О духовницима, гресима, молитви и спасењу

Сваки пут када се обрем у манастиру Свете Марије у румунском Текирголу обузима ме трепет од мисли о мноштву мојих сагрешења, свесних и несвесних. И прва моја жеља је да уђем у келију великог духовника Арсенија (Папачока), да бих од њега барем добила благослов. А када, упркос очекивањима, будеш удостојен огромне привилегије да разговараш с њим, време почиње да добија неку посебну димензију. У наше време оно тече сувише брзо и текирголски светац нас учи да не губимо ни тренутка, већ да све време које нам је дато искористимо за своје спасење.

Архимандрит Арсеније (Папачок)

„Прећутани грех се само повећава“

– Избор духовника је врло тежак задатак. И чим га пронађемо, схватамо колико нас још чека узлета и падова на том путу, који треба да пређемо носећи свој крст. Оче, шта нам ви саветујете да чинимо, како не бисмо скренули са правог пута?

– Погледајте, цело то стање радозналости, као што ја увек говорим, то је заправо стање приправности. Не треба ићи духовнику тек тако, случајно, по инерцији, и никада се не исповедајте механички, рационално, већ увек с емоцијом. Како бисте могли да мислите о спасењу, морате се добро исповедити, то је Света Тајна која спасава. Исповест је без сумње и својеврсна катехизација. Непрестано истражујеш себе, а када дођеш код духовника ни у ком случају не треба да се стидиш: „Господе, ја сам то урадио!“ Где ту има места за стид? Стид је оружје ђавола, притом застрашујуће силно.

И ево шта још треба знати: ако ви скривате у себи неки грех и не исповедате га, или га некако преименујете, не назовете га правим именом, од тога ће он само порасти. И вас не треба да брине шта ће помислити духовник. Добри људи, па то је сасвим неважно! Важно је да ви можете да се спасете, да не бисте осудили себе на вечне муке због прећутаних грехова!

– Оче, а ако су греси исувише велики понекад се дешава да онај ко се исповеда изгуби и могућност говора, суочавајући се са колосалношћу свог сагрешења. Можда се он искрено каје због тога, плаче, моли се, али нема снаге да исповеди тај грех…

– Браћо моја, Спаситељ није отишао на крст само ради неке врсте греха, већ за сва сагрешења овога света. А то онда значи да ћеш – или исповедити све своје грехе, како би добио опроштај, или ћеш то учинити на Страшном Суду, како би добио казну. Ти их можеш прећутати, али они никако неће остати скривени! Или их откриј сада, уз сузе, пред духовником који ће те разумети и разрешити те од грехова, или све одлажи до Праведног Суда.

Исповедани греси се неће узимати у обзир на Суду, због тога што их милост Божија опрашта, а шта ћеш да урадиш са неисповеданим, прећутаним гресима? И Светитељ Јован Златоусти нас учи да су опроштени греси најважнија ствар с којом ћемо изаћи пред Суд.

„Ја не налажем епитимије, које могу да се испуне брзо, само да их се отарасиш“

– По каквим критеријумима треба бирати духовника?

– Ниједан духовник није бољи од другог. Нема добрих и лоших духовника. Дешава се да некоме на почетку недостаје искуства или да није обдарен духом љубави, који је веома драгоцен. Али, уопштено говорећи, успех исповести не зависи од мене као духовника. Сви духовници, па и ја, се осећају предивно када нам исповедају најстрашније грехе, јер осећамо бесконачну радост због тога што људима пада велики терет са душе. И ма колико да је тежак тај грех, Богу неизрециво годи покајање оних који се исповедају од свег срца.

Сви духовници имају благодат. Важно је обратити пажњу на четири саставна дела Исповести: прво престани да грешиш, онда исповеди тај грех, после духовник треба да те разреши од тог греха и на крају треба да испуниш епитимију коју ти наложи духовник.

– Када можемо примати Свету Евхаристију?

– Свето Причешће је највиша Тајна наше Цркве. Пламен у твојој души ће ти рећи када је време да се припремаш за Причешће. А после Исповести ће духовник одлучити ко је достојан да се причести Светим Тајнама, а ко не. Не можемо се причешћивати Телом и Крвљу Христа по свом нахођењу, већ само по благослову духовника. Он је властан да обавезује и разрешава.

– Која епитимија је најстрожа у вези са Причешћем?

– Овде на духовнику лежи огромна одговорност. Најстроже епитимије могу забранити човеку да се причешћује чак на 25 година, али то би онда значило да се он никада не може причестити. Ја, лично, нисам присталица таквих епитимија. У том случају, онај ко је упао у грех навикава да се не причешћује и може да каже: „Шта има везе, не зависи ми живот од Причешћа!“ Ја сам за такву епитимију који би он испуњавао из дана у дан, свесно, а не формално. Ја не налажем такве епитимије које је могуће испунити брзо, само да их се отарасиш. Неће ти одузети много времена да покајнички уздахнеш, то увек можеш да урадиш и то ће те потпуно обузети. Просто реци: „О, Господе!“ Једноставан искрен уздах кајања може постићи више од сваке молитве, више него ако би на брзину петнаест пута изговорио „Оче наш“.

