Августин из времена блокаде
„Књиге имају своју судбину.“ Тако гласи једна од латинских крилатица. Латински језик, налик на лего-коцке, на свој начин префињен, али ипак строг и избрушен, изродио је мноштво крилатица. Оне су више крилате попут авиона него попут птица. Реченица о томе да књиге имају сопствену судбину је једна од таквих. Судбине књига се могу пратити исто тако помно и с подједнаким чуђењем, као људске судбине.
Рецимо, „Августинова“ исповест је књига која се на путу стицања знања нипошто не може заобићи. То је књига коју си дужан да прочиташ или у младићким годинама на студентској клупи, или у зрелости, крпећи рупе у образовању. У XVIII веку превео ју је игуман Агапит (Скворцов) и она је изашла под редакцијом митрополита Платона (Левшина). У XIX веку Кијевска духовна академија поново ствара свој превод. Аутор је Подгурски. Али најдивнији превод који се може такмичити с оригиналом у погледу околности у којима је написан и по степену посвећености Богу – јесте превод Марије Јефимовне Сергејенко. Блажени Августин је под њеним пером проговорио на руском у Лењинграду за време блокаде. Људи су силазили с ума од страха, падали су у несвест од глади, заборављали су укус некада најобичније хране и жвакали су лепак. Људи су масовно умирали, а они који су остали у животу нису имали снаге да копају гробове. И у то време у једном од лењинградских станова без огрева, педесетогодишња жена се увија у рите и дува у прсте. Пред њом су листови папира и латински текст о патњи срца најплоднијег оца Западне Цркве. Немој ме казнити, Господе, ако нисам у праву, али ми се чини да град у блокади није преживео и да непријатељ временом није био потиснут само захваљујући војним напорима. Једноставно, тешко је побеђивати опкољене градове у којима гладни људи преводе богословске текстове.
На ивици
До оваквих открића свако долази сам. Да би се остварила човек не може само да прочита књигу. Треба да прочита нешто о аутору, о околностима у којима је текст написан, о историјској епохи. Односно, треба да смести текст у контекст, или тачније, да учини тако да му контекст постане очигледан. А текстови не живе ван свог контекста. То треба да буде јасно. Ево, доспела ми је у руке књига Н. Берђајева „Руска идеја“. Све у њој ми се свиђа. Много је љубави према домовини, много је знања пропуштених кроз срце. Руска жудња за слободом, руско ропство, пространство и бекство. Суровост у свакодневном животу, а поред ње – одрицање, аскеза и светост. Час бекство из историје, час страствени подухвати да се промени свет. Све то треба читати и о свему томе треба размишљати. А онда пратити фусноте и проналазити у речницима и енциклопедијама непозната имена, незнане књиге…
Али ево датума на крају књиге – 1946. година. Берђајев ће 1948. године умрети од инфаркта. Књига је написана две године пре него што се његова душа опростила од земље и пре сусрета његовог тела с истом овом земљом. Аутор има 72 године. И књига због ове чињенице постаје још занимљивија. Да ли сте разговарали са старцима који имају преко 70 година? Сложићете се да не поседују сви они добро памћење, ватрено срце и одређени поглед на свет. Берђајев није од другачијег материјала. Али је врло необичан. „Ја сам, – каже аутор у позним годинама, – преживео три рата од којих су два добила назив светски. Преживео сам две руске револуције, кризу европске културе, руски комунизам, преврат у Немачкој, окупацију Француске и прогонство. Четири пута сам био у затвору: два пута за време старог режима, и два пута за време новог. Очигледно је, умрећу у прогонству.“ Пажљиво читајте ове речи старца који је једном ногом у гробу. Управо он две године пред смрт пише дубоку књигу о руској мисли, о њеним лутањима и озарењима. Реците, зар се у вама не рађа и нехотице поштовање према овом витезу духа, чак и ако се ваши ставови не подударају с његовим мислима? Чини ми се да вредност књига таквог писца расте сразмерно с тим како се умножавају његове невоље и како се приближава оној јами из које ће једног дана васкрснути.
Изнад судбине
Сергејенко и Берђајев. Ових имена има много. Књиге сваког човека који их пише одликују се његовим својствима. Оне су више него деца, него књиге. Књиге Кафке који није имао деце, личе на заметке који за очевог живота нису пронашли пут до полица у књижарама у виду готових производа. Књиге Ф. Достојевског су малтене написане на коленима, али су распродате као вруће пирошке. Књиге В. Розанова слепљене од чланака које као експлозија буде успавани мозак малограђанина огрезлог у мисаоном салу. Све ове књиге и друге исте такве јесу жива деца рођена од живих родитеља. Оне носе у себи татин генотип иако изјављују да се од њега потпуно дистанцирају. „Не, Аљоша, ти си моја крв. И ти си Карамазов,“ – с пуним правом стари развратник каже младом искушенику.
Да Сервантес није био рањен у бици код Лепанта… Да се Достојевски није намучио на робији… Да Хемингвеј није био у Шпанији… Књижевност би била другачија. И проучавати је одвојено од судбине аутора је подједнако безумно, као и објашњавати све преврате сижеа околностима пишчевог живота. И једно и друго је само део истине. А цела истина се не добија од збрајања првог и другог. Постоји још нешто… Читајте књиге и читајте биографије. Али знајте да постоји још нешто…
