Некако неочекивано после необично топлих дана за ово доба године, од поноћи је почео да провејава снег. Већ до зоре забелела су се брда око Призрена, забелео се Крстац изнад Светих Архангела, а порта манастирска са рушевинама велике Архангелске цркве и цркве Светог Николе (са чијом се обновом због забране косовских власти стало), као да је уживала у пахуљама које су плешући на ветру, дочекивале госте, учеснике на недељној литугији. У капели Светог владике Николаја литургија је, упркос хладноћи и снегу, била свечана, топла. Појање хора Светог Александра Невског из Београда допирало је до сваког кутка манастирског конака, и ширило се портом. Благодарност и молитве Богу су узносили игуман Архангелски отац Михајло и отац Саша Крстић, рођени Призренац, сада на свештеничкој служби у Београду.
Светоме путиру на причешће приступили су Иван Крстић, млади Призренац и Данка Селаковић, девојка из Беле Цркве. Негде у подне ће своје двогодишње познанство, започето баш овде у Светим Архангелима, а претворено у искрену љубав, у храму Светог Ђорђа у Призрену крунисати браком. Због њих је данас и хор ту, а пристигли и кумови, родитељи, браћа, сестре, пријатељи... Није мала ствар, венчање једног младог Србина који живи у граду Призрену, у којем се од 1999. године Срби често, како и сами кажу, на прсте пребројавају. У Призрену, данас нема младих Срба, сем ученика и професора у Богословији, свештеника и њихових породица. А Иван, рођен ту, у Призрену, и одњихан у колевци у породичном дому крај Бистрице, одлучио је да ту започне и свој брачни живот. Млада и лепа, његова изабраница, заљубљена у традицију, старине и светиње, није се побојала доћи из Баната, из Беле Цркве да живи у Призрену. Кажу љубав прелази границе, а сједињена са вером у Господа побеђује и страх и неизвесност свакодневног бивствовања на Косову и Метохији.
Из Светих Архангела, предвођени младенцима, сватови су се упутили у Саборни призренски храм Св. Ђорђа. Њихов улазак са призренске калдрме у црквену порту поздравила су звона на обновљеном храму. Стари Призренци, жељни радости, окупили се већ у цркви, и нестрпљиво ишчекивали младенце заједно са професорима и ђацима Богословије. Хорска песма је пратила појање оца Михајла који је предводио молитвени чин венчања, док су му саслуживали отац Андреј проректор у Богословији, отац Саша Крстић, брат младожење Ивана, и ђакон Милан, професор у Богословији.
Док су свештеници изговарали молитве за младенце и брак, а младенци овенчани ,, венцима од драгог камења“ како каже једна црквена песма, изговарали оне чувене речи,, имам часни оче“ неизнуђену вољу и чврсту намеру за ступање у брак, стари Призренци су се са сузама у очима радовали.
Бака Светлана, која ни једног момента није Призрен напуштала, шаптала је да јој је ово најрадоснији дан:
-Најдраже и најлепо на свету је ово. Желим овим младенцима пуно среће и љубави и да остану да живе овде у Призрену, у Призрену граду Цариграду.
А њен комшија Саша присетио се свога венчања у истој цркви, али давне 1978.године:
-Ово је догађај који треба да се памти. А млади Призренци треба да следе Ивана. Ја сам се исто венчао у овој цркви 1978. године. Било је боље време, било је веселије, пуно народа, игре, песме, музике, свега. А сада су се околности промениле, видите колико нас је мало. Да није ово народа што је дошло са стране, и ових богословаца да увеличавају ово венчање нашег Ивана, било би још мање. Али упркос свему, ја сам срећан и желим младенцима дуговечан брак и да им се поколења овде умножавају.
И млади кум, Вељко Вељковић, рођени Призренац, а сада расељен у унутрашњост Србије, није крио своју радост:
-Бити кум на српској свадби у Призрену у ово време, за мене је велика част и привилегија. Поред тога што смо ја и Иван сачували старо кумство, чему се радују и наши родитељи, радујем се што смо поново у Призрену и што се окупило оволико људи. Ове светиње постоје због људи и ако нема људи, ако нема нас који би били кумови, или који би били сватови или млада и младожења, ове светиње саме по себи вероватно не би биле тако значајне. Са нама овде оне добијају значај и велика радост и понос и привилегија је што сам овде и срећан сам што је мој кум нашао добру младу и што смо се тако сви овде окупили на радост свију нас православних.
