О љубави је у току целе историје човечанства написано и речено толико да се чини да човек ништа ново не може да дода. Чак је и онима који се не одликују посебном усрдношћу кад је читање и размишљање у питању – наизглед је све јасно с љубављу. Али чим човек покуша да освести шта му је заправо „јасно”, почиње да му измиче тле под ногама.
Ови штури редови су још један од покушаја да се каже неколико осмишљених речи о људској љубави.
Скулптор одсеца од великог камена све сувишно ослобађајући статуу која је заробљена унутра. Тако лепо мајстор може да каже за своју уметност или поштоваоци о мајстору, премда се иза префињене фразе крију године рада и неуспеха, зноја и бесаних ноћи. Ипак, формула је тачна и није тачна само кад се ради о скулптури, већ и о другим облицима стваралаштва. Човек и размишља исто тако – одсецајући вишак.
Колико је важан предмет размишљања, толико је важно умеће дефинисања шта овај предмет није. Путем постепеног одсецања од тога шта он није приближавамо се дефиницији суштине.
Овај принцип је важан у правилном разговору о Богу. Размишљајући о Богу окружујемо Га речцама „не” остављајући неизреченим оно што се крије у смисаоној сржи. Бог је невидљив, неизрецив, неописив, непојаман – и тако даље. И што више идемо у дубину, тим су тише речи и тим је значајније ћутање.
Размишљати о Богу значи ослобађати се мисли о свету, обнажавати ум од свих слика. Овакво богословље се назива апофатичким и можда ће се неко од читалаца ускоро погрузити у умни свет средњовековних мистичара и дубоких мислилаца о Највишем Бићу. То ће бити свет у којем је одбачена стара одећа, свет приближавања реалности, која тешко може да се смести у речи.
А нама предстоји лакши, али подједнако важан разговор о љубави.
О љубави такође треба говорити апофатички, ако не језиком богословља, макар језиком поезије, у духу познате песме:
Љубав нису уздаси на клупи
И нису шетње на месечини...
У љубави у први план излази емоционална сфера. Човек осећа пробадање у грудима, смркне му се пред очима, срце му се стеже „и пломбе у чељусти се топе од страсти”. Управо ову страну је најлакше доживети као суштину појаве. Исту такву површност у размишљању примењујемо кад је новац у питању. Ценећи га због куповне моћи, у самом стицању робе и услуга видимо помешано задовољство, самоостварење, слободу и сигурност, па се можемо срозати до тога да кажемо да је новац смисао живота. То је логичка грешка која може да се претвори у катастрофу. Ако је живот кретање и ако је бицикл кретање, из овога не следи да је живот бицикл. Управо речцу „не” треба уводити у разговор о новцу истичући његову службену функцију и тврдећи да он није смисао живота.
Човек није само тело. Кад би био живи организам, извесна жива машина – тада бисмо се по угледу на бесловесне такође ограничили идејом наставка рода, некаквом могућношћу родовске бесмртности поред личне смртности. Али човек је по Јеванђељу лично бесмртан! Родовска бесмртност и наставак врсте за њега нису главни циљ. Циници у науци који су од пре неког времена почели да причају о томе да је човек просто високо организована животиња смеју се управо љубави, тачније – идеји љубави. У њој виде само слатки мамац који позива на рађање деце.
Погибељни плодови ових теорија говоре нам језиком чињеница о томе да су неправилне мисли смрт човечанства.
Човек није „просто тело”, јер је „просто тело” леш, а лешеви не пишу песме и не певају серенаде под прозорима. Човек се такође не може свести ни на формулу „тело плус душа” – тело и душу имају и животиње, којима су речи туђе. У свету животиња има мириса и звукова, али нема речи. А људски свет је словесан, пошто човек има још и дух, и човеку предстоји да свему да имена и да се у свему разабере. Човек је дух, душа и тело у њиховој живој вези и међусобном прожимању. Они делују једно на друго и после пада у грех се боре. Колико је тело у стању да отежа и оптерети дух, толико је и дух у стању да учини тено тананим и племенитим. А љубав, као јеванђељски квасац у односу на три мере брашна, треба да укваси целог човека и да се не односи само према телу или само према души, већ према духу, души и телу – заједно.
Чак се ни телесна страна људске љубави не може упоредити са животињском. Тамо, у сфери тела и размножавања, човека не очекују живитињске, већ сатанске дубине, где се тело распада и где више нема никаквог размножавања. Код животиња постоји полни живот, али нема разврата. А човек је у стању да и у сам телесни живот унесе известан дух, заиста зао и животињама непознат, који полну сферу боји свим дугиним бојама леша. Људски разврат у суштини представља насиље злог духа над невином плоћу која не може да одговори, која се немилосрдно и безобразно експлоатише.
Душевна љубав је сложенија ствар. Она може избегавати изразе који су својствени полу, али јој телесност није туђа. Тако дете воли маму, грли је око врата, не пушта је, жели да се увуче у тело мајке толико да се не може од ње разликовати. Али ко ће од нас рећи да љубав детета према мами није права? Онај који воли онога кога воли зиста жели чак и да поједе и зато мајка храни дете собом, исто као што нас Господ храни Својим Телом и Крвљу. И старци могу да воле истински и нежно, а да већ немају посебну снагу за телесно чулно испољавање.
Туга прати душевну љубав. Туга са свим низом синонима: са чежњом, жалошћу, меланхолијом, чезнућем, жудњом за непознатим, жељом да се отвори прозор и гледају звезде. Младићке муке траже излаз, старачке се одликују способношћу сазерцавања. Али је то често само балансирање на греди. Душевно у човеку је непостојано и није чврсто. Душевност се или оклизне наниже, управо у распојасаност плоти, поставши заједничарка оног злог духа, или пак стреми ка томе да се насити горе, у духу, који обједињује и тело, и душу.
Ипак, није истина да је духован човек истакнуто и обавезно бесплотан и антителесан. Бах је био весели дебељуца, који је изродио гомилу деце. Овом опипљивом телесношћу се можда успостављала равнотежа између унутрашњих порива и откровења од којих човек лако може да умре.
На врхунцу, у духу, човек ствара и даје, због чега добија осећај пуноће. Приноси себе на разумну жртву, давати је веће него примати, притом без роптања и незадовољства – управо то значи волети људски. Силазећи одозго ова љубав ослобађа место за све остало у човеку – и свему чему да простора одређује границе.
Дакле, љубав која силази одозго доноси унутрашњи осећај пуноће, хранећи сликовито и дух, и душу, и тело човека. Она је дар и кад је човек добије већ сам жели да дарује и да даје. У супротном случају смо добили фалсификат.
Љубав није усмерена на тело без душе и није усмерена на дух без тела, већ на целог човека. Управо за њом чезне душа у свом зависном, нестваралачком и неплодном стању.
Напокон, љубав није таква да падне човеку на главу и да се игра њиме по слепом каприцу, да га лишава способности да размишља, као што су сматрали романтичри. И то је фалсификат. Љубав не само да не забрањује човеку да размишља о себи – она му заповеда да размишља о себи.
***
Из књиге «У буци обичног дана. О свету и човеку»
изд. Бернар, 2016
