Професор

Има старих професора који су отишли у пензију, али не могу да живе без школе. Често управо они држе наставу у групама целодневног боравка или за пола плате раде нешто друго. У једној средњој школи у главном граду, кад је недавно било толико хладно да се нису само деца, већ и професори масовно поразбољевали, у старијим разредима на замени је био бивши професор математике. Пре седам година је дао отказ у школи због здравственог стања, али је по навици волео да долази у њу за време часова. Понекад би замолио наставнике да поседи на часу, посебно на математици (био је математичар), понекад је просто лаганим кораком шетао ходницима.

Кад је би се појавила опасност да настава буде обустављена због недостатка професора директорка му је као старом пријатељу понудила да дође неколико пута на замену у старијим разредима. Радо је пристао и ове замене које су трајале само недељу дана неочекивано су утицале на наставу.

* * *

– Добар дан, децо. Ја ћу бити на замени док не оздраве ваши наставници. У принципу, дуго година сам предавао физику. Али то не значи да не могу да предајем и друге предмете. На пример, историју знам исто толико добро као физику. Уосталом, нећу вас мучити. Ионако имате много да учите. Можете да се спремате за следећи час. Или можемо да попричамо о нечему.

– А о чему?

– Па, има много тема. Једноставно о животу. Старији сам од вас. Римљани су говорили: „Ја сам био као ви, ви ћете бити као ја.“ Могао бих много тога да вам испричам. Али то није обавезно. Можете просто да седите и да се одмарате или да учите за други предмет. Само немојте галамити.

– Испричајте нам нешто.

– Хоћете ли о старости?

– Не. О старости нас не занима. Читав живот је пред нама.

– То вам се чини. Много је већ иза вас. И оно што је иза вас више никад се неће вратити. Целог живота ћете бити свесни онога што вам се већ десило до сада.

– Шта нам се то десило?

– Много тога. Научници кажу да до три године добијамо максималну количину информција које после користимо целог живота. Између човека од тридесет година и од човека који има четрдесет година растојање је, условно говорећи, као длан. А између тек рођене бебе и детета од три године раздаљина је сто километара. Није случајно што човек заборавља ране године свог живота. Одраслом и јаком не би било лако да се сећа како је био беспомоћан и апсолутно завистан од родитеља. А кад бисмо се сећали дугих девет месеци које смо провели у мамином стомаку, то би било нешто незамисливо. У том случају сигурно не бисмо измишљали и не бисмо читали фантастику.

Смејете се, а човек у току многих месеци живи с главом наопако. И не храни се преко уста, него преко пупчане врпце. И не дише плућима. И не види сучеву светлост. Односно, води живот који нимало не личи на онај на који смо навикнути.

Одавде је само један корак до вере у будући живот. Ја? Верујем и то несумњиво.

Замислите да два близанца живе у мамином стомаку и да се спремају да се роде. Замислите да умеју да причају. И један каже другом: „Ускоро ћемо погинути.“ Други пита: „Зашто?“ – „Па како? Пресећи ће пупчану врпцу, вода ће истећи, мораћемо да изађемо напоље. А шта је тамо?“ – „Како шта? Тамо је сунце. Тамо су мама и тата. Тамо ћемо да растемо, да се играмо, да се смејемо. Наш живот тек тамо почиње.“ – „Ма да, причаш бајке. Оданде се нико није вратио.“

Отприлике тако одрасли размишљају о будућем животу. Једни верују да ће тамо све тек почети, а други тугују због тога што ће се растати од околине на коју су навикли.

То су биле прве лекције које смо стварно запамтили. Тешко је заинтересовати децу у првом разреду средње школе. Напољу капа с кровова. Ускоро ће пролеће. Професори нам подједнако методично као што падају капи с крова усађују у мозак своје науке. А ми не желимо да их слушамо. Желимо да живимо. Наше груди су балон који је максимално надуван и само што не пукне. Све оно што учимо у школи изгледа нам досадно и бескорисно. И одједном је овај стари, како нам се чинило, човек са седим чекињастим брковима, успео да нас заинтересује.

