О значењу канонизациjе Царских мученика

До недавног времена (од 13 до 20. августа 2000.год.) цар мученик Николај и његова Царска породица нису били прослављени Руском Црквом. Но, однос према њиховој канонизацији је потпуно друкчији у Цркви и народу, него претходних година. Ово је знак тога да се упркос привидно безнадежној садашњој ситуацији, један део народа пробудио. Много је храмова, како је речено у допису комисије за канонизацију, где се већ моле пред иконама Царских мученика.

„Зажелели се, нешто Цара – баћушке?“ подсмешљиво ће наши непријатељи, као да за Русију то није било боље доба. Између осталог, зажелели смо се. Лоше нам је без њега и постаје све горе од када уместо Божијег Помазаника руским народом владају сатански помазаници

Ево разговора који сам слушао за време крсног хода у сећање на Цара – мученика:

„Најглавније је“ – рекао је један младић – „да се овде открива да смо ми Руси и да је ово наш Цар. У томе ј е истовремено и покајање и обретење наде.“

И стварно, тема канонизације је пре свега тема пробуђења. Најзабрањенија тема била је – Цар. То је био табу, бесовска омађијаност народа. Код врачара је такав метод набацити урок на човека, да би се према њему односили као према мртвом. Ипак народ се буди и види Цара. Овај урок се постепено преодолева кроз Цркву, и свештенике, а канонизација ће започети ово преодолевање у свем народу. Бог истину види – или пре рећи – Бог је открио ову истину. И што више људи сазнају о Цару, што више читају књиге о њему, попут истраживања Соколова или генерала Дитерихса, тим више слаби табу. То што се открива ова истина – добар је знак за Русију: Она је нашла Цара, и сада га има – у образу небеског заступника. Ово значи мистични чин покајања: Онај кога су убили и покушавали начинити предметом подсмеха, те и сакрити сву истину о њему, сада је признат светим.

Наш Цар је свети симбол Русије. Сваки народ има своје признање (историјско) и своје особености. Сада произилази све веће обезличавање народа, управо зато што је у сваком народу и сваком човеку истинито и непоновљиво оно што је Христово. Руски цар разликује се од европских монарха и руски народ је био подобан овом начину владања. Руски народ је простодушан и био му је нужан мудар и простодушан владар. У последњем Цару све ово се сјединило.

Ето зашто су се ка овој тајни устремиле душе толико много људи. Сведочења свештеника о виђењу Царице уочи педесетогодишњице револуције: „док не буде прослављен Цар над Русијом ће бити мађије“ – сагласно десетинама других писама које стално добијам.

Да нису Цара свргли и убили, безбожници не би могли убијати свештенике и сав православни народ. Он се (Цар)јавља Првомучеником у Цркви новомученика, иако то хронолошки није тако.
Када су наши непријатељи говорили да нам није потребан Цар, тиме су намеравали да униште народни инстинкт самоодржања. Клеветали су Цара да би Руси престали бити оно што јесу и ми смо управо то данас дужни да схватимо.

За прослављење светога увек су била потребна 2 услова:

прво – поштовање верујућег народа;
друго – посмртна чудеса.

Када сам пре 5 година почео да читам преко радио „Радоњежа“ сведочења о чудима Царских мученика нисам могао претпоставити да ће ове емисије изазвати толики одјек. Од тада су штампана четири зборника чуда Царских мученика, а припрема се издање и петога, док се даља сведочанства не прекидају.

Једно чудо потврђује друго, свако ново следује за претходним, потврђује истину и правду следећег, а сви заједно чине радост онима који су изгубили наду и утврђују веру раслабљених, одушевљавају добре да чвршће иду путем добра и обраћају заблуделе на пут покајања.

