У име Оца и Сина и Светога Духа!
Кад се човек разболи, кад поремети умом и памет му се помрачи, он чини радње ненормалне и неприродне за његове године и положај. И ово се посебно огледа у томе шта и како говори. То је један од симптома који указује да је човек сишао с ума и да се разболео духовно и умно. Овакви људи, на пример, почињу да се представљају као неко други: један сматра да је цар, други да је познати космонаут, трећи тврди да поседује тајанствени план и да хитно треба да дође до врло важних људи и да им га предочи. Четврти вели да у његов стан непрекидно упадају непознати људи, да га претресају, проваљују браве и премећу му ствари или нешто краду. Психијатри који лече овакве људе посебно добро знају мноштво облика душевних болести.
Оно што болесници говоре изазива чуђење, а често и подругивање и подсмех међу људима из околине и жалости њихове ближње и најрођеније. Људи су болесни и говоре бесмислене ствари: безумне, смешне, неадекватне или страшне. И то траје годинама. Ови људи доспевају у специјалне установе. И у стара времена је било тако, били су изоловани од света, од општења с околином, како не би учинили неко још веће безумље, а сад се лече на различите начине у специјалним медицинским установама. Често на лечење одлази цео живот, људи годинама говоре „безумне речи“ одајући своју страшну болест.
Међутим, постоји и болест у духовном животу, на коју нас Господ данас подсећа у причи о митару и фарисеју (в.: Лк. 18, 10–14). Она је подједнако страшна, али нажалост, није толико очигледна за све нас. Андреј Критски, свети писац и песник, ову појаву назива безумније глаголи (безумне речи). У покајном канону говори се о томе како је фарисеј хвалећи се својом праведношћу изговара: „Постим два пута недељно, дајем десетак,“ и остале безумне речи. Oво стање тако прецизно и тако јасно дефинише Андреј Критски, а његовим гласом га одређује и Света Саборна Црква.
Дошавши у храм фарисеј се молио Господу, али је ова молитва од почетка до краја више изгледала као похвала самом себи. Он је благодарио Господу због тога што није грешник као сви остали, и што није као човек који је стајао недалеко од њега, цариник, сакупљач пореза, човек који је учествовао у прљавим стварима: новцу, миту, убирању данка, понижавању и тлачењу ближњег.
Овај фарисеј је сматрао да је безусловно изнад тога. Јер држи постове, чини све како би испунио заповести Закона Божијег и управо за то благодари Господу.
Истовремено цариник који је стајао поред њега, није говорио ништа слично, јер је знао колико је грешан, није се усуђивао чак ни поглед да подигне, само се ударао у груди и изговарао: „Помилуј ме, Господе!“
Господ каже да је митар изашао из храма више оправдан. Његова молитва је била услишена, за разлику од фарисејеве. Ово безумно стање задовољства собом је најстрашније стање у духовном животу које се може замислити. Оно је страшније чак и од стања кад човек падне у неки грех за који се касније каје. Оно стоји на путу нашег спасења и не дозвољава Богу да нам се приближи. Фарисејски квасац делује у свим људима и може донети тако страшне плодове.
Испоставља се да ми, који смо хришћани и који себе таквима називамо, можемо заправо да се одрекнемо Христа и да Га разапињемо својим животом, као што су то учинили фарисеји. Шта су на крају учинили људи који су познавали Закон? Нису прихватили Христа, нису желели да Га слушају, осудили су Га, оклеветали, испљували и разапели. Кад слушамо о свему томе чини нам се да се ради о људима који су живели некада давно, а заправо се ради о нама самима.
У сваком од нас живе ова два човека: самозадовољни фарисеј и митар који се каје и који плаче због својих грехова. Често се дешава да се ова расположења у нама смењују – извесно време се кајемо молећи Господа само за то да нам опрости грехове, апсолутно не размишљајући о нашим наводним достигнућима у духовном животу. А у друго време се заустављамо и постајемо мирни сматрајући да већ живимо тако, да нам је спасење загарантовано, а не онако као што око нас живе неки прљави нечастиви грешници.
Управо то је најстрашније и најужасније стање. Оно је подједнако безумно у очима Божијим, као што су у нашим очима безумни речи и поступци душевно и умно болесних људи. Исто тако, а можда још и страшније и чудовишније изгледају ове наше безумне речи које толико често говоримо Господу.
Зато нам Црква као болница данас нуди ову причу, да бисмо се сетили и да би нас још једном отрезнила уочи Великог поста, предивног и благодатног времена, припремљеног за лечење наших духовних болести.
Главно је да постанемо свесни те болести, да је увидимо у себи, и да се са одлучношћу изборимо против ње, одбацимо задовољство собом и привидан мир, да кренемо путем очишћења и исправљања, вапијући ка Господу: „Господе, буди милостив мени грешном!“
Амин.