– Да ли знате шта је то актуелна бесконачност? То је бесконачност која има границе. односно, истовремено бесконачност и коначност. Како да човек још увек живи, али је већ мало умро.

– Шта значи то „мало умро“?

– Немојте се смејати. Ускоро ћете се својих школских година сећати као далеког и неповратног живота. Живећете и даље, али ће вам „онај“ живот остати само у сећању, више се неће вратити. То се у животу дешава много пута.

На пример, младић је допутовао у село на лето. Тамо је стекао нове другове. Било је много весеља, авантура, купања, дугих вечери. Могуће је да се десила прва љубав, прво нејасно осећање које толико мучи срце. Лето се завршило и наступило је време за повратак кући. И овај младић је пре него што је сео у аутобус или у кола осетио да ће сваког часа заплакати. Човеку се увек плаче кад дубоко осећа промењивост и трагичност живота. Деца можда то осећају дубље од одраслих.

Дакле, наш младић је изненада схватио да је за ово лето проживео читав један живот, да се сад опрашта од овог живота и да се он више неће вратити. Никад. И нова познанства, и шетње у шуми, и укус убраних свежих бобица, и можда прва љубав, умреће данас и претвориће се у успомене. Аутобус или аутомобил ће га одвести тамо у живот који се наставља, а „овај“ живот ће постати историја. Вероватно сте сви осећали нешто слично. Управо овај осећај значи „мало умрети“. А значи и „мало одрасти“ и наставити живот. Тако да одрастамо умирући и умиремо одрастајући.

Узгред речено, то се може изразити језиком математичких формула.

Математика је царица наука као што је пешадија царица поља. Грци су сматрали да бројеви постоје одвојено од ствари. Ми мислимо да су бројеви потребни ради бројања предмета, а Грци су мислили да би бројеви постојали и кад би сви предмети нестали. Заправо, ево три краве, ево троје кола. Тамо је три и овде је три. Краве су отишле да пасу, у кола су упрегнута кола и некуда су их одвели. Предмети су нестали, а број три постоји и без њих сам по себи и нису му потребна никаква кола и никавке краве.

То онако причам, размишљам због радозналости. Не можете тако да учите математику. Нећете урадити ниједан контролни.

Шта још да вам испричам? Хоћете ли да вам испричам како су људи без цртежа и прорачуна у стара времена погађали колико је оптерећење лука приликом изградње храмова?

* * *

Целог живота сам радио у школи. Само као директор двадесетак година. Стално с децом, с децом. Али притом ми, наставници, често огрубимо. Програми, извештаји, седнице. Деца се претварају у средство и престају да буду циљ наставног процеса. А он је успео да сачува свежину доживљаја живота. Успео је да остане млад изнутра. Није се сасушио, није постао озлојеђен и није огрубео. Кад смо га примали на замену озбиљно смо се бринули. Дуго није радио, стари нежења, у годинама. Па, сами разумете... Али нас је прва реакција деце запањила. И сâм сам одлазио на његове часове. Потпуна тишина. Чује се кад пролети мува. Нисам препознао децу. И то је био наш увек бучни I/в разред! И ја сам слушао са занимањем. Жао ми је што таквих наставника има мало, што су – реткост.

– Ви на мене гледате као на веома старог човека. Ја сам за вас скоро диносаурус, фосилни остатак. А старији сам од вас само четрдесет – четрдесет пет година. Ништаван број!

Осмехнули сте се. Ваш свет је још увек постојан. У њему постоје мали, стари и млади. И чини вам се да људи не прелазе из једног узраста у други, већ да вечно остају у једном. Старци су увек били старци, а ви ћете заувек бити млади. То вам се чини. Узраст је за вас нешто попут касти у Индији, где се не може прећи из једне касте у другу. Али ја сам био млад, а ви ћете бити одрасли и стари. Тога се не треба плашити.

