Велика лаж нашег доба

Ко зна шта је то најтеже у животу монаха? Иако нисам монах, знам шта је у питању и рећи ћу вам. То није физички труд и нису дуге црквене службе, није чак ни чедност, већ послушање. Одрицање од своје воље. Ради онако како ти кажу, а не онако како ти мислиш, не како би ти хтео. Заборави своје «ја мислим». То је оно најтеже. Сложеније од свега. Јер сви смо ми својевољни и самовољни. Читамо молитву Господњу «да буде воља Твоја», а сами себи шапућемо слатке речи: «Моја! Да буде воља моја! Нека све на сведу буде по моме, сада и увек, и у векове векова». Зар нисам у праву?

«Одсеци вољу своју и утихнуће Ад» – говорио је Блажени Августин. Какве речи! Пакао је испуњен својевољнима, који споре са Богом о устројству света. Они би хтели да постану барем саветници Творца, ако већ сами не могу да постану творци. А њихово мишљење су пренебрегнули, нису их ни питали како светом треба да се влада. Каква увреда. Зарад тога вреди дићи буну, која води у вечни пламен. Баш тако мисле зле силе. «Ја све знам, а они мене кроз врата. Сад ћу ја цео свет да спалим, јер им је пало на памет да сам ја, тако јединствен и непоновљив, само просечан човек у строју». Својевољност је бич небеса, јер се тамо једном давно показао бунтовни анђео. Својевољност је и бич земље, «јер сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има» (Откр. 12:12). Људи су, кроз свој првобитни грех и палу природу, постали својевољници и самоугодници. Жртве злих сила. Они посвуда одбијају да служе и угађају Богу Светоме. А ми се чудимо што су политичари често лопови и преваранти? Ено, онај се толико накрао, други чини незамислива недела... А ви, шта хоћете? Да вас служе? Вама да служе? Прекрстите се.

По логици представничке демократије, народни посланици треба да буду лишени своје воље у корист бирача, на исти начин, на који су монаси искушеници подређени игуману. «Ја ћу само испуњавати вољу бирача, који су ме овластили да их представљам. Своје воље немам! Одрекао сам је се у потпуности, до краја мог мандата у корист мојих бирача.» Тако треба да звучи сваки либерал и демократа, који је у пракси само брбљивац, члан неке партије, лопов кога занима једино његова лична корист. Зар не мислите да демократија захтева немогуће од једног човека, који не верује ни у шта, не зна уопште шта је то благодат и којем је највиши циљ у животу лични комфор, непрестано задовољство и да његове газде буду задовољне? Како он може да изврши највећи духовни подвиг и да се лиши своје воље? Демократија наређује: служи народу, заборави на себе, принеси себе као жртву и живи за оне, који су те изабрали!

Дозволите ми да кажем да је то чиста глупост! То је пренос духовних захтева у свет који се састоји од чистих безбожника. Политичари не умеју да живе за идеје, једино за свој џеп. Сходно томе, захтевати од пролазних политичара пожртвовано служење, је врло глупа замисао. Неће они спутавати своју вољу. Једноставно неће. Не би ни умели, чак и ако би хтели. Ко може да их научи да данима не проговоре, да се посвете молитви и посту? Све то значи да је представничка демократија духовни блуд и апсурдна грешка.

Монах врло добро зна, колико је снаге потребно да се сузбије своје «ја», како би се развила послушност према богопостављеном игуману. Али ту се ради о монаху. Он је прошао кроз сузе, благодат обраћења вери, чудо пострига и кроз много других искушења и благослова. А политичар није прошао кроз све то и не жели са тим да има никакве везе. Он мисли да је игуман, који може другима да наређује шта да раде. Он ни не мисли да ограничава своју вољу ради бирача. Није он зато дошао на власт. Да слуша свог газду још и може, али бирача – никад. Он се преко грбаче народа успео на политички Олимп, одакле може да пљуне на све што гамиже под њим. То је све што он жели. А ми од њега очекујемо, у складу са прописаним механизмом, да се одрекне своје воље у корист народа! То је начелна грешка. Демократија је света крава, која не трпи критику. Свака жалба упућена том систему, тумачи се као жестоко хуљење. То је резултат тоталитарног испирања мозга. Међутим, унутар тог златног идола, крије се обична паучина. Све је то шупља лаж.

У основи демократије налазе се висока духовна начела (као што је жртвовање сопствене воље), које није лако испунити ни уз помоћ благодати. Та духовна начела многи готово и да не примећују. Па, пошто су тако неприметна и неразумљива, нико не покушава ни да их испуни. Све се претворило у пусте фразе, позирање и манипулацију јавним мњењем. У том смислу, демократија је «велика лаж нашег доба», о којој је писао Константин Победоносцев, на чије истоимено дело упућејемо пажњу наших читалаца.

