Киша, сузе, бол, подсећања, погледи са поломљених и избледелих фотографија на обаљеним споменицима, одсечена глава домаће патке на једном гробу... обележили су посету старом српском гробљу у Ораховцу на Задушнице 18. фебруара ове године. Иако су, само дан пре Задушница, косовски Албанци, славили победу и дан неке ,,независне државе Косово“ за коју су се уз помоћ страних моћника ,,изборили“, слике порушених српских гробаља су и даље косовско-метохијска стварност. До ,,модерне, демократске, државе“ дошли су баш преко порушених српских гробаља, попаљених српских домова, преко одсечених глава и измрвљених костију Срба и других неалбанаца... Да л откинута глава домаће патке остављена на једном гробу шаље поруку посетиоцима српског гробља да зло није окончано? И комадићи мермера са надгробних споменика, и реченице изломљене и речи испрекидане на њима... Капи кише су ударале у кишобране, и гушиле уздахе, и понеки јецај...
А Срби, по киши, узнесоше молитву ,,за покој душа уснулих слугу Божјих, од Косовског боја до данас“, замириса тамјан из свештеникове кадионице, разли се вино унакрст по гробовима...
,,Треба ли човек плакати над оскрнављеним гробовима? Клети оне који их скрнаве, ломе? Или оставити Богу да са њима бије битку? Оставити Богу да заврши бој! Да, иако нам се чини да се не оглашава, Бог ће казати задњу реч, а ми да обришемо сузе“, чује се ту иза свештеникових леђа у разговору двеју жена... И замукнуше гласови, и остаде само молитва...,, Со свјатими упокој...“ Сетимо се наших предака који су нас трудом и муком задужили, запалимо им свеће... рече између осталог отац Веља, парох Ораховачки, у беседи.
-Наша морална дужност и обавеза је да се старамо о нашим гробљима, јер су она света места, места где почивају тела наших предака. Наше је да долазимо, да им запалимо свећу, и да се сетимо њихових мука и трудова које су учинили за нас, да будемо поносни на њих и њихова дела. Надамо се, да ћемо и убудуће заједно долазити овде, да се овде окупљамо и чинимо помен за све оне које желимо да споменемо, али и за све пострадале на Косову и Метохији од Косовског боја до данашњег дана – чују се речи оца Веље.
Догореше свеће закриљене од кише комадима поломљених споменика, заледи се уздах на гробу без обележја, гласови замукоше... Осташе гробови у тишини...
Из околних кућа, окићених албанским заставама, музика оглашава славље, не тако помпезно као претходних година... И живот се наставља. Два света настављају да живе, један поред другог. Један сведочи злочин, а други га велича и слави.
На Српском Православном гробљу у Ораховцу се Срби из безбедносних разлога нису сахрањивали у периоду од 1998.до 2015. године. Како је и простор некадашње баште у црквеној порти испуњен гробовима и за нове гробове нема места, Срби су приморани да своје упокојене сроднике опет сахрањују на старом гробљу. Иако се увелико говори о смиривању ситуације на Косову и Метохији и нормализацији живота, гробови Анђелка Станковића, Стане Радовановић и Јована Уламовића који су у последње две године сахрањени на старом гробљу, скрнављени су, крстови су ломљени... Зато Срби у Ораховцу са страхом и жаљењем сахрањују своје упокојене на овом гробљу, а неки одлучују да своје упокојене сроднике пребаце и сахране на неком од гробаља у централној Србији или на гробљима у српским срединама на северу Косова и Метохије. Прогон живих Срба се наставља и прогоном њихових мртвих сродника.