Осим тога, у души сам млад исто као ви. Можда сам чак и млађи. Кад се гледам у огледало чудим се, зато што је лице које се у њему одражава много старије од лица које је скривено у мени. Да, да. Да ли волите да читате? Обавезно заволите. Читање човека чини паметнијим и искуснијим, а да га истовремено не чини старијим. Има једна књига „Маслачково вино“. Тамо једну старицу деца сматрају лажљивицом због тога што је рекла да је била млада исто као они. Страшно су се увредили, а заправо су се уплашили. Јер ако је то истина, мораће да остаре, кожа ће им се наборати, кретаће се успорено, мирисаће на лекове. И бранећи се од тога острвили су се на њу. Она се прво увредила, сматрала је да су деца зла и сурова. Али онда се помирила с тим. Време ће све ставити на своје место. Зашто да жури и да их убеђује у нешто? Обавезно прочитајте ову књигу.

Ето, рекао сам да читање човеку даје исуство, а не додаје му године. Сећате се? Навешћу пример. Карамзин је написао „Историју руске државе“ и радио је на њој двдесет година! Ових двадесет година провео је као затворник и мученик науке. Изашло је осам томова. Карамзин је био Колумбо који је открио савременицима историју своје земље. И ових осам томова, Пушкин је док је био болестан прочитао за две недеље, односно за четрнаест дана. Притом је прочитао, како сам каже пажљиво. Можете ли да замислите каква је то несразмера? Девет векова историје један човек проучава двадесет година. Његову књигу од осам томова други човек чита за две недеље! Карамзин је порастао девет векова за двадесет година, а Пушкин за две недеље захваљујући Карамзиновом труду. Тако усвајамо туђе искуство, растемо, радујемо се и патимо заједно с аутором и за годину дана свог живота можемо да одрастемо за неколико туђих живота. Зар није то чудо?

Колико је остало до звона? Ето, поседите тихо ових пет минута.

* * *

Мене нико није васпитавао. Родитељи немају времена. Другови, телевизор, компјутер. Све је као код свих. А он је био први човек од којег сам чуо много занимљивог и корисног. Притом с нама није разговарао са висине, као старији, већ на истом нивоу, као друг, који је више видео и више зна. Ове замене нису дуго трајале, али су ми то најпријатније успомене на школски живот.

– Људи стално утичу једни на друге, стално деле једни с другима све што живи у њима. Срећан је онај ко је нашао доброг учитеља. Знате ли ко је био мој први прави учитељ? Нећете поверовати. Официр у војсци. Кад сам ја био млад војска је била тешка. Много тежа него сад. И тада нико није избегавао да иде у војску. Многи су официре сматрали ограниченим људима, војничинама. А ја сам имао среће. Био сам заповедник страже, а он дежурним у јединици. Дошао је ноћу да провери стражу, ушао је у стражарницу и распричали со се. На мом столу је била књига из серије „Живот знаменитих људи“ о кинеском песнику Лију Боу. И он се, на моје чуђење, заинтересовао за ту књигу. Испоставило се да је раније живео на Далеком истоку, знао је мало кинески језик и прочитао је гомилу разних занимљивих књига. Причали смо све до смене страже. После тога смо се неколико пута видели у јединици. Причао ми је многе ствари из историје. Рекао ми је да треба обраћати пажњу на детаље. На пример, стремен коњаника. Наизглед, ситница. Али онај ко је измислио ову ситницу могао је да се придигне на стремену, да јаче удари сабљом, да буде покретљивији. У време кад је коњица решавала исход битке ситница је могла довести до освајања огромних територија. Био сам деран. Све ми је било занимљиво. Могу поштено да кажем да на овакве саговорнике више нисам наилазио у животу.

* * *

– Данас сам ишао ходником и угледао сам на поду парче хлеба. Молим вас да се с поштовањем односите према храни. Још увек не зарађујете, али имате разум и можете да схватите колико је она драгоцена, и имате савест па треба да будете захвални онима који вас хране. Сласт хлеба је доказ да човек није настао од мајмуна. И ево зашто. У случају да је човек настао од мајмуна не би му било потребно да се тако дуго и с неизвесним исходом труди како би се прехранио. Брао би оно што виси на дрвећу и ископавао би оно што расте у земљи. Уместо тога он оре земљу, дрља је, сеје семе, чека да види какво ће бити време. Његов рад је увек несигуран. Ако буде много кише, семе ће иструлити. Ако буде много сунца, усев ће се осушити. После тога човек жање, слаже у пластове, млати. Онда меље, меси и пече. То је веома дуготрајан процес за који су потребни памет, стрпљење, издржљивост и захвалност. Код Арапа реч „хлеб“ и реч „живот“ исто звуче – „аиш“. У главној хришћанској молитви се такође помиње хлеб: „Хлеб наш насушниј дажд нам днес (данас).“

Зато вас молим да будете пажљиви према храни, а посебно према хлебу.