А младина мајка Љиљана није крила сузе, говорећи да су то сузе радоснице. Иако зна да је живот у Призрену у овим тешким годинама пун неизвесности, она је рекла да зна да ће Ивана и Данку Бог да чува:
-Знам да је и овде моје дете у Божјим рукама, и ја плачем од среће, јер радост и срећа моје ћерке су за мене најбитнији. Долазак у Призрен је њен избор и ми то подржавамо ма колико то тешко и незамисливо било у овом времену.
-Свима нама је данас срце испуњено радошћу и љубављу као и вама двома, јер овај Призрен, који после 17 или 18 година дочекао да се поново један Призренац венча у својој цркви где је и крштен, да настави путем којим су и многи Призренци пре њега ишли и да то буде почетак и да да Бог да буде још таквих Призренаца који ће, као и Иван, да дођу да живе у овом граду, да се боре за овај град и за опстанак нашег српског народа. Знамо да нас је мало, али то не значи да нисмо добри, него да нас Господ као малобројне подржава. Јер где су многи, заборављају на оно што нас овде чини, а то су ове наше светиње, цркве у овом граду и манастири и задужбине које су нам преци оставили да их ми чувамо. Нека Господ да, Иване и Данка, да ова света тајна буде истински на спасење, да будете у истинској међусобној љубави, да крст свој који сте данас примили носите са радошћу, да будете они који ћете једно другом помагати да лакше носи своје бреме. Живимо у овом свету где се све више отуђујемо једни од других, зато ви будите пример да људи могу да се истински воле, истински помажу, да своју хришћанску заједницу умножите, да вам Господ да порода и да као што смо чули у молитвама ,, видите децу деце своје“ и да се радујете њима. Нека сте Богом благословени и нека је срећно ово данашње венчање.
Док су пријатељи и рођаци честитали младенцима, хор је певао ,, На многаја љета“. ЗА Хоровођу, Јелену Анастасију Тонић, ово венчање је било од изузетног значаја:
-Ово није прво венчање на којем певамо и није први пут да певамо у цркви Светог Ђорђа, али први пут певамо на венчању чланице нашег хора. Певање на венчањима је један део обавезних активности сваког црквеног хора, али морам да признам да нам је ово било сасвим посебно, пре свега што је ово прво венчање овде после 1998/99. године, што се први пут после толико година венчава рођени Призренац и што је девојка која је из Беле Цркве и студира у Београду одлучила да дође да се венча овде и ако Бог да да овде и живе. На сваки начин се осећамо као активни учесници, а не тек само као певачи.
Младожења, иначе последњих година по благослову владике Теодосија, црквењак у цркви Св. Ђорђа, што му је и једини вид материјалне потпоре у Призрену, не испуштајући младину руку, радосно је отпоздрављао свима који су им желели срећу, пород и опстанак у Призрену, реченицом ,, Амин Боже дај!“
Снег који је у јутарњим сатима падао, када су младенци излазили из цркве, претворио се у кишу, тако да младенци нису могли продефиловати призренском калдрмом. Можда је све то Господ тако уредио, да се сватови, не уплаше, да не наиђу на неку провокацију, већ да се одмах упуте у Св. Архангеле, где је приређена трпеза љубави у част младенцима. Ипак Призрен није за Србе слободан град, у њему нема српских кафана, хотела, ресторана, па се за прославу венчања пронашла једина могућност. А има ли ишта лепше, него заветовање пред Богом на вечну љубав, крунисати прославом у манастиру, у Душановом народном конаку у Св. Архангелима. Не толико помпезно, уз гласну музику као данашње свадбе по Србији, али уз народне српске песме праћене хармоником и песмом богословаца, чланова хора и гостију. Душанов народни конак је први пут угостио сватове и младенце, у нади да ће и Иванова и Данкина деца, одрастати у кући Иванових родитеља, крај Бистрице, трчати призренском калдрмом и портом манастирском, да ће се купати у Бистрици и похађати школу у Призрену, пуну деце која ће говорити српским језиком, језиком својих славних предака, Светих Немањића. И како би Иван рекао: ,, Амин, Боже дај!“
