Има семафора код којих промену боје прати звучни сигнал. То је учињено ради слепих људи. Они не виде, али чују звук и прелазе пут без опасности по живот. Ова цртица из свакодневног живота представља дело великог човекољубља. Такође, постоји сурдопревод вести на ТВ-у. То је за глуве. Они не чују, али читају по рукама и са усана и ово такође није детаљ из свакодневног живота, већ испуњена заповест о човекољубљу. Оборени тротоар у саобраћају, тоалет за инвалиде на аеродрому, свенародно прикупљање средстава за пострадале од поплаве (пожара, рата) јесу знаци да учествујемо у Речи Бога и да знамо законе односа према ближњима. Истовремено треба рећи да ма колико човекољубивих и дирљивих појава да нас окружује, човекољубље се појављује пред нама као право море које се не може исцрпети изесним скупом добрих дела. И заповести љубави према ближњем нису тако једноставне као што то може изгледати. У њих треба проницати, треба их чинити предметом пажљивог проучавања. Из овог труда се временом рађају укусни и неочекивани плодови.
Ево шта нам књига Левит говори о глувима и слепима: Немој псовати глувог, ни пред слепца метати шта да се спотакне; него се бој Бога свог; Ја сам Господ (3 Мојс. 19, 14). Површински слој смисла је једноставан. Не говори лоше о ономе ко не чује твоје речи и због тога не може да се брани. У том смислу је глув против онога ко злослови апсолутно беспомоћан, а беспомоћни се не смеју дирати. Исто тако немоћан је и слеп који ће пасти чим онај ко види то пожели. Да не бисмо желели да се смејемо немоћнима Писмо каже: „Бој се Бога свог!” Писмо често говори о страху Божијем кад је реч о милосрђу и забрани угњетавања слабих. Ако видиш пијаног човека и пожелиш да кажеш нешто оштро и увредљиво – сети се Бога твог! Пред тобом је људска слабост, али ни ти ниси јачи од њега. Једино што изгледаш боље у овом кратком тренутку. Бој се. И ти ћеш имати периоде немоћи. Исто се тиче просјака, одрпаног, избеглице, болесника и сакатог. Наишавши на немоћ сети се Господа и немој дизати нос. То је кажњиво. Међутим, није довољно само површним смислом исцрпети значај заповести. Она је дубља.
Поставимо прво себи питање: какав нитков човек треба да буде да би на пут слепца ставио брвно, циглу или да би ископао јаму? Какво чудно задовољство Закон ограничава? Чак и ако се сложимо с тим да је човек често, што би рекао Достојевски „подлац”, треба признати да патолошко лукавство и сладострасна окрутност нису правило, да веселе само окореле изопачењаке, а већину нормалних људи овакви поступци плаше и одбијају. Дакле, о чему говори Писмо?
Ради се о томе што смо у многим питањима слепци, док неко од ближњих има вид кад је реч о овим питањима. На пример, продавац добро познаје квалитет производа које продаје. Зна да је квалитет низак. А ви не знате и мами вас паковање, реклама, блистав изглед. „Да ли је то добра ствар?” – питате као слепац, као да ударате штапом калдрму испред себе. „О, да!” – добијате сигуран одговор од продавца који најбоље зна да је ствар никаква. На ваше очи је прекршена заповест. Слепцу (односно вама) постављена је препрека и слепац се спотакао купивши очигледно лошу робу. Да ли сте некад куповали кофицу плодова у којој су одозго биле свеже бобице, а испод труле? Управо то је то. Није тешко схватити да мноштво маркетолога, трговачких путника и других радника у ланцима продавница свакодневно с путером мажу на хлеб купце и крше заповести. Они ће вам као славуји певати о својим филтерима за воду, пеглама, нараменицама и осталој роби имајући у виду само личну корист за рачун тога што ћете ви бити преварени. Не мислим да се транснационалне корпорације понашају поштеније, премда су им методе нешто другачије и добит је, благо речено, већа.
