Прво монашење од Другог светског рата у Раваници Сремској

На дан када наша Света Црква прославља Светог апостола Јуду, Преподобног Пајсија Великог и Светог Јована Шангајског, у манастиру у раваници вечерње богослужење је почело у 18 часова. Претходно су Преосвећеног владику сремског Господина Василија у порти дочекали протосинђел Пајсије, духовник овог манастира и високопреподобна игуманија мати Анастасија.

Након богослужења, приступило се свечаном чину монашења. Искушеника Слободана који је изразио жељу да се замонаши, привели су архимандрит Нифонт (Павловић) и протосинђел Пајсије (Будимир). Новопострижени монах добио је име Лазар у част Светог великомученика кнеза Лазара.

Ово је прво (мушко) монашење у Раваници Сремској после Другог светског рата. Желећи и име да му дам по Светоме кнезу Лазару, који у овој древној светињи столује преко три стотине и више година, и чува ову светињу. Наш монах Лазар, примивши ово свето име, као војник Христов примио је и задужење и послушање да бдије и да се моли Богу у овој српској светињи пред моштима Светог кнеза Лазара “ казао је Владика Василије.

Преосвећени владика Василије је честитао монаху Лазару и манастирској обитељи, као и родитељима.

Монашењу је присуствовало монаштво неколико фрушкогорских манастира, као и монаштво Епархије шабачке из манастира Петковице, из Епархије банатске из манастира Средиште, Епархије осечко -пољске и барањске из манастира Папраче.

Христољубиви српски народ је прилазио монаху Лазару да му честита на овом подвигу и пожели да на многаја љета у служби Господу буде у овој монашкој обитељи.

После свечаног чина монашења приређена је трпеза љубави. Протосинђел Пајсије и игуманија мати Анастасија, припремили су заједничку трпезу љубави за све свештенослужитеље и верни народ, на којој се, са благословом владике Василија, беседом обратио настојатељ манастира Гргетег архимандрит Доситеј (Миљков).

У славу и част монаштва српског и овог данашњег монашења у манастиру Раваници, отац Доситеј је између осталог казао:

„Ово је догађај над догађајима, и у нашем монашком свету, у аскетској литератури, то се назива Света тајна, иако је Црква ограничила седам Светих тајни. Али, вековна монашка традиција је продужила ово и прихватила ово, као осму Свету тајну. Зашто? Свети Јован Лествичник каже, Свако рукоположење или монашење је нова Црква. Зашто је Црква? Јер, Црква траје у векове векова…“

Обраћајући се посебно игуманији мати Анастасији и монаштву свете обитељи, отац Доситеј је казао:

„Мати Анастасија, честитам и Теби што поред својих духовних кћери сада имаш и духовног сина. Обаспи га љубављу. И ти, и ми, и друге монахиње смо из неког другог времена, прилично суровог, јер су и прилике биле сурове. Места где смо живели била су скоро незамислива, а они са којима смо живели су били скоро портрети строгости. Чини ми се да је тај сегмент живота прошао и да сада може да се у служби Богу опстојава самостално, са љубављу и у напретку.

Тако, и ти Мати, све оно што је можда Теби недостајало у твом животном, монашком путу, што се тиче љубави, јер је монаштво и један суров живот, видели сте, то није једноставно, није то рецитација која се завршава после мог говора: да ли се одричеш овога или онога, и да ли ћеш остати у девствености и послушању цео живот. То је изазов велики. једно су жеље, а друго су моћи.

Сваки човек жели да буде добар, али су животне прилике страшне, зато и молитва Господња садржи речи Не уведи нас у искушење…“