Библијски критеријуми за владаре

Светима није било свеједно ко и како влада народом. О томе нам довољно говори пример Јована Претече, највећег између рођених од жена, који је обличавао Ирода због незаконитог брака са женом свог брата. Зар је њему било битно да се меша у то ко са ким спава и ко кога вара? Ко је кога оставио и с ким се потом свезао? Изгледа да јесте битно. Јер изопачење министра значи и пропаст целог министарства. А изопачење губернатора значи да ће цела област пући по шавовима. Треба разумети да и Претеча није мислио на телесне прохтеве цара, већ о последицама по народ. Отуда и обличење. И долазимо до следеће мисли: шта ми треба да захтевамо од власти, осим уздржања и чистоте? Шта о томе говори Свето Писмо?

Говори, на пример, да владар не треба да буде одвише млад. Он треба да буде зрео и прекаљен мушкарац. Притом боље мушкарац него жена, јер Господ није створио жену да би владала. Ево цитата: «Народу мом чине силу деца, и жене су им господари» (Исаија 3: 12). А да владари не треба да буду превише млади: «И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари» (Исаија 3: 4). То је врста казне, разуме се. Они који воле да се расправљају ће наћи мноштво примера од Клеопатре до Катарине Велике, али ја остајем при своме. Мушкарци треба да владају. И не малолетници, окружени регентима и привременим владарима, већ мушкарци зрелог ума у цику снаге. То је сасвим нормалан и природан захтев.

Шта још?

Ево шта: «Тешко теби, земљо, кад ти је цар дете и кнезови твоји рано једу! Благо теби, земљо, кад ти је цар племенит и кнезови твоји једу на време да се поткрепе, а не да се опију» (Проповедник 10: 16–17). Као што видимо, овде су супротстављена два различита начина живота. Први: ја владам над другима како би могао да уживам. Чим отвориш очи, право на фрижидер. «У устима печено пиле, одмах помислим – а народе како ти је?». Други: Ја не владам толико, колико служим. Нешто грицнем када могу и само да се окрепим. Не проводим сате за трпезаријским столом. То је аскетски и врло практичан захтев. Они који воле да се госте и да са чашицом у руци изричу великолепне здравице ретко су добри владари. Пошто су такви весељаци никада нису прибрани на унутрашњем плану.

Предсказујући у Поновљеним законима да ће цареви бити бирани у складу са обичајима свих народа на земљи, Господ говори Јеврејима: «Али да (цар) не држи много коња, и да не враћа народ у Мисир (Египат) да би имао много коња» (Поновљени закони 17: 16). Најславнији цар Израиља –Соломон – дословце је намерно прекршио ту заповест. «И довођаху Соломуну коње из Мисира и свакојаки трг, јер трговци цареви узимаху трг различан за цену. И долажаху кола из Мисира по шест стотина сикала сребра, а коњ по сто и педесет» (1 Цар. 10: 28–29). Нама се сад чини да нам није до ових јеврејских кола из давних времена? Зар није тако? Не, није.

Египат је за Јевреје место које ће их увек подсећати на ропство. А и на разврат. Нису без разлога они жалили за египатским дињама и белим луком, док су јели хлеб с небеса у пустињи. За нас су земље ропства и разврата све оне одакле нам долазе искушења. Сами процените које су то будући да сте одрасли људи. Египатска кола можемо транспоновати у «Аудије» и «Мерцедесе», које толико јуре они којима недостаје савести. «Не купуј кола у Египту!» – те речи треба упутити сваком високом функционеру. Зашто «слуге народа», који су толико обимни да једва могу да седну за волан, инсистирају на томе да се возе у скупим страним колима? Шта то треба да значи? Ако вам није довољно што се читав народ жали на то (а жали се), онда послушајте реч Божију. «Не вози кола из Египта». Није ствар само у колима. Тамо у «Египту» они највероватније скривају и свој новац. Тамо им студирају деца. И какав си ти то наш човек и патриота после свега тога?

На нашу срамоту ћемо истаћи да француски председници возе или «Рено» или пак «Ситроен». Немци такође не возе француска кола, возе немачка. Зар је за нас претежак задатак да наручимо довољан број кола домаће производње, која наши радници ручно израђују с љубављу, и да нашим функционерима одузмемо њихов буржујски возни парк? То није само питање угледа и економије. То је питање патриотизма и испуњавања речи Бога Живога.

Последњи пример за данас ћу узети, не из Библије, већ из књиге Махатме Гандија «Мој живот». Ганди је, како вам је познато, био правник по образовању. Пошто се са дипломом вратио у своју родну област Гуџарат почео је да тражи праксу. Један искусни правник га је упитао: «Да ли умете да разликујете карактер људи по изразу лица?» Питао га је још много шта, што се не учи на факултету. Напослетку је рекао: «Треба добро да проучите историју Индије и наше области. Није могуће живети и радити међу људима чија историја Вам није позната.» Ослањајући се на изложено, предложио бих свим претендентима на губернаторску «фотељу» да положе озбиљан испит из историје краја којим би хтели да управљају. Можда уз тај испит да положе и испит из локалних језика те области. То се односи и на оне који би се увалили у председничку «фотељу» – морају од А до Ш да познају руску историју. Све податке, имена битних личности и описе свих главних процеса. И то није маштарија. Јер се пуно ветропира спрема да влада над онима о којима ништа не знају, чак и не желе да знају. Одавно им је мозак попила Америка, где леже све њихове симпатије. На том испиту ће отпасти многи недостојници. На крају ће посао гласача бити знатно олакашан.

И последње засад. Ако будемо захтевали да наши функционери живе морално, устају рано, једу мало, да се добровољно одрекну од «Ламборџинија», да им деца студирају у отаџбини, да познају своју земљу као свој длан и да је воле више него себе саме, онда неће свако ни хтети да се кандидује за тај «пакао». Јер није ти упала секира у мед, већ идеш на крст.

Допустите, засад од мене доста.