способног за превођење и црквених и, такозваних, јелинских књига. Истина, Максим не зна руски језик, већ само грчки и латински, али ми се надамо да ће он брзо научити и руски језик“. И тако, са молитвом и напутним благословом, инок Максим крену са посланицима за Русију, узевши са собом и гореспоменутог јеромонаха Неофита и инока Лаврентија, да би му се нашли при учењу руског језика, пошто су га они унеколико знали. Путовање њихово трајало је две године, јер су посланици великог кнеза морали провести неко време у Цариграду и затим на Криму. За то време Максим је учио руски језик, и стигао у Москву 1518 године.

У Москви Максима прими велики кнез врло срдачно и, указавши му пријатељску пажњу, одреди му боравак у Чудовом манастиру с тим да издржавање добија из његовог великокнежевског двора. Сем великог кнеза, Максиму указа особиту пажњу првојерарх московски Варлаам, човек светог живота, који се веома обрадова доласку ученог мужа и касније радо примаше његове мудре савете.

Разгледање великокнежевске библиотеке силно усхити знањељубивог Максима, јер такво мноштво ретких књига он не беше видео ни на Истоку. Пошто прегледа целу библиотеку, Максим поднесе великоме кнезу списак непреведених књига. Посаветовавши се са митрополитом и бојарима велики кнез замоли Максима да се прихвати превођења Толковог Псалтира, пошто је та књига била у употреби више од других: од ње се почињало са учењем писмености; она се најчешће употребљавала у црквеном богослужењу: она је служила и за домаћи побожни живот, како усамљеном подвижнику тако исто и простом мирјанину. Но пошто Максим још не беше јак у црквенословенском језику, њему дадоше као помоћнике два преводиоца: Дмитрија Герасимова и Власија, који су владали латинским језиком; они су имали преводити са латинског на црквенословенски језик оно што им Максим буде преводио са грчког на латински. Још им као помоћ беху дата и два писара: Михајло Медоварцев и инок Троицког Сергијевог манастира Силуан.

Годину и пет месеци радио је Максим на преводу Псалтира, и онда га предао великом кнезу. Василије Јованович предаде књиге митрополиту Варлааму. Митрополит са усхићењем одобри на сабору први рад Максимов. Све то ипак није засењивало Максима. Он је предвидео да његов рад може бити или не схваћен или рђаво протумачен од људи који се не одликују образовањем и притом не знају грчки језик. Стога је скромни трудбеник у писму великоме кнезу, не сматрајући свој рад за савршенство, писао из скромности и дубоке смирености: „Требало би да овако важна књига има и преводиоца вичнијег, који би био у стању не само дубокомислене речи богомудрих људи достојно превести, него и васпоставити и исправити оно што је током времена и незнањем преписивача искварено. Јер, иако смо ми и сами Грци, и учили се код чувених учитеља, ипак се још налазимо негде доле, у подножју горе Тавора, са деветорицом ученика, пошто смо још неспособни, због храпавости разума, да будемо учесници богодоличних виђења Просветитеља Исуса, којих се удостојавају само они који су засијали високим врлинама. Ово говорим зато што грчки језик, по обиљу значења речи и по разноврсности израза, измишљеним древним реторима, представља доста тешкоћа у превођењима, за чије би нам савлађивање требало још много времена и напора. Но ипак, колико нам је Бог дао и колико смо ми сами могли схватити, ми нисмо пропустили потрудити се, да наш превод буде јасан, правилан и разумљив; а искварено преписивачима или временом, ми смо се старали да васпоставимо или исправимо уз помоћ књига или својим досећањем; где пак нисмо могли ништа учинити, оставили смо онако како је било“. При томе, Максим није одрицао, да се у његовом преводу могу наћи и погрешке, које су се десиле из непажње или неспоразума; – и он моли, да се оне, по могућности, исправе, али само да те исправке врши човек јак у знању грчког језика и добар познавалац граматике, реторике и значења грчких речи.

