Недавно су ми поклонили књигу једног америчког писца. У преводу са енглеског њен назив гласи: «Борба сваког младића». Мислим да је јасно да се у књизи не ради о џудоу или самбоу. Млади људи воде борбу са различитим похотама, чак и када их без осмеха не можемо више назвати «младим», та борба се често наставља и то са променљивим успехом. Блуд је вишеглави непријатељ, одлучан у нападу, отровног и ватреног даха. Један од највећих. Бојим се, да би чак и Херакле, који је надвладао многе немани, у борби са том змијом имао проблема. Књига о борби са блудом издата је у вишемилионским тиражима, што нам говори, с једне стране о заједничком проблему људи са обе стране океана. С друге да су проблеми савести, духовног здравља и чистоте и на «трулом» Западу такође актуелни. И тамо воле Христа и тамо ради Христа теже ка моралности. Пре брака, у браку и у старости.
Кај се, моли се, читај Свето Писмо. Савети у књизи су довољно једноставни. Протестантска верзија руског «моли се, кај се и слушај познату радио станицу». Доста суво, али управо је такав комплет препорука. А баш је важно да не буде сувопарно. Важно је да човек нешто исприча о самом себи, да наведе друге примере, без имена, могао би да приповеда и о падовима и успонима. Међу конкретним саветима у књизи био је један такав: научити напамет цитат из књиге Јова и понављати га често у нужди. Цитат је следећи: «Завет учиних са очима својим, да не погледам на девојку». То је 31. глава наведене књиге. Те речи аутор саветује да изговорамо увек када се мушкарац почне освртати на примамљиви призор, било да је он на екрану, на улици, или у излогу – нема разлике. Када штикле куцкају, или пуштају моду на ТВ-у, или нешто врелије. И то је у потпуности у складу са препорукама светих отаца. Тако је и Златоусти саветовао да истрајно укрепљујемо себе речима апостола Павла да плот моја, није моја, већ жене моје. Она је газдарица моје плоти. Тако је написано у посланицама. Једнако сам и ја газда њене плоти. Те речи, говори Златоуст, понављај у себи, ако неко посегне на плот твоју, осим твоје жене. Удаљи се, бежи, иди и понављај у себи, да ти ниси газда плоти своје, већ твоја супруга. Очигледно да би ред за исповест био много краћи, када би тако поступали људи. Очита је и истинитост друге мисли Златоуста: «Од непознавања Светог Писма су сва зла».
Вратимо се завету са очима својим. Енциклопедија Брокхауса и Ефрона дефинише завет као споразум двеју страна, који их обоје обавезује. Етимолошки речник Семјонова објашњава ту реч као «наредбу и поуку», тојест као појаву, упућену само ка једној страни. На пример од оца према сину. Када је реч о Завету међу Богом и људима, онда је то обострано. Ви људи радите то и то, Ја, говори Господ, ћу поступити са вама тако и тако. А код завета са сопственим очима, то је више наредба и налог. То је наређење очима да не гледају на нешто и обрнуто, да гледају где треба. Тако и Псалам 101. говори: «Не стављам пред очи своје речи (ствари) непотребне». Пред нама је ништа друго до древна забрана посматрања грешних ствари. Још није било никаквих часописа и филмова, а тако је правилно речено! Таман за нас!
И тако, аутор поменуте књиге саветује да се договоримо са очима својим, тачније да им забранимо да гледају, то што не треба. Блуд не живи у нашој утроби и не налази се у анатомским детаљима. У крајњој мери, код мушкараца блуд живи у очима. Не видиш и миран си. Угледаш и запалиш се. Чак је и Давид пао у ватру случајно видевши женску лепоту. Иако је он Бога у Духу знао, није му била страна присност са женама. Шта онда рећи о другима? Једни су ускраћени и оптерећени. Други уопште Бога не знају. О трећима је боље не рећи ништа. А наша визуелизована епоха, по навици, нам све чешће баца у очи женско тело. Добро се продаје оно што се еротски рекламира. То је клише трговине. Било да је то слатка вода или нови аутомобил, свуда су двосмислени погледи, страсна лепота и хаљина која клизи са рамена. Шта има ту да се прича? Набрајање свих замки заузело би превише места. И ето, око вечито гладно (речено је у књизи Проповедника 1:8: «око се не може нагледати»), лако налази искушења. Даље се искушења несметано крећу у срцу и отуда пакленим огњем спаљују читав живот човечји. Испоставља се да пут ка срцу мушкарца није само кроз стомак (вечито гладни). Пут греха ка срцу се пружа кроз вечно гладне очи. Ђаво то зна. И док жена с познатим циљем спрема шницле, непријатељ људског рода показује мушкарцу разне «филмове».