И коначно, чудо са иконом која точи благоухано миро, које је почело 7. новембра 1998 године и до данас не престаје. На крсном ходу у Москви, на дан рођења Цара – мученик, 19. маја 1999 године сведоцима благоуханог мироточења било је 5000 људи. Икона се преносила из храма у храм, пунећи својим благоуханијем сву Цркву. У сваком сведочанству о чудесима Цара – мученика има некаквог благоухања љубави, а сада се ово даје свима да осете видљиво, да би сви видели и осетили ово помазање светошћу Цара – страстотерпца. А и ради тога, вероватно, да би сви схватили да Царско Христово помазање остаје на нашем Цару, без обзира на његово свргавање са престола. Уколико главни камен спотицања по питању канонизације Цара мученика остаје његово принудно одречење, ми добијамо као одговор сведочанство небеса.

Овим чудесима биће посрамљени многи. Шта се после тога може казати? Зар, прогласити хиљаде људи сумашедшим. За све непријатељски настројене ово је „пагубни запах смрти“, како би рекао ап. Павле за, а за нас је ово „оживљујући мирис“.

Причасност (учествовање)Цара – мученика у пуноћи тајне Крста и Васкрсења то је оно благоуханије које нам је данас потребније више од свега. Међу мноштвом чудесних знамења којим је Господ прославио Цара Николаја Другог, потребно је посебно издвојити два велика, ваистину пророчка чуда. То је чудо хришћанске породице, те „мале Цркве“ уочи распадања милиона породица и чудо законите власти у преддверју власти „човек безакоња“, антихриста.

Државно служење Цара одговарало је чудесном небеском помазању које је он добио од Бога: владар је дужан да воли свој народ(љубав Цара, нарочито према обичном народу, без разликовања сиромашних и богатих, не може а да не задиви.)и угађа у свему Богу. Сада таква схватања не падају на ум никоме од претендујућих на власт. За време свог царовања, Николај Други је задивљавао побожношћу, смирењем и простотом који су били у контрасту са свим владарима. Велико самоодрицање и испуњавање дуга пред Русијом изражено је знаменитим речима Цара: „Ако је потребна жртва за спасење Русије, ја ћу бити том жртвом.“

Убиство Цара имало је много далеких циљева, између осталих рушење породице. Троцки је писао 30-тих година: „опет Русија постаје буржоаском, опет је у њој култ породице.“ Они су хтели да униште породицу – ту малу Цркву и на тај начин остваривало се разрушење целе Цркве.

Породица је темељ морала и државе. После убиства Царске породице, зачуло се у друштву: „доле брак!“ и „доле стид!“ и тиме се „провалила“ и јасно приказала духовна суштина овог убиства. Породица и отаџбина су од Бога и зато ко њих чува, тај испуњава вољу Божију.

Симболично је то што није убијен само Цар и његова породица, већ и све његове верне слуге. Царски мученици – и њихова слуге симболи су Русије. То је било дакле, као уништење целе Русије и свих који су били одани Цару. А потом су се старали да убију све који су их знали како би све пало у заборав. Не треба се чудити што је после рушења православне монархије брзо дошло до брисања непоновљивих црта Руског народа, у почетку – обезличавајућом комунистичком колективизацијом, а данас – још у страшнијем виду, обезличавањем народа, ПОСКОТЉАВАЊЕМ – кроз узакоњење најизопаченијих грехова као норми.

То што се дешава у Русији данас – распад породице, морала и државности – јавља се непосредним резултатом неосвешћеног и нераскајаног злочина из 1918 године. Сада када уништење породице достиже кулминацију, канонизација Цара је као сабирање народа Руског у једну породицу и повратак блудног сина, оцу својем.

Пре неколико деценија, водећи богослов нашег времена, архимандрит Константин Зајцев писао је: „Сада су можда најочигледнији знаци расцепљености руског друштва на два разбојна табора – њихов однос према Царској породици“. А данас додајемо ми, ово се као никада сједињује са односом према судбини Русије ради које је Цар принео себе на жртву.