Указавши затим на труд својих помоћника и молећи господара да их достојно награди, Максим за себе проси једну милост: дозволу да се са својим пратиоцима Неофитом и Лаврентијем врати у Свету Гору. „Избави нас, писао је он господару, од тyгe због дугог отсуствовања; поврати нас безбедно чесном манастиру Ватопеду који нас већ очекује; дај нам да монашке завете вршимо тамо где смо их изрекли, пред Христом и страшним Анђелима Његовим, у дан пострига. Отпусти нас што пре у миру, да бисмо и тамошње православне хришћане обавестили о твојим царским врлинама, да би знали потлачени хришћани тих земаља, да још постоји на свету цар, који не само влада над многим народима него и цвета правдом и православљем, слично Константину и Теодосију Великом. Нека нам подари Господ да још некада царујемо, ослобођени тобом од робовања безбожницима“.

Видећи по преводу Псалтира даровитост и огромно знање ученога Грка, велики кнез нипошто не пристајаше да га пусти у Свету Гору, и умоли Максима да још неко време остане у Москви. И када Максим, преводећи друге књиге (тумачење древних Отаца на Дела Апостолска и тумачење Јована Златоуста на Матејево и Јованово Еванђеље), довољно изучи руски језик, Василије Јованович му, у сагласности са митрополитом, повери да се прихвати прегледа и исправљања тадашњих црквено-богослужбених књига. Посао не лак и крајње тугаљив; али га Максим није могао одбити.

He мало времена проведе Максим у овоме послу, и за све то време он уживаше љубав и поверење великога кнеза. „Горећи божанском ревношћу, он је чупао коров обема рукама“, као што се о томе сам он изражавао. И имајући слободу у Господу, преподобни је понекад давао оштре оцене о ономе што је видео. Али то што је видео он, видело је мало њих. Стога је слепа пристрасност према старини све те Максимове оцене сматрала као увреду светиње. И отпоче потајно гунђање против „грчког дошљака“, – како се о Максиму изражавају гунђалице. Па још стадоше крадом говорити како Максим не исправља него квари црквене књиге! Максим – јеретик! Ипак се нико не усуђиваше да јавно клевета честитог и некористољубивог трудбеника, бојећи се великога кнеза. Јер кнез, не само указиваше љубав и поштовање Максима, него га често призиваше к себи и коришћаше се његовим саветима односно црквених и државних послова, пошто је гледао у њему човека мудрог и ревносног поборника за православну веру. А и сам Максим, видећи владарево расположење према њему, није скривао ту царску наклоност, него је тиме користио и ближњима, јер је често посредовао пред великим кнезом за бојаре који су пали у немилост. Ревнујући за чистоту православне вере, преподобни је и сабору духовном давао савет да ревносно предузима мере против упорних јеретика, нарочито против јереси Жидовске. Ho у исправљању богослужбених књига Максим је поступао опрезно, препуштајући своје недоумице митрополиту Варлааму на решење. Иако је ствар имала келијни карактер, ипак Максим изазва незадовољство код духовенства: сви стадоше говорити како Максим тобож одбацује руске црквене књиге и тврди да у Русији нема ни Еванђеља, ни Апостола, ни Псалтира, ни устава. Ове клевете не би могле имати никаквих последица по ученог дошљака грчког, да је на московској столици остао благоразумни пастир – његов заштитник. Али 1521 године митрополит Варлаам би приморан да напусти своју столицу због неслагања са великим кнезом, и на његово место ступи монах Данило из Волоколамског манастира, тежак за Максима. И одатле почеше све Максимове невоље. Преподобни Максим је и раније примећивао, да је неправично унета у архијерејску заклетву обавеза – никога не примати од цариградског патријарха. To je могло бити потребно последњих година грчке царевине, када су се многе ствари колебале у њој; али доцније, кад се патријарх строго држао Православља, ово је постало увредљиво за патријаршијски престо, јер поробљење царевине није могло имати никаквог утицаја на послове вере. – Максим не остави ово без приговора и написа о томе чланак. Промена митрополита даде повода и за друго питање: Зашто је нови митрополит постављен без договора са грчким патријархом? – Радозналом монаху одговараху да у Москви постоји благословна грамата од цариградског патријарха, којом се дозвољава да се руски митрополит поставља од стране руских епископа. Но Максим, ма колико да је тражио ту грамату, он је није могао видети. – Све то, разуме се, није било пријатно Данилу.

