Бити хришћанка

Схиархимандрит Илија (Ноздрин) о женском служењу

– Баћушка Илија, често говоре да је мушки ментални склоп, када разум доминира над осећањима, бољи за спасење. Али жене мироносице уопште нису размишљале о томе када су ишле за Господом. Зашто је то тако?

– Да, жене у својој љубави према Господу, могу бити чак мужевније. „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље“ (1 Јн. 4:18). И у XX в. током гоњења у нашој земљи, жене су често храбрије наступале, бранећи светиње. И сада многа послушања у Цркви обављају жене. За то има пуно разлога.

Земља је претрпела много ратова. А у рату увек гину најбољи. Гинули су претежно мушкарци. Колико је погинуло у XX веку, не рачунајући само у Великом Отаџбинском рату, него и последњих година у Авганистану, Чеченији. Данас многи умиру од наркоманије, алкохолизма. У великој већини, од тих несрећа страдају мушкарци. Жене су, ипак, у том смислу суздржане, пажљивије се односе према животу. Оне су моралније, с обзиром да су призване да васпитавају нова покољења.

Данас има много жена које страдају због мужевљевих превара. А оне које нису удате – страдају због своје лаковерности. Са једне стране, она се труди да буде женствена, да не противречи. Међутим, са друге стране, када нема чврсте породице у којој је глава отац или муж, тим добром се неко може окористити, поступити покварено. Свако суди другоме по мери своје искварености. А данас је друштво у великој већини развратно.

Жена, уколико живи без Бога, у свом животу нема никакву стабилност.

– Какву поуку бисте могли да дате савременој жени?

–Да буде чврста у вери. Да има страх Божији. Да живи морално. Да буде хришћанка.

– Чему су данас призване хришћанке и да ли на духовном нивоу уопште постоји разлика између призвања жене и мушкарца?

– Један је закон, једно је Јеванђеље. Једна вера, једно Крштење, Један Господ наш Исус Христос, Који „јуче је и данас онај исти и вавијек“ (Евр. 13:8). Ми, људи, имамо много сличности. Али, опет, свако остаје индивидуа. Разликујемо се једни од других, а не само мушкарци од жена. Господ види квалитете сваког човека. Зато и свако има своје призвање.

Господ је све уредио за човеково добро. У Библији је написано: „...и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар“ (Пост. 3:16). Сам Бог је створио мушкарца и жену различите, да би волели једно друго. Да би породице биле чвршће.

Жене су, на пример, емоционалније. Воле да се баве децом. Добро спремају. Деси се, наравно, некад да и мушкарци буду изванредни кувари. Ипак, чешће се дешава да се у кухињи боље сналазе жене. Оне умеју колаче да пеку. Хајде, натерајте мене да направим колач. Нећу знати. Супу ћу, можда и моћи да скувам. Колач – неће успети.

– Господ је прихватио Мартино служење, али је ипак благоволео Марији: „...али Марија је добри дијел изабрала, који се неће одузети од ње. “ (Лк. 10:42). Да ли у монаштву пол има значење?

– Као у свету, тако и у манастиру жена остаје жена. Она својим присуством доводи у ред материјални свет. Узмимо, на пример, келију монахиње и монаха. Може, наравно, бити и обрнуто, али пре се ред може затећи у келији монахиње, него код монаха. Жене имају боље развијен осећај за уређење простора. Оне ће увек приметити шта у соби није како треба, шта треба поправити, где почистити. Пошто немају деце, монахиње своју бригу усмеравају на служење ближњима. Дочекују ходочаснике, једна другој помажу. За све се моле. Сада при манастирима постоје и домови за незбринуту децу. Господ прима доказе љубави у свим облицима. Најважнија је љубав према Богу. Када је она присутна, ближњи то осећају на себи. Монахиње, с обзиром да су се одрекле стварања породице, несебично служе Богу и људима.

– Исак Сирин је поучавао иноке: са парохијанком можеш разговарати спуштених очију, а са монахињом немој разговарати. Због чега?

– Да је не би кушао. Тада су људи били изузетно чисти. Данас особа долази у манастир већ погружена у свет са свим његовим саблазнима. Зна од чега треба да се чува. А тада душе нису биле упрљане.