Поред тога ми морамо бити спремни на то да у нашем времену великих подметања, ову канонизацију одобравају и торжествено учествују у њој дојучерашњи и садашњи хулитељи Цара и распињатељи Русије да би све претворили у привлачно шаренило, као што су то већ учинили са тробојним знамењем и двоглавим орлом Царске Русије и то исто намеравају да учине са идејом православне монархије, претварајући је у маскоту антихришћанске власти мамоне.

Неко ће тужно:“ касно је сада говорити о канонизацији“, но Богу је све могуће. Као што су се татарско-монголски иго и пољско-шведски напади, изненада расули – када се чинило да је завршено са Русијом; тако и данашњи иго „златног телета“ и притисак лажи на Русију уништиће се само силом Божијом.

Канонизација Цара постаје историјско чудо: још донедавно усред свеопште издаје и заборава немогуће је било замислити и могућност таквог нечег. На изласку из 20. века, када борба са злом ступа у нову еру, даје нам се од Бога неодољива духовна подршка.

Зашто канонизације Цара може дати духовну силу верујућем народу, зашто се она може јавити чудом над чудима? Зато што она сигнализује да је сва лаж 20. века спала, отпала као трулеж а истина се открива. Прослављење Цара ће бити победа над тамним антихришћанским силама, које су победиле Русију 1917 године. Иако у малом делу народа, али победа. Канонизација одгони бесове од Русије и Цркве.

Са стрељањем Цара, од Русије као да је одступила благодат, и све се загадило и замутило. Колико је то био чудовишни злочин, као да је народ лишио свог детињства, чистог, исконског и предивнога.

Као што дете отворених очију и чистог срца, дави зло које га окружује, свесно или несвесно и не може више да живи безбрижно; тако је и природност из нашег народа нестала. Дакле, ово је био грех против природни.

Ето, зашто су људи из покољења у покољење, са таквом ропском покорношћу ишли у ГУЛАГ-е. Ето, зашто су подсмешљиво говорили „Цар – Николашка“ после убиства и смејали се неприродним смехом – тако су они своју престрављеност крили. А сада су дошли до још већег ужаса. То је било противприродно, противзаконито, против сваке духовности – злочинство. И то што смо се вратили сећањем на Цара – мученика (а зашто баш вратили се?, зашто нисмо заборавили?)сведочи о томе да је ова успомена – и све што је везано са њом – скривено живела у срцкма и савести људи.

Горе смо говорили о губитку лица Руског народа и Руског човека, а за закључак рецимо неколико речи о лицу светог Цара – мученика. У „Отачнику“ има између осталог, овакав разговор:
„Зашто ме ни о чему не питаш?“ – пита авва свог ученика.

„Довољно ми је да те посматрам.“ – одговара овај. На лицу Цара је благодат Божијег мира. Посматрајући његову фотографију човек се може умирити. Лице Цара је испуњено вишим благородством. Цар је сачувао нешто дечије, чисто и стидљиво, њему као да је нелагодно што има власт над људима. То је признак Божански који је он сачувао до краја.

Да би ово разумели, довољно је упоредити портрет Цара и било којих других државних посленика. Не само наших савременика Черњенка, Черномирдина или Чубајса, но и свих западних знаменитих председника попут Черчила, Рузвелта или Де Гола. Има ли на њиховим лицима признака свише?

Покажи лице Цара детету и оно ће благотворно деловати на његову душу. Деца осећају срцем – њих не можеш обманути. А жива је још дечија душа Руског народа.

Детињег има у иконама, и лице Цара у том смислу има нешто слично са ликом Христа. Лице, поверљиво у односу према Богу и људима.

Врло је важно схватити, да је ово Руски Цар који је био код нас и кога су убили. Није случајно што су у многим православним домовима фотографије Царских мученика заједно са иконама и поштују се као иконе. Канонизација Цара само озакоњује оно у шта одавно већ верује Руски народ. Над Русијом ће бити Цар!