Забране

Kaда се 1968. године море револуционара још једном излило на улице Париза и других француских градова, једна од парола побуњеника била је кратка фраза: „Забрањује се забрањивати“. Било је много парола: оригинално-ироничних, прљаво-циничних, једноставно бесмислених и празних. Тући полицајце, одмарати читав живот, употребити калдрму за барикаде... На шта све нису позивали људе, укључујући и ствари за које памет уопште није ни потребна. Наравно, помињао се и секс и ЛСД. Али „Забрањује се забрањивати“ се некако издваја. У тој пароли нема обнажене агресије, ни уличног натурализма. Зато она има краткоћу афоризма, и идејни концепт, који претендује да постане „нова заповест“. Са које год стране гледано, остале пароле су заливене нафталином и чувају се у музејском орману, а ова није изгубила на својој актуалности. Њу више, истини за вољу, није обавезно узвикивати на улици. Она мирно може да се пресели у универзитетске уџбенике, на лекције професора. Као таква, она може да формира свест читавих слојева становништва, као што су, на пример, медијска и политичка елита. А ови потом подчињавају себи јавност са циљем да дозволе све што је вековима било забрањивано, и у замену да забране критику таквог преврата.

„Борба против забрана“ – је „ставка“ савременог друштва. Али, с обзиром да је немогуће дозволити све забране, патос ослобођења је усмерен на традиционални морал врло раслабљеног хришћанства. Саму Цркву многи доживљавају као институцију, која производи искључиво забране и ограничења. И мало је остало од онога што се не сме. Још само канибализам и инцест изазивају ужас негодовања. Али исто тако се некада доживљавао абортус, а сасвим недавно – истополни бракови. И ево сада су они толерантно прогурани и усвојени као „норма“. Тако да се процес наставља. И будућност наговештава, пре свега, наставак ефикасне борбе против забрана; као друго, (као последица) даље слабљење моралних норми, и губитак осећаја за самоочување, и, као треће, ширење „новог морала“, који доводи до исчезавања човечанства као таквог. Можда звучи помало патетично, али сам се суздржавао колико сам могао.

Није на нама да на свом Росинанту, са копљем у рукама јуришамо у бој против медијских великана, тајних правитеља и осталих хиљадуглавих бесова, који стоје на кормилу богоотсупничких процеса. Али, бело треба именовати белим, а црно – црним. То треба радити макар из разлога да би се очистила савест. Још је боље ако то радимо у славу Истине, Која ипак постоји. Једна од грана Истине је та да су забране суштински неопходне. Немогућност да се разликује земаљско од небеског, свакодневно од празничног, и забрањено од дозвољеног, означава ни мање, ни више него да, једноставно, таква особа није човек. Престати бити човек, или не бити човек уопште.

Када се започне разговор о скидању забрана, мисао се сама спушта до појма „дехуманизација“. Очигледно је, да се овде не може проћи без онога којег је Спаситељ назвао „човекоубица од почетка“ (Јн. 8: 44). Међу људима је први убица био Кајин. Први убица уопште није био човек, него дух. Онај, који је научио жену да пренебрегне заповести и да узме оно што није било дозвољено.

„Пређи преко препреке“. „Прекорачи линију“. „Пробај, тупоглава, није то страшно“: то су примери убиства кроз ласкаво шапутање. Треба, затим, прелетети кроз столећа и хиљаде година, да би исти тај глас добио и дрскост, и смелост; да би он, користећи се хиљадама гласова, урлао на улици: „Забрањује се забрањивати! Заповести се укидају!“

Намерно сада нећу разматрати религиозну страну проблематике, са њеним неизбежним списком онога што се најстрожије забрањује, и онога што је пожељно радити. Постоје људи који ће се на ове речи одмах згрчити, и престати да читају или слушају. Зато ћемо пребацити тему на колосек мисаоне културе. Шта означава овај сложени појам, мало ко ће разумети. То не чуди. Појам је заиста сложен. Заједно са тим, подсвесно поштовање тог појма је присутно код већине. Дакле, култура је немогућа без забрана. Тамо, где постоји култура, њене забране се свесно одобравају и добровољно испуњавају.

