Шта је то праведност у свету?

Постојало је време када су се живописци интересовали само узвишеним темама. На пример, ратним сценама. Дим, коњи, људи, људска тела, искажене гримасе, масовни херојизам и масовна смрт. Или портретима важних људи, а најбоље – са венцима. Миран став. Носић ка врху, рамена права. На лицима често мешавина емоција са остацима величанства. Или алегоријским представама грехова и врлина. Накићена неправда отреса скромну правду. Или античким цртама, наслеђем митологије, које је толико богато, да би тему за стваралаштво имали и морализатори, и љубитељи људске анатомије, и ерудите из области антике. Биле су још мртве природе, неки пејзажи (жанр, који додуше није толику популаран) и још понешто. Ево продавачица љубичица, или девојка у винограду. Колико је само свежине и наивности у њој! А ево га весели продавац зелениша (макар млекаџија) на уској улици старог градића. Ено зеленаш звецка монетама, док у светлости свећа као да се назиру капи крви. И тако даље. Безброј је тема. Не смемо рећи да пре није било коцкара, зеленаша, млекаџија, праља, старица. Били су, само уметности није било до њих. Уметност се бавила узвишеним стварима. И академици су потом подизали буку и гунгулу, потпуно законски оправдану, и неизбежну, узгред речено. Викали су, што се цртају балерине док везују траке, и радници који се купају у предграђу. Ситно је то – обраћати пажњу на чистаче кромпира и љубитеље апсинта. Али ствар је урађена. И нису уметници урадили, него епоха. Епоха се окренула ка темама које су до тада биле презиране и неприметне. Мали човек је, у сазнању епохе, постао велики, а велики се смањили. Постали су карикатуре.

Говорим још зато, јер обично не видимо оно што јесте, него оно што желимо. Рекли су девојчици: „Види, девојчице, то је птица“, и девојчица види само птицу. А тамо су још и облаци, и ветар њише гране. Али, ветар и облаци ће бити примећени само када на њих скрену пажњу. Такав је закон мишљења. И ево, уочи празника Свих Светих у Руској земљи засијавших, желим да кажем да морамо на нешто да обратимо пажњу. Важно место међу нашим светитељима заузимају благоверни кнезови. Али, њих већ одавно нема, и неће их бити. То је област историје и предања. Исто тако нема благоверних царева и благочестивих царица. Нема их и то је. Није разлог за превремену смрт, али је штета. Још имамо много јуродивих. За овим живим борцима против лажне религиозности Русија је стално вапила. Зато их је мноштво. А најлепши идеал Русије је иночество. Светлост за мирјане је инок, а светлост за иноке су анђели. Амин! Иноци и данас постоје, премда због општег телесног угађања, раслабљености, одсуства духовног руководства, данас им је најтеже. И истинско монаштво је, као увек, реткост. А ето, мирјански идеал светости нисмо разрадили. Као да се у свету човек не може спасити, већ само у црним мантијама, иза дебелих, камених зидова. Мирјани предају у школама, гасе пожаре, лече болесне, пишу и штампају књиге, граде куће, диригују црквеним хоровима, осликавају храмове. Набрајање може потрајати. На тај начин, на дневни ред долази интересантан задатак. Треба формулисати за хришћанску заједницу, шта је то праведност у свету, какве су обавезе мирјана у свакодневном животу, при томе, без сукоба са светом и одласка у манастир. Биће нам тешко да живимо, уколико то не урадимо.

На пример, треба формулисати идеал мужа и оца. Нису само мушкарац-монах, или мушкарац-пуковник свети и достојни подражавања. А смирени радник, који не пропија своју плату, васпитава децу, па ако се још и моли Богу пред сном, па зар није он свет? А да ли је далеко многодетна мајка од мученице? Добро, не од мученице, али макар од игуманије омање обитељи? Што се мене тиче, питање је коме је теже? Учитељ, зар није то света професија? А доктор, у идеалу, зар није анђео? Паметан, добар, и све време помаже. Знам, превише добро знам да се можете побунити, негодовати, шиштати против власти, закона, жалити се на недостатак новца. Али, власт, закони и новац су управо такви, јер смо све научили да сводимо на новац, а смисаону основу смо избацили. Зато нам се, при таквој ђаволској калкулацији, васељена расипа на делове. Треба рећи човеку, где служи Богу, а где је свакодневни сатаниста. Треба објаснити човеку, како се тежи светости, не мењајући јакну за мантију. Треба наћи и показати човеку живе примере истинског и савременог хришћанства. У супротном, све читамо из старих књига, на слабо разумљивом језику. Далеки су нам ти примери. Савремени човек, никако да схвати, како да примени те примере на себе, како на њима живот да сагради.

Много је више у Русији било незнаних светих, него знаних и канонизованих. То исто треба имати на уму. Данас, када видимо да се садашњост не поклапа са гобленом, треба мењати фокус – обраћати пажњу на невиност, жртвеност, некористољубивост, и јунаштво у свакодневници. На крају крајева, не крије се Православље у одеждама, нити у дугим брадама. Оно је у испуњавању заповести, у сећању на Бога. Оно је у молитви која се не може угасити, у Литургији, која не престаје да се служи. Једним словом, срећан вам празник, вољени! Ви, свети Божији људи, што се на нашој земљи за Рај васпитавате, помолите се Христу да нам да разума да разликујемо важно од неважног, и умећа да извлачимо велико из ништавног. Тада ћемо, према речима Јеремије, бити као уста Господња.