Новим митрополитом не беху задовољни, јер су налазили да је сувише снисходљив пред светском влашћу. Међу тим незадовољницима беху и Максимови познаници, који долажаху к њему за савете. – У једно време Данило замоли ученога монаха да преведе Црквену историју блаженог Теодорита, не зна се ради чега. Преподобни Максим одби ову молбу, пошто у тој књизи има много јеретичких података, који би могли бити саблажњиви за прост народ. – Ово веома увреди митрополита.
Но Максим, чврст као дијамант, није падао духом него је истрајно војевао за истиниту веру. На све клевете, ширене против њега, он је неустрашиво гледао, јер је чиста душа његова желела само једно: неуморно и ревносно радити за истину Христову, на корист ближњих.

У то време Римска црква, слабљена на Западу Лутером, много се старала да своју власт прошири на Русију и да Русе приволи на уједињење са њом. Са тим циљем би од стране папе послат делегат Никола Шонберг, који по свом доласку у Москву, стаде ширити по народу „Реч о уједињењу Руса и Латина“. Он успе да заведе бојарина Теодора Карпова; поколебао је и друге; нарочито су његове мисли о судбини изазивале узбуђење у сујеверном народу. Преподобни Максим је будно пратио ток ове ствари и, наоружан оружјем истине, устаде против лукавства римског, разби и оповрже све доказе и смицалице Шонберга, написавши поводом тога петнаест дела. При томе он је на сваком кораку изобличавао вероломства паписта. У исто време његови мудри списи беху уперени против Јудеја, незнабожаца и мухамеданаца.

Преподобни Максим се није плашио људских страсти, јер још није био искусио сву силу њихову. „Заповест Божја наређује нам говораше он, да проповедамо свима који нас питају о Еванђелској истини, не обзирући се на злобу незнања“. И он није штедео самољубље, изобличавајући пороке духовенства и велможа. Но тако јака светлост учења његовог бејаше сувише тешка за болесне очи; очекивали су само згоду, па да раздражено самољубље јурне на ревнитеља истине и побожности. И та се згода указа 1524 године.

Велики кнез Василије Јованович намисли да раскине брак са својом врлинском супругом Соломонијом, јер је двадесет година у браку остала бездетна, и да ступи у нови брак са Јеленом Глинском, да би имао наследника престолу. Митрополит Данило беше на страни великога кнеза, иако Еванђелски закон и црквена правила не дозвољавају развод брака због таквог разлога. Старац Максим пак, као што је и требало очекивати, беше на страни црквених правила, a са њим и простодушни пријатељ његов, старац Васијан, потомак кнезова литванских, кога је до тада велики кнез много поштовао. Ношен ревношћу, преподобни Максим написа поуку великоме кнезу, у којој га убеђиваше да се не подаје телесним страстима. „Онога сматрај, писао је он, истинитим самодршцем, о најблаговернији царе! који иште да правдом и доброзакоњем уреди живот својих поданика и свагда се стара да у души својој савлада похоту и бесловесне страсти. Јер онај кога оне савлађују, није живи лик небеског Господа него само човеколико подобије бесловесног јестества“.

Тада се недоброжелатељима пружи згодна прилика да одмазде странцу, који се усудио да осуђује руско. Они доставише великоме кнезу да Васијан и Максим, са својим пријатељима, наносе срамоту Руском царству: произвољно кваре речи црквених књига; у сумњивим су односима са прогнаним бојарима, Берсењем и Жареним; одржавају везе са турским послаником у Москви Искендером, преко кога Максим пише султану да зарати на Русију; и Максим се неповољно изражава о војној сили великога кнеза и о његовим свирепостима.

После деветогодишњих сталних почасти, одједном изненада ухватише Максима у фебруару 1524 године, и без икаквог испитивања бацише га окованог у тамницу Симонова манастира. Ту се он мучаше неколико дана. Затим га изведоше на суд, и стадоше испитивати какве је везе имао са прогнаним бојарима. Врлински старац није имао шта да скрива из својих разговора, јер су му многи долазили за душекорисне савете. Он исприча шта су му говорили умни, али нетрпељиви, бојари; исприча и то шта им је сам говорио када су му се жалили да неће дуго опстати земља која мења своје обичаје: „He, бојари, обичаји царски и владари земаљски мењају се, како је боље за државу; али она земља, која нарушава заповести Божје, та земља треба да очекује казну Божју“. Искрен у свему, он не сакри чак ни тајне мисли душе своје о великом кнезу: како је неосетљив према сузама сиротиње.