Нећемо улазити у област оперског певања, или коментарисања неопходности чисте платнене марамице. Бонтон и уметност не исцрпљују културу. Кренућемо од мало нижих ствари. Постоји један појам као што је „култура у вожњи“, „култура понашања на путу“. На овом примеру можемо схватити све остало. Култура у вожњи (која недостаје свима нама) је чисто ограничавање учесника саобраћаја забранама, уз добровољно испуњавање тих забрана. „Забрањено скретање“, „ограничење брзине“, „забрањено паркирање“, „забрањено претицање“... „Пуна трака“, „Вози пажљиво! Деца!“. Све су то знаци, којима, ако се руководимо, чувамо животе других.

То су забране зарад општег добра.

И сви бисмо желели мање дивљаштва на путевима. Шокирани смо статистиком смртности услед хаварија. Негодујемо на злонамерне прекршитеље. Зашто? Јер све набројано и јесте некултура, која не само да вређа наш укус, него, стварно убија. Нарушавање неких забрана (чак не сакралних и религиозних) је такво да убија! И не само једну Еву у Рају, него, у случају саобраћаја, и дете на „зебри“, и старицу на станици.

Па, хајде, иди и реци како забране нису потребне. А бесни возач ће фолирантски рећи: „Забрањује се забрањивати“. И нагазиће на гас.

Ако је реч о култури исхране, онда такође никако неће бити говора о прождрљивости. Гаргантуа је најмање културан. Као и Робин-Бобин из енглеских бројалица. Управо сложени систем комбиновања намирница, забрана употребе неких од њих, време узимања хране, и начин припреме – сва та наука ће бити пример „културе исхране“. Биће тешко, и оправдано неким циљем. На пример, утилитарним – смршати или оздравити. Али, још чешће, етика исхране ће имати религиозну основу. Индус, јудеј и муслиман ће имати шта да кажу о тој страни живота. Зашто јевреј не једе млечне производе са месом? Зашто је крвава храна забрањена? У тим забранама је мало кулинарства. Тачније, нема га. Тамо је нешто друго.

Опет ми пада напамет да поменем нарушавање забране о пробању рајске хране, који ми називамо катастрофом. Постоји подозрење да човек који се никада, ни у чему не ограничава, тешко да може разумети најважније моменте у историји човечанства.

Исто тако бојажљиво и пажљиво можемо прећи на најсложенију тему односа између мушкарца и жене, између старог и младог, између човека и животиња или човека и биљака. Тамо где видимо комплексност, смисао и неку традицију, тамо и постоји оно што се назива култура, која никако није обавезна да буде код свих на земаљској кугли иста. Али забране свугде постоје.

Немој седети, а неко старији да стоји. Не улази у женске просторије. Не убијај рибе у реци. Немој седети на гробовима. Немој пљувати у бунар са водом за пиће, на крају крајева (макар је та забрана јасна?).

И све то може човек да проучава, може се томе учити. Овде је, такође, могуће дискутовати и противити се, осетивши претњу за свој идентитет. Али језик се неће осмелити да каже да су то све глупости и да нису потребне.

Забране спашавају људе и не дају им да изгубе људски облик.

Где је загађена екологија, тамо су, ради уживања, погажене многе забране и изгубљено осећање за свето.

Тамо где стари људи никоме не требају, тамо је погажено десетине светих принципа. Погазили су их сами старци, када су били млади, а за њима и њихова рођена деца (или она коју нису они родили).

Где покој мртвих не поштују, тамо ни живе неће поштедети.

Где се о ономе што је зачето не брине, тамо се ни рођено неће много ценити.

Где у мушкарцу почну да траже жену, а у жени мушкарца, тамо ће пса волети више од човека, а и сам пас ће постати бољи од човека.

Где, веселећи се, буду викали: „Забрањује се забрањивати!“ – тамо су глас дали у службу демону.

За обећањем о невиђеној слободи, ланци имају својсво да отежавају.

Да би се уништио човек, треба га разуздати. Да би се разуздао – треба га преварити. Да би се преварио, треба нацртати пред њим фантастичну слику, у коју ће он, наизглед, ући оног момента, када прегази све забране.

Та технологија је разрађена. Она има свог изумитеља. Сада, када је људи на земљи много, он не мора да чека на разговор са сваком Евом.

Сада има много помоћника.