Илија и путници-убожјаци

Многи знају за девојку-хусара Надежду Дурову, барем на основу „Хусарске баладе“. А девојке које се крију под мушким именом, али не међу хусарима, већ у монаштву, познате су само на основу древних житија. Што се више приближавамо данашњем времену, тим је мање ове екстравагантности. Али се ипак дешава. Доситеја (у свету – Дарија), која је родом била од рјазанских племића, у детињству је васпитавана при манастиру. Вративши се у породицу није могла да се навикне на поредак живота у свету и као млада је побегла од куће. На монаштво се у то време, без обзира колико некоме може бити чудно да то чује, није гледало благонаклоно. Млад човек је тешко могао да се замонаши. Дарија је под мушким именом почела да проводи живот младића-затворника у близини Кијева – у Китајевој пустињи. Постриг с мушким именом и у мушком обличју обављен је по заповести царице Јелизавете лично. Тек много времена после смрти сазнало се да је Доситеј-затворник – девојка Доситеја. Умрла је кад јој је било 55 година. Нису сви чули за њу, али је управо она благословила Серафима да иде у Саров да тамо носи монашки крст.

Приближавамо се извесном закону који треба да формулишемо и да га потврдимо. Закон је следећи: велике људе за које сви знају на труд су подстакли, благословили су их и помогли су им неки мање познати или потпуно непознати свеци. Другим речима, Илија Муромец лежи на пећи док га неки безимени „путници-убожјаци“ не подигну на чудесан начин и не исцеле на добробит целе напаћене земље. Сад ћемо потражити још неки пример.

За Силуана Атонског зна мање људи него за Серафима Саровског. Али ипак зна. Управо кроз њега је Свети Дух изговорио кратке речи упућене свим верујућима до свршетка света: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.“ Управо се Силуан даноноћно молио Богу да Га спознају сви земаљски народи у Светом Духу. Молио се за живе, умрле и још увек нерођене. Може се рећи да књигу „Старац Силуан“ коју је написао ученик старца архимандрит Софроније, треба да прочитају сви они који умеју да читају. Овај човек који је рођен у сеоској породици у Тамбовској губернији од детињства је дубоко размишљао о смислу живота. Руси имају такав обичај. Живи тако човек, помаже оцу на њиви, ради у домаћинству, а у души му не да мира мисао: зашто људи живе? У чему је смисао живота? Откуд зло? Где се може наћи светост? Од тога човек може да оде у револуционаре, а може постати и путник-боготражитељ. Овај душевни немир је својствен и јеретику-грофу Лаву Толстоју и Јовану Кронштатском. И Силуан (пре монаштва Семојон) је био један од таквих. Био је спреман да оде на крај света да нађе смисао живота и истину. Добро је што је недалеко од места у којем је рођен живео подвижник Јован Сезјоновски. Предиван подвижник, један од синова Свете Русије, јуродиви. Кад је сазнао за чуда која чини свети старац, који је осим тога донедавно живео у близини, Силуан је схватио да истину не треба да тражи у далеком крају, у Јерусалиму или негде другде. И у њему се родила жеља за монаштвом кад се упознао с локалним подвижником. И тако се потврђује шема: Силаун је као Илија, Јован је као „путници-убожјаци“. Многи знају за Силуана, а за Јована не зна скоро нико. Незнани праведник даје подстицај праведнику за којег ће сви чути.

Идемо даље. За Амвросија Оптинског зна више људи него за Силуана Атонског, и можда ништа мање него за Серафима Саровског. Он је прототип књижевног лика старца Зосиме из бесмртног романа „Браћа Карамазови“. То је светац који је без насиља сјединио у себи и високо образовање и истинску народну простодушност. И њега је на монашку стазу благо упутио много мање познати светац – Иларион Тројекуровски. Потомак рјазанских сељака, љубитељ затворске осамљености, пештерник и чудотворац Иларион је достојан да се о њему говори понаособ и завређује искрено поштовање. Управо он је рекао даровитом младићу Александру Гренкову (будућем старцу), који још није одлучио шта ће радити у животу: „Иди у Оптину.“ Опет, светост не израста на празном месту и тешко да би могла ту да израсте. Иза леђа познате светости на законитим основама одавно и мирно постоји светост мање позната или сасвим непозната. Али управо она представља оно смирено тле на којем расте високо дрвеће. Другачије није ни могуће. Без „путника-убожјака“ (истичемо – безимених) није могућ ни спасоносни подвиг делије, чувеног Илије.

Још једна цртица. Свештеник Јован Иљич Сергијев је већ неколико година служио у Кронштату. И већ се прочуо као „свети чудак“. Час да просјаку обућу и дође кући бос, час потроши плату на лекове за сиромахе. Служи скоро сваки дан. Људи су га већ сматрали чудаком, али га нису сматрали молитвеником и нарочитим праведником. Једна непозната жена је прва запазила оца Јована и препознала у њему онога кога цео свет познаје као оца Јована. Звала се Анастасија Ковригина. Богомолница, ходочасница, девојка без породице, сељанка родом. Она је у свештенику-чудаку препознала сверуског молитвеника. Почела је да говори људима: „Идите код њега, идите.“ А њему је говорила: „Моли се смело. С влашћу. Моли Христа за све. Он те чује.“ Умногоме захваљујући њој отац Јован се прочуо и ван Кронштата, ван Петербурга, па и ван Русије. И она је „путница-убожјак“, само што су они безимени, а за њу знамо како се зове.

Мислим да нас детаљније проучавање материјала неће преварити. Закон ће бити исти. На душе оних великих људи који су за два копља изнад нас, обавезно су утицали разни људи. Учили су их, лечили, говорили им, упозоравали су их и поучавали примером. Њихова имена су нестала у забораву, али им то и одговара, јер нису тражили славу. Али ми треба да гледамо иза леђа светаца: ко се ту крије? На каквом тлу, из какве средине је израсла ова дивна биљка која се назива светошћу? Од каквог камења је саграђен град који стоји на врху горе и не може да се сакрије? То је потребно за многе ствари. На пример, да би свакодневица попримила сакрални смисао. И да не само велико добро, већ и мало добро буде награђено разумевањем и благодарном пажњом. Да не видимо само велике људе као да су усамљене палме у пустињи, већ и средину која је васпитала велике, да бисмо је схватили и оценили по заслузи.

Једном речју, Илија би лежао на пећи као богаљ све до смрти, ноге би му биле немоћне као штапови, да није било путника-убожјака, који су га замолили да им дâ да пију. И Русија не би имала славног делију, ни светог схимника у старости. Истаћи ћемо да су убожјаци безимени. У томе је читава ствар.