У фебруару Максим би бачен у тамницу; у новембру већ Соломонија би пострижена за монахињу, a у јануару се велики кнез ожени Јеленом Глинском. Све се то одигра у току једне године.

Преподобног Максима пустише на слободу. Пошто га нису могли окривити ни за какву кривицу према држави, они су га морали пустити. Али непријатељи његови не остадоше на миру. Они прибегоше ономе за шта је најлакше било окривити га: покренуто би питање о исправљању књига. По жељи митрополита Данила би сазван сабор у великокнежевским палатама. Ту иступише тужиоци против грчког дошљака, како је тобож искварио смисао Светога Писма, дајући значење прошлога времена непрекидној радњи; на пример извор о Сину Божјем: „сједе одеснују Бога“ заменио је прошлим временом истога глагола: „сједјел јеси“; и још: за васкрсло тело Христово рекао је да је описиво. Максим је у своје оправдање указивао на граматичко значење наведених речи, које изражавају прошло време. Али и то му би уписано у кривицу, као да тиме признаје седење Сина с десне стране Оца као већ окончано; па још стадоше наводити против њега, као против јеретика, сведочанства светих отаца. Тада Максим смирено признаде своју прву исправку као погрешну, истичући да он тада није добро знао руски језик и разлику међу овим изразима, јер је мисао своју предавао на латинском језику руским тумачима, које је по савести питао, да ли су ти изрази добри. Своју пак мисао о описивости васкрслог тела Христовог, он се труђаше да одбрани наводима из Светога Писма, али га нико не хте слушати.

Три пута се Максим бацао на земљу пред Сабором, са сузама молећи да му се опросте погрешке, ако их има у књигама. Но све беше узалуд: њега осудише као јеретика који је искварио Писмо Божје. Онда га тајно одведоше из Москве у Јосифо-Волоколамски манастир, и тамо бацише у загушљиву тамницу. Ту он би, као нераскајани грешник, одлучен од Светог Причешћа; чак му би забрањено да и у цркву иде. Од дима и смрада, од окова и батина, он је понекад обамирао. Но ту му се у тамници јави Анђео и рече му: „Трпи, старче, овим мукама ћеш се избавити вечних мука“. И ту, на зидовима своје волоколамске тамнице, он угљеном написа канон Утешитељу Духу Светом, који се и сада пева у цркви.
Четири године проведе преподобни Максим у тешкој тамници волоколамској. Али се тиме не окончаше његова страдања. Њега преведоше у тверски Отроч манастир, да буде под надзором тверског епископа Акакија. Овај затвор му би лакши: епископ је невиног сужња често призивао за своју трпезу; и било му је допуштено да чита књиге.
Године 1534 умре велики кнез и преподобни Максим искористи ову прилику, да писмено одбрани себе од нанетих му клевета. Он писмено изложи своје исповедање вере, потпуно праведно, и показа да су јеретичких израза пуне не оне књиге које је он исправио, него оне које његови противници сматрају за светињу. На завршетку своје богомудре и снажне одбране преподобни Максим моли да га пусте у Свету Гору Атонску, наглашујући и то, да суд над њим припада не руским епископима већ васељенском патријарху.

Али удео страдалца Максима се не промени. Утом митрополит Данило би смењен и на његово место дође нови митрополит Јоасаф. Преподобни Максим упути к њему писмени извештај о своме раду на исправци руских богослужбених књига и о својој вери. Нови митрополит се стараше да страдалца утеши благом речју. Али ништа друго не могаше од бојара учинити да олакша удес невиног сужња. „Целивам твоје узе, као једнога од светих, писао је он преподобноме, али не могу ништа више да учиним у твоју корист“. Митрополит је желео да допусти осуђенику Свето Причешће; но противници пристајаху само ако је у питању болест на смрт. И најзад, после тринаестогодишње неправедне забране Светога Причешћа, преподобни Максим доби разрешење да приступа Светим Тајнама кад год жели.

Источни јерарси нису остали равнодушни према судбини невиног страдалца Максима. Васељенски патријарх Дионисије и столетни Јоаким, патријарх александријски, писали су 1545 године младоме цару Јовану да пусти на слободу монаха Максима и да му дозволи да се врати у Свету Гору, место свога пострига.

