Свештеник Артемије Владимиров је, на молбу ТВ канала „Царьград“ испричао о свом познанству и односу са старцем Кирилом (Павловим). У наставку прилажемо његов разговор у целини.
* * *
Било ми је суђено да упознам старца Кирила Павлова унутар зидина моје рођене Тројице Сергијеве Лавре. Пошто сам постао професор на Академији и семинарији 1986. године, сањао сам о сусрету са тим сверуским духовником који се духовно старао и о монасима и семинаристима, и о свима који су радили у том огромном колективу: предавачима, радницима Москвоске духовне академије и семинарије. И, заиста, убрзо се та прилика указала.
Случај, уосталом, за мене судбоносан. Ректор Московске духовне академије, Владика Дмитровски Александар је осетио моју тежњу ка служењу Цркви и благословио да размишљам о ђаконској хиротонији и рукоположењу. И, без одлагања, ме је послао на исповест пред рукоположење у манастир, код оца Кирила.
Никако нисам могао да поверујем да се моја бојажљива машта оваплотила у живот. Са трепетом сам прешао праг келије, у којој сам већ неколико пута боравио. Треба напоменути да је батјушка организовао вечери на којима се читала Библија, посећивали су га семинаристи, монаси. И сместивши се у добро загрејаној келији, сви смо слушали како својим тихим, бестрасним гласом отац Кирил чита књигу о Царевима.
Те вечери су ми се урезале у сећање. Са пажњом сам слушао колико је кедрових дасака, колико злата утрошио Цар Соломон на зидање Храма. Батјушка није коментарисао Свето Писмо. Само би, седећи поред њега учени монах отац Захарије, данас поштовани духовник, појашњавао мерне јединице тежине и преводио у бројке на које је руско ухо навикло.
Батјушка Кирил, увек у топлом монашком капуту, ретко кад је дизао поглед од Светог Писма. А ми смо без прекида посматрали његов старачки лик, који као да је сијао изнутра. После читања добијали смо укусан хлеб са слатким, а након тога, они којима је било потребно, могли су да исповедају свакодневне грехе.
Када ме је Владика ректор послао на исповест пред рукоположење, била је то исповест читавог живота. Присећао сам се свега онога што сам већ са стидом и нелагодношћу исповедао другим духовницима. Какво је било моје изненађење, не ̶ запрепашћење када је батјушка, саслушавши исповест, разрешио од грехова, и без журбе, на посебно припремљеном папиру написао, да кандидат нема канонских препрека за рукоположење.
Овде, код Крста и Јеванђеља, дао сам посебан завет, у којем будући свештенослужитељ именом Божијим сведочи истинитост своје намере, не ради гнусне користи, а једино да ради славе Божије жели да служи Христу.
Ова исповест је за мене била звезда водиља или брана, по чијем преласку, сам ускоро био рукоположен за ђакона, у јулу 1987. године. Следећа исповест, много краћа, код оца Кирила била је након 5 месеци. И Епископ Дмитровски Александар, ме је, у Божићној ноћи рукоположио за свештеника.
Отац Кирил је привлачио к себи десетине, стотине, можда и хиљаде срца благодарећи вечно младој лепоти ћутљивог духа. Захваљујући тајном срцу човека, тачније молитви, која се у њему није заустављала, како верујемо, ни дању ни ноћу. Молитва је било оно кандило напуњено до краја, које је осветљавало читаву Русију.
Батјушка је припадао оним пастирима који никада, никога нису обавезивали, наређивали, сламали туђу вољу. Само је кратко одговарао на питања, изражавајући, уосталом, своје објективно мишљење, без дволичности. Једном приликом сам га упитао о такозваним екуменским молитвама, које су неки од академских свештеника као послушање, практиковали у неправославним заједницама. Отац Кирил је строго одговорио: „То је игра са ватром, никада се не приближавај!“
Као тек рукоположени свештенослужитељ, упитао сам оца Кирила: „Да ли увек треба да носим доњу мантију?“ Спремао сам се да одпутујем на одмор у Сухуми или на Крим. „Ја је никада не скидам, ̶ одговорио је отац, ̶ сећате се, чак сам се у Минералним водама купао, а да нисам скидао доњу мантију.“ За мене је тај одговор био смерница како треба поступати.
Батјушка је, поред све своје заузетости, марљиво одговарао на писма. Сећам се његових писама мени упућених и написаних скоро женским рукописом. Као одговор на многе животне препреке, околности: како поступати, како живети ̶ отац Кирил је волео да напише: „Чешће читајте Посланице Светог Апостола Павла. У њима ћете пронаћи одговор на све ваше животне потешкоће“. Било је врло карактеристично за њега да упућује на Јеванђеље.
Реч Божија оживљава људску душу. Сећам се како је отац Кирил читао Акатист Мајци Божијој у Троицком Сабору, где је устаљена традиција да се једном недељно служи Акатист Богородици. Отац је сваку реч произносио молитвено, промишљајући. Такав карактер је носила и његова кратка проповед по завршетку Акатиста.
Народ је без даха слушао свог вољеног пастира. Бојао се да пропусти макар једну реч. Батјушка је мало о себи причао. Будући војником на фронту, није подржавао раширену верзију и Павлову, који је узвраћао паљбом у последњем дому Стаљинграда. Али, да је учествовао у смртоносним бојевима, то без сумње.
Последњих година живео је међ небом и земљом. Многа његова духовна чеда више нису имала могућност да одлазе вољеном пастиру. Међутим, сви су осећали да молитвена свећа која полако догорава, придржава небеску куполу над Русијом.
Важно је да су, у један дан, изван граница нашег овоземаљског бивствовања отишла три витеза наше домовине: Архимандрит Кирил Павлов, ратник на пољу дипломатије Виталиј Чуркин и стуб академске мисли Игор Шафаревич.
Вечнаја памјат духовнику Лавре Архимандриту Кирилу Павлову.