– Баћушка Илија, ако се удубимо у Јеванђеље, приметићемо да Христос различито разговара са женама и мушкарцима, значи да је и начин на који можемо Господу угодити, различит?

– Призвао је Господ мушкарца: „...и дођи те хајде за Мном узевши крст“ (Мк. 10:21), али на Голготу, не рачунајући апостола Јована Богослова, дошле су само жене. Затим, мироносице се нису уплашиле да приђу Гробу Господњем, да благовесте Његово Васкрсење. Рекао бих да данас жене више проповедају и мисионаре од мушкараца.

– У Јеванђељу се не помиње ни једна жена која није примила у свој дом Христа, док у исто време има много примера мушкараца који нису. И данас је тако? Мушкарци воле да наглашавају да је хришћанство мушка религија, али, при томе, у храмовима има више жена...

– ...Али Богослужења ипак обављају мушкарци. Господ је свугде присутан. И Суд Божији није исти као суд човечији. У овом свету много зависи од мушкарца, и они каткад, од превише самопоуздања, заборављају на Бога. Жене се више уздају у Бога него у сопствени разум и снагу. Зато је у храмовима више жена. Можда ће, у будућим временима, Господ већу предност дати жени.

Свако ће стати пред Суд Божији и дати одговор за оно што је урадио, или није урадио. И не само на физичком, материјалном плану, него пре свега на духовном. Где ти је срце? Коме или чему си га дао?

Најјасније видимо на примеру из Јеванђеља, када је Господ посетио дом Симона губавог, где је грешница пришла и својим сузама опрала ноге Спаситеља (Лк. 7:37–38). Са људског аспекта, сви су је критиковали, а Господ ју је прихватио, и није осудио попут домаћина Симона.

Христос увек гледа у срце човечије и уколико у њему види љубав према Створитељу, и покајање, тада и грехе покрива.

– Како данас створити породицу?

– Породица је избор двоје људи. Приликом стварања мале цркве, не треба се, у спољашњем облику, руководити страстима према другој страни, већ спасењем душе. Од самог почетка будући супружници треба да имају правилан хришћански приступ – да рађају децу, васпитавају их, живе у заједници и слози, буду вредни. Свако има своје слабости, али поседује и јаку страну личности. Како би однос супружника био хармоничан, неопходно је снисхођење, а уједно и поштовање једног према другом. А најважније, свугде мора бити присутна љубав. За чврст породичан савез треба ићи царским, средњим путем, а то често захтева компромисе.

Код супружника, а потом и у целој породици мора бити присутно молитвено расположење, учешће у Светим Тајнама, Причешће. Све то их обједињује у Једно Тело Христово. Заједничко молитвено правило и даје подстицај за снисхођење – када заједно у вечерњим молитвама исповедамо пред Господом своје слабости и молимо Њега за свемоћну помоћ. У заједничкој молитви се рађа сазнање да је сваки човек јединствен, и да не сме тражити од другог човека оно што сам нема. Ако се муж и жена ујутру и увече моле, током дана су са Богом, причешћују се недељом, они схватају да им је у животу најважнији Господ, и да Он управља свим. Тада људи постају смирени, не износе једни пред друге прохтеве, трпе све недостатке и Господ покрива њихово стрпљењем опроштајем грехова.

Управо је трпљење основа јаке породице. Данас жене раде, и ако је жена дошла уморна са посла и није стигла нешто да заврши, зар не би требало муж да јој помогне? Исто и деца – мала, али да помажу. Такође, ни жена не сме да захтева од мужа оно што није у његовој могућности. Потребно је стрпљење и молитва Богу, уздање у Њега.

Важно је да се не боје рађања деце. Ако Господ даје децу, Он ће све уредити како ваља. Недавно ми је дошао човек, крупан, са дубоким гласом. Причао је о себи. Велики произвођач, коме посао изузетно напредује. Онда је застао, и додао: „Ја сам шеснаести!“ Испрва ми се учинило да нисам добро чуо: „Шта, шта?“ – поново сам га упитао. Испоставило се, заиста, да је он шеснаесто дете у породици. Господ је благословио тај род, свако од њих има много или неколико деце.