«У десантним јединицама су сви верници»

Једном приликом будући протојереј Михаил Васиљев, на обуци код Вјазме, само што није погинуо: падобранска купола се уплела, и он je падајући са висине од 600 метара, из све снаге „одвртао“ скоро отромбољену куполу и приземљио се са полуотвореним падобраном. Руководилац сектора Ваздушнодесантних јединица Синодалног одељења за односе са Оружаним Снагама Русије, и органима за спровођење закона, је убеђен да се спасио уз Божију помоћ. Ипак, тај догађај није прошао неприметно: због жестоког приземљења, повредио је кичму. Скакање падобраном није оставио.

„Схватате ли, ствар није у томе што се тамо неки поп није разбио, док је скакао неотвореним падобраном. Много је важније, ако се неко запита: а шта уопште тај поп ради у војсци?“ — каже он сада.

Орден Храбрости, медаљу „За заслуге пред Отаџбином“ II степена и орден преподобног Сергија Радоњешког III степена — то су награде које је отац Михаил добио за службу у десантним јединицама. Он је учесник миротворних операција у Босни, на Косову и војним акцијама на Северном Кавказу, Абхазији, Киргизији.

Отац Михаил се међу војницима осећа као свој на своме, иако оружје не узима у руке — само духовно руководи припадницима десантних јединица, подиже борбени дух. Тако, када се на наредној обуци једном војнику није отворио падобран, и нико није желео да скаче, свештеник је први закорачио из авиона. А остали за њим.

„Свештеник не треба да буде ни генерал, ни официр. Наш основни задатак није да повећавамо степен патриотизма. Ми помажемо људима у униформама да реализују своје право на слободу савести“, — објашњава он свој садашњи задатак.

Према његовим речима „ у Ваздушнодесантним јединицама које ја духовно руководим последњих 17 година, међу војницима је око 96 процената верника. Војници су верници јер је друкчије, на пример, тешко скакати падобраном из авиона у лету. Ваздушне јединице су војска за рат. Ти војници су наша паства, а ми, свештеници, се налазимо уз њих већ одавно, и надам се да ће заувек тако остати“.

Учешће у масовним купањима у фонтанама на Дан Ваздушнодесантних јединица он не подржава: важније је прославити празник небеског покровитеља десантних јединица — пророка Илију. „ И без мене има ко да се купа у градским фонтанама“ , — говори отац Михаил.

Ваздушнодесантне јединице нису једини род војске, у којем служе свештеници. На пример, сектором сарадње са Ваздушно-космичким снагама Русије управља протојереј Константин Татаринцев. Он је сам из војне породице. У младости је сањао да постане пилот, зато се интересовао за егзактне науке и уписао се на Московски енергетски институт.

Ипак, успео је да полети: војни рок је служио као поручник у 840. тешком бомбардерсском авиационом пуку. „ У војсци сам наставио да се бавим науком, док сам паралелно радио на тренажеру... Прво сам учио да летим на њему, а затим сам почео да помажем другим пилотима да савладају управљање тренажером“, — прича он.

Отац Константин је чак и будућег председника самопроглашене Чеченске републике Ичкерија Џохара Дудајева учио да управља авионом. Истина, не на небу, већ на тренажеру. „Када је Дудајев почео да вози авион, приликом слетања је испустио закрилце на 40 степени, и као резултат вертикална брзина се јако повећала. Изгубио је контролу и симулатор авиона се срушио на крило“, — препричава он. Дудајев је решио да је тренажер био лош, те је поручник Татаринцев морао да доказује пуковнику како то нема везе са техником.

„Покренули смо тренажер. Он је сео на десну страну, а ја на леву. Полетели смо. Направили неколико окрета, након чега ми је Дудајев препустио волан. Док је авион слетао, држао сам све неопходне параметре, и авион се приземљио мекано и лепо — искусни пуковник је био потресен. Искрено говорећи, не знам какви су били односи пилота Дудајева са правим бомбардером, али наши односи су са службених прешли на другарске. После овог случаја, много смо разговарали, заједно ишли у мензу. О њему имам јако добро мишљење, како о човеку, тако и о официру. Што се тиче даљих догађаја, вероватно да је, пошто је доспео у високу политику, био принуђен да игра по туђим правилима“ , — присећа се отац Константин.

Татаринцев је рукоположен 1986. године. Однос према верницима у војсци је тада, благо речено, био негативан. Али поручник, ни мало се не колебајући, направио је избор у корист Цркве. Сада духовно руководи Војно-ваздушним снагама.

Мало коме је познато да су многи висопостављени јерарси Руске Православне Цркве исто били у војсци. На пример, престојатељ Синодалног одељења спољних црквених веза, митрополит Волоколамски Иларион је две године служио у граничним јединицама.

„Заправо, ја нисам био прави граничар, пошто сам служио у оркестру граничних јединица. База нам је била у Москви, у Медведковом. Са границом смо били везани летњим путовањима, када смо са оркестром наступали у караулама", — испричао је митрополит Иларион за РИА Новости.

Оркестар је имао два састава. У првом саставу — стројевом — будући владика је свирао баритон тубу. Био је још парадни састав, где је свирао на клавијатури.

„За два лета смо обишли сву границу између СССР и Кине, од Благовешченска до Хабаровска. У свакој караули имали смо концерте, разговарали са граничарима“ , — присећа се председник ОВЦС.

Војни рок је служио и прес секретар Патријарха, јереј Александар Волков. „ После универзитета, отишао сам у војску, јер нисам имао војни факултет. Служио сам у космичким јединицама. Истина, не онолико, колико би требало, јер је у то време моја супруга већ била у другом стању. Према тадашњим законима, било је могуће мобилисати се у неком периоду женине трудноће. Ипак сам одслужио више од пола године“ , — присећа се свештеник.

Данас он говори о том периоду живота „са благодарношћу Богу и људима које је тада упознао“.

„То је било велико животно искуство. До дана данашњег ми користи. Преовлађивање тешкоћа, себе, потреба да се испуне неки захтеви — увек је врло корисно. Уопште, сматрам да је војска најкорисније време у животу сваког мушкарца“ , — подвукао је Волков.

Па и сам Патријарх Кирил је истог мишљења. Према речима његовог прес секретара „као митрополит Смоленски, Патријарх је управљао ловцем за који је прошао адекватну обуку. Било је то тешких 90-их година, када је желео да подржи момке који су служили на војној бази у Смоленску“.