Српска Православна Црква тражи усвајање закона против секти

На недавно завршеном заседању Сабора Српске православне цркве донета је званична одлука да се при Светом Синоду оснује „Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација”.

„Политика” од врха СПЦ сазнаје да је разлог за овакву одлуку све већи деструктивни утицај ових група у српском друштву. Едукација, праћење и указивање на растуће проблеме и негативне последице, сматрају у СПЦ-у, најбољи су начини да се сузбије ова пошаст. Тражиће се и да се донесе закон о овој области.

О деловању и утицају секти у Србији говори се последњих година само кад се деси самоубиство или убиство са сумњивим ритуалним поводом, кад се оскрнаве гробнице или испишу графити на видном месту. Да ли је за убиство певачице из Борче Јелене Марјановић одговорна Гуруистичка секта? Или иза самоубиства младића из Вишњичке Бање стоји утицај секте Црна ружа? Све се најчешће заврши на нивоу нагађања, јер се држава не бави овом појавом.

Колико нам секте утичу на живот а да тога нисмо сасвим свесни?

Према Александру Сенићу и Слађану Мијаљевићу, познатим сектолозима, у Србији тренутно има око 150 организација које се могу назвати сектама, а с њима је на различите начине повезано готово пола милиона људи. Процењује се да имају око 300.000 сталних чланова који чине тврдо језгро, док су 200.000 повремени следбеници. Сваке године 10 до 20 одсто напусти, а исто толико нових чланова уђе у разне секте. Оне, наравно, нису регистроване као секте, већ као мале верске заједнице, групе грађана или хуманитарне организације, удружења грађана, па тако група од десет људи може себе да прогласи за верску организацију и добије дозволу за рад.

Из теолошког угла, секте имају негативне конотације. Оне верске заједнице које ми схватамо као секте, попут Хришћанске баптистичке цркве, Хришћанске адвентистичке цркве или разних пентакосталних праваца протестантизма, у матичним земљама на Западу представљају званичне цркве. Постоје и полуверске групе које делују илегално, полутајно, уз обреде нецивилизацијског садржаја. Такве групе означавају се као култови и проблем и код нас и у другим земљама постоји управо у вези с таквим групама. Управо ту СПЦ види своју улогу – у демаскирању и препознавању оваквих група.

Најчешћа мета напада тих тврдих секташа су такозване осетљиве групе – адолесценти, болесни, људи с материјалним, али и психичким проблемима... Водеће секте продиру на перфидне начине. Тинејџере као по правилу нападају испред школа, и то на тротоару изван школског дворишта, јер им тако ни директори ни полиција не могу ништа, кажу сектолози. Постоји пример када је једна секта врбовала тинејџере под окриљем измишљене организације која бесплатно држи часове енглеског језика. Намамљују будуће „ученике” дељењем бесплатних флајера, други обилазе станове, звоне, деле литературу, а ту су и друштвене мреже на интернету, где се све више, на разне начине, маме „клијенти”. Најпре се жртва заинтересује за учење и одушеви идејама новог покрета, затим почне да се бави мисионарским радом, да би, као по правилу, након извесног времена почела да осећа нервозу и депресију. После тога може да уследи трагичан крај – самоубиство.

Добит секташа најчешће зависи од жртве. Од некога узму „оно што има у глави”, од другога новац, стан или било које материјално добро, од трећих – везе и утицај у друштву. Најмлађа жртва секташа у Србији имала је 14 година. Та девојчица је извршила самоубиство, док је најстарија имала 70 година и такође је насилно завршила живот – убивши се хицем из пушке.

Карактеристично за скоро све секте јесте да користе чланове како би гомилале богатство.

– Ако желиш да зарадиш милион долара, оснуј цркву – изрекао је својевремено Роналд Хабард, писац научне фантастике и оснивач сајентолога, признатих као религија у САД, Шведској, Шпанији, Португалији, Словенији, Хрватској... У Немачкој је сајентологија на граници да буде забрањена. У Србији се сврстава у секте. Чланови који су напустили ову секту оптуживали су вође за психофизичко малтретирање и трговину људима.

Најбројније организације сектног типа, које се по нашем закону сада зову верске заједнице, јесу Јеховини сведоци, суботари, пентакосталци, баптисти, методисти, адвентисти и следбеници трансценденталне медитације. Оне имају легални оквир рада и деловања.

Међу „тврдим сектама” најпознатији су сатанисти, који теже да наведу жртве да се понашају што приближније сатанистичком идеалу, дакле супротно од свих уврежених вредности и морала. За најопаснију илегалну секту стручњаци сматрају „црну ружу”. Чланови ове секте одузимају себи живот по принципу „бацања коцкице”, на обредима пију људску и животињску крв, врбују малолетне особе...

Сасвим је логично да секташи и њихови гуруи немају стално место боравка. Стална места на којима секте делују немогуће је пронаћи. Обично се окупљају у забаченим кућама, становима, на периферији градова, по гробљима или у шумарцима. Чим осете да их је неко „провалио”, они се селе како би несметано могли да наставе своје деловање.

У неколико државних установа „Политика” је проверавала и тражила саговорнике које се баве проучавањем улоге секти, као и њиховим жртвама, али безуспешно. Једине две адресе којима родитељи треба да се обрате када примете да се њихова деца чудно понашају јесу – школски психолози и центри за социјални рад. И у СПЦ-у планирају да ускоро отворе саветовалишта за жртве секташког рада, каквих је раније било при појединим парохијама.