Манастир Свете Марије у румунском Текирголу

„Блажен је онај ко зна шта му је чинити и спасава своју душу“

– Да ли треба да научимо да ценимо време?

– Само Бог може да одлучи да ли ће нам дати још времена и продужити наш живот и то зато како бисмо били што је могуће више са Њим. Тек кад то разумемо, почињемо да се бавимо својим спасењем. То је главни, вечни, неизмењени, незаборавни циљ – спасење. А спасење можемо достићи, никако друкчије, већ само бекством од навика и рутине. Само тако ћемо доћи до спасења. Блажени, блажени, и по хиљаду пута блажени су они који се припремају за своје спасење, онако како нас Црква учи по Јеванђељу. Када јад око нас почне да расте све више и више, тада ће блажен бити онај који је знао шта му је чинити и који је спасавао своју душу.

– Када говоримо о спасењу душе треба ли да мислимо и о посту? И ако треба, онда о ком од њих – духовном или телесном?

– Пост има своја строга начела. Могу да налажем онима који долазе код мене да посте, али у оној мери колико могу да издрже и по јасно одређеном плану. Какав је иначе смисао уздржавати се од мрсне хране и постити четрдесет дана, ако после почнеш да оптерећујеш своје тело и да се преједаш. Такав пост је узалудан и уместо да те приближи ослобођењу од греха и светости, доводи до чревоугодија, које представља велики грех. Стога предлажем пост по томе колико неко може да издржи и не дозвољавам га деци млађој од седам година, трудницама и болеснима.

Пост душе је изнад поста тела. Ти узалуд не једеш месо, ако притом уједаш ближњег. Најбоље и богоугодно решење је пост овенчан кроткошћу и молитвом.

– Оче, како да поступимо ако читамо молитвеник, а мисли нам одлутају на свакодневне послове?

– Ја сам за молитву која се изговара од срца. Тренуци узлета и падова постоје и код светих. И њима могу да се десе моменти празнине. Зато, ако ти за време молитве дођу зли дуси, како би одвукли твоју пажњу од молитве, не треба да се бојиш. Нема тог хришћанина или монаха, који није био искушаван док се молио. У случајевима таквих прелаза из једног стања у друго не треба обустављати молитву, барем у мислима. Снага молитве је огромна.

Код неких се губи квалитет молитве, док други, молећи се скрушеним срцем, осећају као да се у њих усељава, дословно, неко утешење. И они се снова моле, једнако усрдно, али само зато да би им опет дошло утешење, али таква утеха може произилазити и из демона. Ви не можете ни да замислите како је драго демонима ако вас ухвате и држе у том стању лажног мира, када нисте свесни истинске утехе молитве која тече из срца, без било каквог личног интереса и прекида.

Једном ми је причала студенткиња медицине: „Оче, купила сам све молитвенике и акатисте и све их читам, али има тренутака када ми мисли скрећу са молитве.“ Молите се скрушено како бисте пустили Бога у своје срце, а не узносите се мислима и не лутајте тамо-амо на некаквим висинама! Боље нам је да будемо мањи од маковог зрна!

„Није довољно да се други моли за тебе“

– Шта можете посаветовати онима чији се ближњи одају задовољствима и живе сасвим фриволно? Да ли је довољно да се за њих моле њихови ближњи?

– Није. Говорим свима који ми долазе да је молитва наша непрестана потреба. За човека је најбоље да увек буде уз Бога. Ако се из све снаге не држиш за уже које те веже за Небо, ако попустиш стисак, пашћеш у ништавило, у грех, у ад. Држи се како можеш, макар на свој начин, али се држи упорно и не пуштај!

Није довољно да се други моли за тебе. Ђаво све време мотри на нас и њему се допада ако ми све време нисмо са Богом, тада се он радује. Свако може да бира, да ли хоће да живи у задовољствима и неодговорности или да живи у молитви. Један научник је говорио: „Није срамота посрнути када те мори болест, али је срамотно умирати безбрижним и измученим задовољствима.“

Требало би да се тргнемо од почуних речи Светог Кипријана: „У нама ће бити онолико места за благодат, колико се наше 'ја' буди и страсти се искорењују. Када се срце очисти од страсти, распламсаће се осећања према Богу.“ Они који траже Бога, наћи ће га у мери своје испуњености.

– Која је мера наше молитве? Или, другим речима, како да сазнамо да ли тражимо превише од Бога и Богородице?

– Ничег не може бити превише ако проистиче из скрушеног срца. Мера очишћења срца је мера распламсавања осећања према Богу. У вама већ неће бити самољубивости, то јест гордости, када увидите колико је велика милост Божија према нама грешнима. А шта рећи о Богоматери? Она је владичица неба и земље. И ако се ја грешни усудим да Бога молим да ми подари још неки дан живота, тражим то само како бих могао да прослављам Матер Божију.

Како неко може да каже да превише тражи од Богородице? Сви треба још више да јој се молимо, јер Њена љубав нема граница. Већ сам то говорио много пута: Богоматер се срди на оне, који од Ње ништа не траже.

Бог се не показује само подвижницима, већ и простим и скрушеним. Сваком подвижнику за Христа и Богородицу можемо рећи: скруши се, јер жртва тога вреди!