Изложба фотографија "У сусрет руском цару" отворена је у сали Дома културе у Ораховцу, на Младенце, у среду, 22. марта у 19 часова. Одржавање изложбе је благословио игуман манастира Свети Врачи у Зочишту архимандрит Стефан, заједно са парохом ораховачким оцем Вељом Стојковићем. Окупио се велики број људи, а на велику радост организатора, дошла су и сва деца која живе у српском делу Ораховца.
Ораховац је, захваљујући сарадњи Сретењског манастира из Москве и јеромонаха оца Игнатија Шестакова са Гимназијом у Ораховцу, прво место на Косову и Метохији где су изложене фотографије из породичног албума царске породице Романов. И то, по речима професорице српског језика у Гимназији у Ораховцу, Оливере Радић, није случајно, јер датум страдања породице Романов 17. јул, је и датум када је, готово век касније, извршен напад од стране шиптарских екстремиста на Србе у општини у Ораховац. У том нападу је 42-оје Срба у овој општини киднаповано и убијено.
Оливера је нагласила да изложба фотографија породице Романов, симболично представља обнављање духовне и братске везе српског и руског народа, а велики број присутних је потврдио да љубав српског и руског народа никада није прекинута, без обзира на различите историјске тренутке.
Изложба фотографија је била и добар повод да се Срби из Ораховца и Велике Хоче окупе, и да послушају дивно предавање оца Стефана, о животу и мученичкој кончини породице последњег руског цара Николаја Другог Романова.
Отац Стефан је у свом обраћању направио паралелу између мученичког страдања руског цара Николаја Другог Романова и српског цара Лазара, рекавши да су се и један и други одрекли земаљских блага и царске круне, зарад, вечног, Небеског Царства.
- Наша вера је крстоваскрсна и ништа није необично што су и цар Лазар и цар Николај, свој живот окренули ка том Царству Небеском и показали нама, овде који и немамо нешто земљско, а стисли смо се и везали за то више него ли оба ова цара, која нису своју златну круну зажалили и нису свога царства зажалили да оставе, као људи смртни пред великим Небеским Царем Господом Христом, који је обећао то, још са крста, јер Голгота је та прва која је била испред васкрсења и то нас увек свако мученичко страдање подсећа. И Косовски завет, који је омеђио наш народ и ето као што смо и чули значај Св. цара Николаја, последњег руског до сада цара, али је оставио обећање да ће се поновно, када буде покајање у руском народу обновити то царство и поново ће доћи цар из те светородне династије Романових. И ето, његова је жртва ако Бог да, није узалуд.
Отац Стефан је казао и да су оба цара посведочила проповед својом личном жртвом:
-Нису само причали празну причу и неку проповед празну, већ су посведочили животом својим и својих и наших предака заједничих, јер је цар Николај заједно са царем Лазаром и другима светима из рода нашега и свеправославног, ништа друго нису учинили, него што је и Господ у Светом писму рекао ,,да нема веће љубави него да положимо живот свој за ближњег свог“. Они се нису повукли из битке, иако су знали да та битка, као што је откривена цару Лазару и цару Николају и неће бити за њих добра, земаљски гледано, али су знали и та њихова жртва је била пресудна, да ми још данас постојимо и српски и руски народ, јер њихова крв и крв других мученика је и наш највећи залог пред Царем Небеским да ми још постојимо. Јер ми данас нисмо достојни својих светих предака, јер још нисмо принели покајање, још увек се везујемо, најчешће, само за земљаско пролазно царство. Наравно, потребно је да живимо и овде и радимо и стварамо, али да нам то не буде оно примарно, да нам то не буде оно што је опредељење наше за царство земљско, већ да угледамо се на свете претке, јер ево видимо, да су они имали шта да оставе. Ове су фотографије добар пример, да погледамо да су они оставили сва земаљска блага, имали су сво изобиље које се могло дати човеку на земљи, али су они знали да је то ништа, већ су хтели да се прилепе срцем за оно Небеско, непролазно. Св. Цару Лазару је стигла небеска књига, која му је дала опредељење и казала, што можемо видети у Царевом завету код Владике Николаја који је имао небеско виђење Косовског боја, а цару Николају је 1903. године на канонизацији Св. Серафима Саровског чудотворца новог руског, отворена књига, о којој је он у завештању рекао ,,да отвори онај цар владар, који га буде прогласио светим“ и ту се мучеништво његово обзнањује. И он се спремао, али није одустао, није рекао ,,пошто ћу пострадати, нек пропадну са мном“, већ напротив уложио је све своје снаге и свог народа, да помогне свима којима је потребно и ето у том моменту и српском народу и свом народу, иако је велика Русија од 1914-1945. године дала сто милиона, који су пострадали и од непријатељске руке и од бољшевичке и од других непријатеља, као што је у овој песми, коју чусмо која је песма покајања према руском цару, баћушки, која треба да и нас доведе у покајање, нас хришћане који овде живимо. Сада, ето повезано је то страдање и овог народа овде у ораховачком крају са датумом. Ништа се случајно већ по Божјем промислу дешава свима нама. Не може се уништити један народ никад. Иако су многи пробали да униште, да затру, онога кога не воле, али Господ није никад оставио да нема бар неког преживелог сведока тих злочина, било онда у том Великом рату, како је називан Први светски рат, било у страдањима која су била између Првог и Другог светског рата и после у прогонима вере, у прогонима свега што је благочестиво, честито.