Једном давно био је један учитељ који се заветовао да неће радити у градским школама, већ само у сеоским. У селу деца више цене хлеб од деце у граду. Али се и тамо често дешавају непажња, незахвалност и дрскост. Дакле, овај учитељ је захтевао да деца сама у башти саде саднице прадајза, ротквице и краставац. Онда је захтевао да негују оно што су посадили. А на крају су брали летину. Требало је видети колико су се деца поносила оним што су сама одгајила, како су бранила свој труд од туђег немара, како су делила с другима своје плдове. Учитељ је желео да деца заувек запамте вредност одгајене поврћке, и да после тога не цене само оно што су сами одгајили, већ и оно што је плод туђих руку.

Ово се односи на сваки други рад. Обрисали сте под. Шта ћете рећи ономе ко по вашем чистом поду буде газио прљавим чизмама? Па, не треба изговарати наглас оно што ћете рећи. Али разумете? Ако неко пљуне на чистоћу око које сте се ви потрудили спремни сте да се потучете с тим човеком. Лично вас је увредио! А често не размишљајући пљујемо на туђи труд неколико пута дневно.

Газио си по цвећњаку трчећи. А неко га је засадио и украсио! Поцепао си нови сако. А он кошта и родитељи су га зарадили. Размислите о томе. Човек мора да цени туђи труд и тек онда има права да захтева поштовање према свом раду.

* * *

Моја кћерка се некако неприметно променила набоље. Одједном је почела да пере судове после јела иако раније нисам могла да је намолим. Пре одласка у школу би наместила крвет. Уопште, дете се променило. Постала је озбиљнија и одговорнија. Нисмо знали о чему се ради. Прво смо једноставно помислили да је девојчица одрасла. Мислили смо да је почела да слуша наше захтеве. Испоставило се да је у питању њихов професор. Да ми је неко са стране рекао да дете може толико да се промени после неколико часова не бих поверовала. Ето тако случајно, на замени... То је дивно. Сви смо му много захвални.

* * *

– Хајде да данас попричамо о басни. Човек је увек желео да свету припише људске особине. Желео је да све око себе упореди са сопственим светом. Зато је шум лишћа назвао шапатом, односе између неба и земље је поредио с љубављу између мушкарца и жене. Немојте мислити да су тако поступали древни људи, они који нам изгледају неразвијени и нецивилизовани. Савремена наука размишља на исти начин. Постоји, рецимо, такозвани антропни принцип у савременој физици. По овом принципу свет је створен управо у таквом обличју да човековом погледу изгледа лепо и хармонично као јединствена целина. Ниједно друго живо биће нема мисаони апарат који му омогућава да постане свестан да је свет целина и да га тако осети. Притом је свет створен тако да човек може да га спознаје и да практично примењује плодове своје спознаје. И скупине звезда научници су се сложили да називају именима митских ликова. А новооткривеним звездама и планетама дају имена познатих савременика. Односно, човек је увек желео и увек ће желети да оживи свет око себе, да примора овај свет да говори људским језиком. У то спадају и басне.

Узгред речено, поменули смо космос. А знате ли шта је заједничко космосу и кармину? Ево, девојчице у вашим годинама неће изаћи из куће, а да се на нашминкају, да се не улепшају помоћу туша, крема, лака и помаде. Све то називамо коз-ме-ти-ка. Да ли чујете заједнички корен? Космос и козметика. У обе речи корен значи „уређивати“, „украшавати“. Космос је хармонично и лепо тело. Али о томе ћемо касније.