Победоносцев прецизно, као скалпелом, сецира парламентаризам, како би оголио његову лажну суштину. Парламентаризам функционише само у теорији, где се лако осмишља и представља. Таман као и револуција и све што са њом иде. Теоретичар замишља одређени механизам где сви субјекти играју улогу зупчаника. То нису живи људи, већ функције. Бирач, народни посланик, сви они означавају само одређене функције, иза којих се крију живе душе. То је механицистички приступ, пренет у сферу анализе друштва. Друштво је механизам, а свако унутар њега представља завртањ или нешто слично. Када је Стаљин причао о функционерима као о «шрафовима», он је изражавао већ утемељене, европске политичке принципе.

Али суштина је у томе да људи нису зупчаници. Они имају своју вољу. Они не испуњавају само задате функције, већ и делују у складу са својим задовољством. Људи улазе у политику, не да би служили, не да би испунили неку апстрактну функцију, већ да би се домогли моћи. То је мана сваког политичког система. Зар то није свима јасно? Ако би сваки део машине имао своју вољу, механизам никада не би функционисао. Тако и демократска машина, која се састоји од својевољних и несложних делова, стоји и рђа, а митинзи и дебате се бесмислено нижу.

Ипак, неки ће покушати да нас увере да демократија функционише. На пример, Американци и Европљани. Њени плодови су очигледни. Да, демократија је функционисала. Функционисала, у прошлом времену, као привремени и одговарајући политички систем, а не као вечни механизам. Она се троши и умире пред нашим очима. Њен посмртни ропац одјекује светом. Она је функционисала, док је живео тип људи, који ју је и успоставио. С нестанком човека, који верује у демократију, нестаје и она сама. Она ће умрети. Увенуће неминовно.

Демократија може да функционише, у пуном обиму, само у морално-религиозном друштву. «Наше руке су жуљевите од тешког рада. Ми нисмо беспосличари. Наше жене рађају по седморо, десеторо деце, а за абортус нећемо ни да чујемо. Хомосексуалцима је боље да избегавају нашу варош. А ако не идеш недељом у цркву, нећу ни да се рукујем са тобом. Ма не само ја, већ и цела улица, цело место. Ми знамо да се веселимо, а знамо и шта је рад. Поштујемо Бога како умемо, како су нас научили, а ако устреба знамо и да ратујемо.» Такви људи су створили демократију и све њене процедуре: изборе, дебате, протесте, опозиве. Једино уз њих те процедуре имају смисла и могу да функционишу. Другачије никако. Другачије, све трули и све се распада. Процедуре су још ту, али нестају људи, који су их измислили и на којима се оне држе. Значи, ускоро ће нестати и саме процедуре.

Руси глуме демократију. Ми, до краја, не верујемо у демократију. Да, желимо слободу, не желимо да нас полицајци без разлога претресају на улици. Желимо много тога. Желимо да одлажемо део плате за школовање своје деце и за путовања. И много шта. Али у демократију не верујемо. Нама су је наметнули, а ми се правимо да смо у њу поверовали. Али то није истина. Сваки Рус зна да власт не може да се унајми као неки менаџер (то је утопија), то су људи који служе држави. Ако си на власти, има да служиш. Као што служи свештеник, лекар и учитељ. Као војник и полицајац. Ти не припадаш сам себи. И у сваком тренутку могу да ти одеру кожу, ако погрешиш, и ти то знаш. Служи. Не зарађуј и не граби, већ служи. Старима, напуштеним малишанима, самохраним мајкама, деци... Служи читавом друштву. Рус разуме једино такво служење и даје свој благослов. Зато смо сви ми у души монархисти. Сви остали системи нам изледају лажно, и ако не можемо увек то да аргументујемо. Зато вам скрећем пажњу на Победоносцева и на његово дело «Велика лаж нашег доба». Тамо је објективно и разумно описан механизам извикане демократије, са свим њеним скривеним пороцима, који нам нису сасвим познати. Константин Победоносцев залсужује да поново буде откривен.

А нама остаје да живимо, колико нам Бог да. Узгред, треба да идемо и на изборе, мада не верујемо у корист од њих. Треба да живимо и трагамо за духовним смислом у вавилонском хаосу, које нас окружује. Јер, у свему постоји духовни смисао. Треба живети и писати о томе. И расправљати о прочитаном.