Отац Стефан је упоредио страдање великог Цара Николаја и цара Лазара и са најновијим страдањима у ораховачком крају рекавши:
-Не можемо сви да пролијемо крв, јер нисмо сви достојни тога, већ само они који имају највећу љубав и који су најдостојнији, они своју крв проливају Христа ради. Па и они који су овде киднаповани и који су страдали у овим крајевима, очигледно су били најспремнији да посведоче само зато што су православни, своју жртву. Немојмо издати ни те наше, који су пре пар година овде били узети, они који су убијени, немојмо и њих да изневеримо и попљујемо својим неразумљем, да их издамо тиме што ћемо отићи са ових светих простора, тиме што ћемо ову земљу издати и продати је у бесценцену, а она се не може продати. Јер крв њихова је њу запечатила и дала тапију онима да је поседују, који јесу спремни на било какву жртву.
Отац Стефан је рекао да је веома значајно што је Свети Цар Николај дошао међу нас да нас својим ликом и делом подсети и упозори да и ми овде требамо положити испит пред Богом:
-То нас упозорава и Цар Свети Николај, дошавши овде, ништа случајно, својим ликом и својим присуством сада међу нама је он овде, заједно са Светом породицом и другим светима из рода нашег и ових који су страдали Христа ради у овим крајевима и они су сада са њима на Небу и гледају нас, да виде какав ћемо испит дати пред Богом за оно што су они своју крв пролили. Наравно, да бисмо могли да истрајемо можемо само вером у васкрслога Христа, јер он је једини тај вечити, Он је тај пут, истина и живот. И велика је љубав што нас посећује овде и почиње своје ходочашће кроз свете косовско-метохијеске земље, овом народу нашем многострадалном без обзира ко је из ког разлога остао, остаје и опстаје, силом Божијом и ни длака с главе нам неће фалити без Божјег допуштења. И знамо сви овде који смо сада, који смо старији од ове деце, шта смо све пролазили деведесетих година, како нас је Бог чувао и како ће нас чувати до краја. Зато је потребно, стално благодарење Богу и светитељу цару Николају и његовој светој породици, да се њима помолимо, да се укрепимо, да издржимо све недаће овога живота, све ово што се ставља пред нас вољно и невољно да ми будемо као неки који ће сутрадан оставити својој деци, и на речи и у делу, шта и како треба да живе, шта и како треба да раде. Ништа друго, него као што су мајке вековима училе, како је мајка Јевросима говорила Краљевићу Марку да не гледа ни по бабу ни по стричевима већ по правду Бога истинога. Да тако у овоме животу достојно живимо, живимо науком истинитом, простом вером, да будемо ми ти који ћемо тако својој деци оставити, као што су нама наши преци оставили, као што су они који су прошли Албанску Голготу, или пролили крв за ослобођење ове земље од Турака, који су је натопили. Многи знају о својим дедовима и прадедовима који су дали животе, или су били у тим биткама да сачувају свој родни праг. То је знао цар Николај, то су знали сви они који су знали за истиниту веру и то мало су сачували нама. Мало земаљски, али велико је то пред Богом што су себе жртвовали, остали, опстали, нису отишли својом вољом са ових простора. Тако да нас цар Николај укрепи да и ми останемо и опстанемо овде као достојни, једног дана, својих предака-рекао је на крају отац Стефан.
После одржане беседе оца Стефана, окупљени су разгледали фотографије. Девојчицама су биле најзанимљивије фотографије на којим су приказане царске кћери са луткама и везом, а дечацима фотографије царевића Алексеја у игри, али и у строју са својим вршњацима. Одушевљени су били када су видели да су и царску децу занимале мале ствари, обичне игре као и њих данас.
Фотографије ће и наредних дана бити изложене у Ораховцу, а наредне недеље изложба ће се преселити у Велику Хочу. Како би и ђаци ОШ ,,Светозар Марковић“ могли видети, али и становници Велике Хоче који нису могли доћи на изложбу у Ораховац.