Дакле, у баснама животиње говоре људским језиком и доспевају у ситуације које личе на ситуације у свету људи. Најпознатији писац басни на свету је...? Тачно. Езоп. Он је био роб и на пијаци сужања купио га је извесни Ксант који се сматрао философом. Езоп је много пута спасио од невоље свог уображеног господара говорећи му тачне одговоре на замршена питања. Тако је Ксант једном за ручком после попијеног вина обећао да ће попити море. А кад се отрезнио ужаснуо се због онога што је обећао да ће учинити. И Езоп га је спасио. Езоп је рекао Ксанту да је он обећао да ће попити само море. А у море своје воде непрестано уливају велике реке и мали потоци. Нека, рекао је Езоп, они с којима си спорио прво забране рекама да пуне море и онда ћеш га попити, али само њега, а не још и другу воду. И једном је за ручком Ксант који је опет био припит наредио да му донесу на сто најбоље што имају у кући. Езоп је отишао у кухињу и врло брзо се вратио с чинијом. „Шта си нам донео?“ – упитао је Ксант. „Језик,“ – одговорио је Езоп. „Зашто језик?“ – „Зато што језиком изјављујемо љубав, кунемо се на верност, хвалимо богове и рецитујемо стихове бесмртних песника. Све најбоље у свету људи повезано је с језиком.“ – „Добро, – рекао је Кант. – Сад нам донеси најгоре што имамо у кући.“ Езоп је отишао и врло брзо се вратио с чинијом. Шта мислите, шта је донео? Тачно, опет језик. А зашто? Па зато што није само све најбоље у свету људи повезано с језиком, већ и све најгоре. Хајде да покушамо да набројимо све оно зло за шта је Езоп могао да каже господару да силази с језика. Лаж! Тачно. Ружне речи, псовке! Тачно. Шта још? Проклетства! Ширење гласина! Тачно. Препричавање туђих тајни. Тачно. А одакле потиче оно што језик изговара? Из душе, из срца, тачно. Језик је само предајник срца. Језик увек изговара оно што живи у човеку.

У Библији је исто то речено. Исуса Христа су оптужили због тога што Његови ученици нису опрали руке пре јела. То није био спор о хигијени. Прању руку се приписивао религиозни смисао. Ова прања је требало, како су мислили древни учитељи. да чисте човекову душу. А Исус Христос је рекао да човека не скрнави ако једе прљавим рукама. Човека скрнави оно што излази из њега. Јер изнутра, из људског срца излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, похлепа, злоба, поквареност, разузданост, завидљиво око, богохуљење, гордост и безумље – све ово зло излази изнутра и скрнави човека (Мк. 7, 21–23).

Ето, дошли смо и до Библије. Следећи пут ћу детаљније попричати с вама о овој књизи. Немојте правити гримасе и немојте се мрштити. Биће вам занимљиво. Јер Библија није једна књига већ зборник књига. Тамо има писама, има авантуристичких сижеа и хроника, односно летописа. Има прича и загонетки, има много описа занимљивих догађаја. Тамо има свега. Чак и љубавне лирике. Аха, како сте живнули! Да, сама реч „Библија“ значи „књиге“. Не једна књига, већ много. Ову реч је увео у употребу Јован Златоусти у четвртом веку наше ере. Која је тачка до које је трајала ера „која није наша“, а од чега је почела „наша“? Господе, колико много треба да вам објасним и испричам! Не можемо све одмах да стигнемо. Вратимо се Библији.

Знате, једном је умирао велики писац. Око његове постеље окупила су се многобројна деца. Писац је слабим гласом рекао: „Децо, узмите књигу.“ Упитала су: „Коју књигу, оче?“ – у његовој библиотеци је било много књига. Али је он рекао: „Постоји само једна књига, децо. То је Библија.“ Тако да ћемо следећи пут поразговарати о њој.