Али и ове молбе остадоше без успеха. Тек 1551 године, после двадесетогодишњег тамновања, пријатељ Максимов игуман Артемије са неколицином врлинских бојара умолише цара да ослободи невиног дошљака. Пуштен из тамнице, старац би чесно примљен у Москви, и с чешћу ступи у лавру преподобног Сергија. Али он беше веома изнурен тешким оковима и тамницом, унутрашњим тугама и спољашњим страдањима. И беше слаб не само у ногама, него и целим телом. Ипак, дух му бејаше бодар и способан за узвишена созерцања.

На молбу свога ученика Нила, преподобни Максим приступи у лаври светог Сергија превођењу Псалтира са грчког на руски језик, иако му је тада већ било око седамдесет година. После две године боравка под окриљем преподобног Сергија, светога старца посети у његовој тихој келији цар Јован Васиљевич, и oткри му своју намеру да хоће да иде на богомољу у манастир преподобног Кирила, и тиме испуни обећање које је дао при свом исцелењу. Опитни старац рече господару искрену реч, као што је навикао да увек говори владарима: Обећање твоје царствености не слаже се са данашњицом, када удовице, сирочад и мајке побијених код Казана још сузе лију очекујући твоју хитну помоћ: сабери их под своје царско окриље, и онда ће се и сви свеци Божји обрадовати теби и узнети топле молитве за твоју државу, јер Бог и Његови светитељи не гледају на наше молитве према месту него према добром расположењу срца нашег“.
Цар смирено саслуша искрену реч многострадалног Максима, али не хте да одустане од своје намере сматрајући је побожном. Тада свети старац рече кнезу Курбском, једноме од четири бојара који су пратили цара, пророчку реч, са молбом да је пренесу цару: „Ако не послушаш мене који ти по Богу саветујем и не обратиш пажњу на крв побијених од незнабожаца, знај да ће ти умрети новорођени син Димитрије!“ – Али цар упорно остаде при своме, и зби се пророштво светога старца.
Ово још више испуни грознога цара поштовањем према преподобном Максиму, не само као према исповеднику истине него и као према пророку. Идуће године цар позва преподобнога на сабор у Москву, ради осуде нове јереси Матеја Башкина, која је имала сличности са Калвиновом, јер се Башкин беше заразио овим новим учењем Запада. Но пошто преподобни Максим због старости и изнемоглости не могаде отићи и учествовати на Сабору, цар му написа писмо у коме га мољаше да му пошаље своје мишљење о овом чудноватном учењу. У писму цар писаше светоме старцу: „Нека ти буде знано, шта нас је побудило да ти упутимо ово писмо. До ушију нам је дошло, да неки јеретици не исповедају Сина Божјег за равног Оцу; и Свето Тело Господа нашег и скупоцену Крв Његову ниушта не сматрају него их примају као прост хлеб и вино; и Цркву одричу и називају идолима иконе Господа, Пречисте Мајке Његове и свих Светих; и не признају покајање, ни отачка предања, гордо устајући против Седам Васељенских Сабора; и друге уче овом зловерју. Због тога ми се душа потресе и срце ожалости, и не мало туговах што се тако зловерје увуче у нашу земљу. И у тузи својој ослонивши се на Господа, ја одлучих да сазовем на Сабор све епископе и игумане и црнорисце, да почупају коров из чисте пшенице, и буду сарадници светих Седам Васељенских Сабора. Ја сам желео да и ти дођеш, и да будеш поборник Православља, као некадашњи богоносни оци, да би и тебе примиле небеске обитељи, као и раније борбене ревнитеље вере, чија су ти имена позната. Зато, покажи се њихов сарадник, и дани ти од Бога талант умножи, па ми пошаљи свој утук на садашње злочинство. Чули смо да се ти вређаш и мислиш, да смо те ми зато позвали што те прибрајамо к Матеју. Но, не било тога! да вернога сврставамо с невернима. Ти одбаци сваку сумњу у том погледу, па нам, по даном ти таланту, пошаљи писану посланицу као одговор на ово писмо. Мир теби у Христу! Амин“.