Ја имам договор са својим очима. Ја такве ствари не гледам. Не гледам! Обећао сам. Обећао сам Богу и наредио очима. Тако треба говорити са самим собом у одређеним животним тренуцима. Колико је то успешно? Наравно да стопа успешности не износи 100 одсто. Ето опет си погледао. Опет си пао у плен. Та очараност, то пламтење срца са овим или оним последицама је могуће, а понекад и неизбежно. Али неопходна је борба и потребно је вратити се заветима. Тако је и Богом изабрани народ тешко грешио, нарушавао Завет, за шта је кажњен жестоко и праведно. Међутим, после се кајао и враћао заветним, споразумним односима: Ти си наш Бог, ми смо Твоји људи. Грешили смо и нарушавали заповести Твоје («Сагреших, чиних безакоње и одбацих Твоје заповести»), али ето кајемо се. Пред Тобом се кајемо и других богова не знамо. Само Ти си Бог наш. Узгред, зар то није глас нашег Великог Поста?
Борба нам је заповеђена. Борба с поразима, али без потиштености и без жеље да се предамо од умора. И морамо да признамо да до пада у грех долази углавном кроз вид. Ако су очи прозор, а понекад и огледало душе, онда се по Јеремији «смрт пење на прозоре наше и улази у дворове наше». Зар нам Господ Исус није заповедио да се боримо са очима својим, када је говорио да је лакше око ископати и сакатим ући у Царство Небеско, него са оба ока ступити у огањ, који не гасне? Није потребно да буквално себи чупамо или копамо очи. Тад ћеш постати просто једнооки грешник. Али нужна је борба. Немојте их копати, већ их одвраћајте или затварајте у одређеним тренуцима. И због тога је потребан завет са очима. Јер ипак, ви очи саме не грешите. Ви сте просто двери, које отварају пут у дубину срца. Туда жели да зађе змија и да себи створи дом. Пробај после да је одатле исчупаш, извучеш. А срце, које је прихватило замисао змије или њен вид, отроваће ускоро сво тело, сав живот, све односе човека са његовим ближњим. Стога, чувајте очи, ваше миле.
Док мајстори варе, имате довољно памети да кажете детету: зажмури, не гледај, штетно је. Али ако гадост кроз очи стреми да проникне у срце, онда немате довољно памети ни себи, ни ближњему да кажете: зажмури, не гледај, опасно је. Смртно опасно.
И то је због тога што слабо познајемо Свето Писмо. А чак и ако га знамо, ретко у стварном животу примњујемо тај мелем на ране наше савести. Навикли смо да је живот једно, а вера нешто друго, одвојено. Већи грех не можеш ни да измислиш. Јер ако вера не руководи нашим животом, онда вере уопште и нема. Ето вам речи у помоћ: завет учините са очима својима. Завет да не мислите о непотребном. Ако погледаш, пожелећеш, а ако око не види, тада и срце не боли. То је ефикасно оружје у духовној борби. Треба њиме да се наоружамо. И да га никад не одлажемо. Не помаже толико, од поста осушени трбух да се смири плот наша, колико око затворено на време избавља душу и тело од усијане борбе с непознатим резултатом.
И тако, завет, завет с очима. Нарочито пре поста. После ћемо, по свему судећи, морати да говоримо и о другим заветима. На пример, о завету са ушима или језиком. Зар мало може бити таквих завета. Треба само да их склапамо, док није касно и затим свом силом да испуњавамо услове закљученог споразума.