* * *

Следећег пута није било. Професори су један за другим почели да се враћају на посао. Настава је кренула уобичајеним током. Деца су заостала у програму из свих предмета, зато што им на замени нико није диктирао у свеску, није их приморавао да науче одређени параграф и задату тему. Између математичарке и старог професора је чак избио мали, али ватрени спор. „Па ви сте математичар! Добро из географије или историје! Али из математике сте могли да пређете лекције по програму!“ – говорила је она повишеним тоном. Он је одговарао тише него што је она говирила. Неколико пута јој се обратио са „мила моја“. Због нечега је поменуо Лава Толстоја који је наводно говорио да није главно знати тригонометрију или француску граматику, већ да сви људи пате и да сваког треба пожалити. Тешко је рећи како се завршио разговор повишеним тоном. Часови су текли убрзаним темпом, јер су морали да стигну да пређу програм. Уочи матурских испита у разред је на час ушла директорка и рекла:

– Децо, умро је професор који је пре три месеца био код вас на замени.

Одељење је ћутало као да су сви имали у устима „воду светог Викентија“. (То је још једна од прича коју је стигао да нам исприча човек који је управо умро. Сви смо је запамтили. У њој је неки монах по имену Викентије свим супружницима који су се свађали давао флашице с водом. Говорио је да је то чудотворна вода. Само је не треба гутати, већ држати у устима и за време ватрене свађе пет пута изговорити у себи „Оче наш“ и љутња која је букнула ће се угасити. Простодушни људи су му веровали. Молили су се с водом у устима и тако су се у стотинама породица угасиле хиљаде свађа.).

Али ми се тада нисмо молили. Посто смо ћутали као да су нам уста пуна воде. Ова вест нас је покосила. За многе од нас то је у животу била прва смрт човека којег смо познавали. До тада се смрт тицала неког другог. Стално је одводила људе из живота, али их ми нисмо познавали. Нисмо имали за ким да плачемо. Тог дана нас се смрт дотакла по први пут.

Одједном смо болно осетили колико нам је постао драг Георгије Валеријевич (тако се звао), колико важно место је успео да заузме у нашим душама за време једне кратке недеље кад је био код нас на замени.

Дечје срце је захвално. Оно је немирно, али је захвално. Чини се да заборавља све важне догађаје. Али није тако. Не заборавља, него их не показује и бележи их у себи као што су фотографи снимали фотографије на филмској траци у предигиталној епохи. Георгије Валеријевич је ушао у наша срца и вест о његовој смрти је развила филм и спустила га је у фиксир. Осетили смо да смо „мало умрли“ заједно с њим, као што је сам говорио. „Мало смо умрли“ и настављамо да живимо.

Директорка је ушла саопштивши кад и где ће бити сахрана и рекавши да можемо, ако то желимо да се опростимо од покојника. Професорка је покушала да настави час, али нико није могао да је слуша, чак и да је хтео. Девојчице су почеле да плачу. Вероватно су свима у души одзвањала иста питања.

* * *

– Зашто најважнији људи долазе изненада, без најаве, и убрзо оду зувек?

– Зашто нам најважније речи у животу не говоре они који треба то да учине, већ други људи који као да су нас успут посетили?

– Зашто најбољи људи одлазе од нас изненада и пре свих других?

– Зашто је долазио код нас? Да бисмо га заволели и да би нас сад толико болело?

– Зашто смо се толико везали за њега?

– Шта је уопште та смрт? Откуд она? Зашто је све тако, Господе?

Зар је управо то живот одраслих? Изненадни ударци без икакве могућности да их вратимо? Сви смо незаштићени, зар не? Да ли смо први пут смо осетили оно што ће нам се од сад често дешавати?

* * *

Свог сина сам тих дана први пут видео да плаче. То је снажан момак. Тренира бокс. Никад није био плачко. А сад... Жена и ја смо се баш зачудили.

Тог дана сам дуго причао са својим Серјошком. Причао сам му о свом искуству, о томе како сам губио драге људе. Обећао сам му да ћу записати Георгија Велеријевича у свој поменик. И показао сам му молитву у молитвенику која се чита за покојнике.

Следеће недеље смо он и ја отишли на гробље. Пронашли смо гроб професора, заједно смо се дуго молили за покој његове душе...

+++

Из књиге «”Земља чуда” и друге приче»