Још један пример: права и обвезе уговорних страна приликом потписивања уговора. Правна документа су често праћена читавим чаршавима ситног текста у којима и стручњак тешко може да се разабере. Кажу вам: „Прочитајте пажљиво,” а ви не разумете ниједну реч. Онда кажу: „Па, потпишите брзо. Све је у нормално.” А ни из далека није нормално. Тамо је написано да ћете платити ово и ово, и да ћете платити још више ако неку ситнину не донесете на време или ако закасните. Тамо може бити написано да остављате у залог сву своју непокретност, а још и сопствени бубрег и децу и родбину. Шта мислите да тако нешто није могуће? Мислите шта хоћете, али кажем да јесте. А онда ће они који су вас пожуривали говорећи: „Потписујте. Све је у реду,” доћи с потраживањима и претњама и ви ћете прогледати, али касно. Примера има као плеве. И све је то подсмех оних који виде слепима. Све то је, ако хоћете, епизода из филма „Брат – 2”. „Ми, Руси, у Њујорку једни друге не варамо,” – каже главном јунаку стриц изнајмљујући му наводно исправан аутомобил. Аутомобил ће се безнадежно покварити после неколико десетина километара.
Лекари који виде могу дуго да лече слепог болесника, ако у њиховом интересу није његово здравље, већ дуготрајна зависност од скупих терапија. Политичари који виде могу шта год хоћеш да обећају слепом електорату, а после да се кикоћу до грчева у стомаку славећи победу на изборима. Радници медија који виде могу да не крију истренирани поглед од екрана и да за „црно” кажу да је „бело”, и за „бело” да је „црно”. Професије које живе од преваре мере се бројевима с неколико нула. И сва хваљена демократија западног типа на наше очи се од нечега што је било налик на рај брзо претворила у известан „Шоу слепаца на стази с препонама”, где се гледаоци који виде на трибинама пуцају од смеха гледајући смешне падове оних које су преварили.
Преварене девојке на свим језицима и у сва времена преваранту говоре отприлике исто. Прекоревају га: „Али говорили сте да ме волите.” – „Па говорио сам – одговара овај. – Мушкарац у извесним тренуцима свашта прича. Слободни сте, мрвице.” „Па говорили сте да ће се рат брзо завршити и да ће моја породица добити велику надокнду ако будем рањен или убијен,” – каже једноноги или једнооки војник који је чудом извукао живу главу из кланице. „Говорио сам, - одговара чиновник или војни буџа. – Али рат се одужио и буџет је празан, па треба сачекати. И уопште, бежи одавде док си читав и радуј се што си остао жив!” „Али ви сте знали оно што ја нисам и опет сте ме гурнули на глизав пут и сад нећете да ми помогнете,” – слепи који су упали у јаму говоре му различитим гласовима. „Јесте, знао сам. Па шта? Нисам ја такав – живот је такав. Требало је да будеш паметнији и опрезнији,” – одговар одозго, с ивице јаме, глас човека који види у чије теме можда већ циља муња освете.
Такође треба рећи да ако сте се препознали у лику преварених не треба да журите да жалите себе. Ради се о томе што су заповести универзалне. Упућене су свима и онај ко је слеп обавезно види нешто друго. Трговца могу да преваре кад су упитању порези, али сам трговац може да превари купца у тежини и квалитету робе. Продавац тканина је преварио кројача. А кројач се осветио на клијенту. Девојку може да превари мушкарац, али и мушкарца може да превари девојка или жена. Слепи и они који виде стално мењају места и цео свет је оплетен мрежама кроистољубиве преваре. Ето зашто треба проучавати заповести и гледати на себе и на ближњих у њиховој светлости. Иначе се одвећ лако себи може приписати кристално поштење, а својим непријатељима црна поквреност. Уверавам вас, то ће бити лажна слика света далека од истине. Свакоме од нас је потребна маст за очи како бисмо намазали очи и видели (в. Откр. 3, 18).
Враћајући се од сурдопревода и звучних сигнала на пешачким прелазима на дубину реалности рећи ћемо да је превара оних који не виде, подсмевање туђем незнању и његово користиљубиво коришћење – свеопшта појава у нашој цивилизацији. Ову појаву треба препознавати и обасјавати светлошћу Божијих речи чиме се искорењује свака неистина и танана превара. А тежина греха подсмевања незаштићености слепог (неупућеног) је таква да се на једном месту у Писму за то директно прети проклетством. То је било после преласка Јевреја преко Јордана. Тада је Израиљ био подељен на два дела како би са врха две планине били изговорени благослови и проклетства. Међу проклетствима је било и: „Нека је проклет ко слепог скреће с пута!” Као и у претходним случајевима, у одговор на ову реч цео народ је узвратио: „Амин!” (в. 5 Мојс. 27, 18).