И тако, на самом заходу дана његових, би, најзад, одато пуно признање исповеднику истине. И то би последње црквено дело великога страдалца. Кроз годину дана, 1556 године, он премину после четрдесетогодишњих подвига и страдања, у дубокој старости, пуној свих животних невоља. И чесно многострадално тело његово би сахрањено у лаври преподобног Сергија, где је у светој тишини провео последње дане свога земаљског живота.
По смрти преподобнога, пробуди се према њему опште поштовање, и многи су хитали у Лавру ка његовим свештеним остацима, као ка моштима, називајући га час пророком, час великим учитељем. И стварно незабораван треба да буде за руски народ невини страдалац, преподобни Максим Грк, који је јаркије од других осветлио мрак тадашњег стања и са састрадалним болом позивао из њега јаднике на пут спасења. Иако је он скупо платио своју пламену љубав према истини и своју ревност за славу Божју, ипак је, без обзира на све то, њиме посејано семе касније донело изобилне родове од трудова праведног мужа.
Московски митрополит Платон подигао је гробницу над незаборавним прахом преподобног Максима. A 1840 године, намесник Свето Тројицке Сергијеве лавре, архимандрит Антоније, са благословом митрополита Московског Филарета, подиже на његовом гробу капелу, где усрдни богомољци у свако време приносе топле молитве Богу.

He треба прећутати ни чудеса која су се догодила на гробу преподобног Максима, а која су записана у предањима Сергијеве лавре. Тако, године 1651, у дане сверуског патријарха Никона, дође један човек из Москве у обитељ преподобног Сергија и после литургије и молебна седе близу храма Силаска Светога Духа на гробничју даску; но њега одједанпут сила Божја збаци с ње, и несрећник се при паду силно угрува, те није могао дуго да устане. А када се најзад с муком придиже и довуче до гробнице, он стаде распитивати присутне људе ко под том даском почива. Они му одговорише: „Монах Максим Грк“. Тада угрувани викну: „Оче Максиме, опрости ми!“ И када на његову молбу би одслужен парастос за преподобног Максима, то он одмах би потпуно исцељен. Но овоме чуду не поверова келејник старца Васијана Јован. Обузет гордошћу, он самопоуздано седе на гробницу преподобног Максиада, мислећи у себи: „онда ћу поверовати у бивше чудо, ако се и са мном деси то исто“. Но несрећника постиже гнев Божји, те он би три пута збациван са гробнице, тако да му се лице искрвави, зуби поломише и језик повреди. Када на крају устаде и опомену се свога неверја, он се горко покаја за своју дрскост, па преклонивши колена пред иконом Господа нашег Исуса Христа, стаде молити опроштај. Утом он заспа дубоким сном и угледа пред иконом свемилостивог Спаса молећег се инока. Јован га упита: Ко си ти? Молећи се инок одговори: „Максим Грк“. Онда га Јован стаде молити за опроштај. Но преподобни му са гневом рече: „Зашто ме бешчестиш? Ти си чуо да је данас био збачен човек који је седео на мом гробу. Зато си за своје неверје и добио што треба“. Рекавши то, старца нестаде не давши опроштај изранављеном Јовану. – Тако је сам Јован причао о свему овоме.

Године 1851, по казивању „Манастирских писама“, сам преподобни Сергије Радонежки Чудотворац јави се једном московском трговцу и даде сведочанство о светости преподобног Максима. To ce чудо догоди на следећи начин: Московски трговац З. беше болестан код своје куће, и у молитви својој призиваше у помоћ преподобног Сергија. Затим идуће ноћи виде он у сну преподобног Сергија, Као да је устао из гроба. Болник му приђе и, припавши к ногама његовим, стаде просити његове свете молитве и посредовање пред Богом. Али преподобни Сергије му рече: „Греси твоји вређају Господа, стога се постарај да се поправиш и принесеш покајање“. Но болник, не губећи наду на његову помоћ, стаде га поново молити. Тада му преподобни Сергије обећа да ће се помолити Богу за њега и помоћи му у болести. Чувши то, болесник у усхићењу говораше: „Преподобни оче Сергије, чиме ти се могу достојно заблагодарити?“ – „Мени не треба ништа, одговори му преподобни, него што можеш донеси преподобном Максиму Грку“. – После тога болесник оздрави и, према упутству преподобног Сергија, донесе 4 децембра 1851 год. два покривача: један за гробницу преподобног Сергија, a други – за гробницу преподобног Максима Грка.