Молебан за страдални народ на Косову и Метохији у Косовској Митровици

Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је данас у препуном храму Св. Великомученика Димитрија Молебан за страдални српски народ на Косову и Метохији. Пред више стотина верника који су испунили храм и већи део порте, омладином и децом, заједно са свим свештенством митровичког намесништва и монаштвом из наших северних манастира Владика Теодосије је узнео молитве Господу за спасење народа.

"За православни грешни и страдални род наш; за паћенике, прогнанике и злостављане: људе, жене, децу и девојчице; за заштиту православних храмова и манастира, породица и домова на Косову и Метохији и осталим српским земљама, да им Господ Бог наш ниспошље милост своју и заштиту, Господу се помолимо." прозба је која је одзвањала храмом Св. Димитрија.

Владика је из срца прочитао молитву свештенослужитеља: "Господе Исусе Христе Боже наш, прими ово наше усрдно мољење и опрости нам сагрешења наша. Опомени се непријатеља наших који нас мрзе и угњетавају, и немој им дати по делима њиховим, него их уразуми, по великој Твојој милости, како би и они увидели да зло добра донети не може. Цркву Твоју свету и верне Твоје избави од свакога зла свемоћном руком Твојом. Помози, Господе, Ти који си ради спасења свију пошао на крст и смрт претрпео, да и међу нама, и у целом свету, мржња уступи место љубави, немир - миру, жалост - радости, да тих и миран живот проведемо као људи Твоји и браћа међу собом."

Посебно је знаковито било и читање Еванђеља од Луке (Лк 12.12-7): "Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Зато оно што у мраку рекосте, чуће се на виделу: и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима. А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите. Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, онога се бојте. Не продаје ли се пет врабаца за две паре? и ниједан од њих није заборављен пред Богом. А у вас је и свака длака на глави избројана. Не бојте се: ви сте бољи од много врабаца."

На крају Владика се свима обратио пастирском беседом (коју преносимо у целини)

Пречасни оци ...
Ево, помоли смо се Господу за спасење нашег верног народа, да утврди своју живу Цркву на овој светој, мученичкој и светолазеревској земљи.
Више пута у нашој историји, Црква је са својим народом страдала, али увек смо се подизали, обнављали себе, своје светиње и куће, остајући верни наслеђу Светих Немањића, који су на Косову и Метохији српском народу дали неизрециво благо - духовно наслеђе, које смо дужни да чувамо као очи у глави. Нису то, браћо и сестре, само грађевине, већ је то свето-немањићки и свето-лазаревски етос, дубоко заснован на бесмртним речима честитога Кнеза, да је „ земаљско за малена царство, а небеско од сада и довека“. И у наше време пролазимо тешке и неизвесне дане, али је наш народ увек био храбар, тако, да се ни сада неће дати поколебати и поделити.

Никада нећемо заборавити храброст Митровчана и свих Срба са севера Косова, који су се у најтежим данима 1999. године одржали, храбро стојећи на бранику својих домова и не дозвољавајући онима који не знају шта раде да протерају наш народ, као што су то учинили по многим јужним градовима и насељима. Ви сте и тада саучествовали са свима нама који смо остали као своји на своме, дајући нам помоћ и потпору. Зато смо данас поносни да је овде у Косовској Митровици наш Универзитет и болница и друге институције, без којих ни ми који живимо јужно на Косову и Метохији, не бисмо могли да опстанемо у постојећим условима. Пожртвованост наших лекара и медицинских радника, професора и студената, вредних радника, мајки и честитих грађана, темељ је на којем градимо наш заједнички живот и опстанак на овим светим просторима. Али ни север Косова и Метохије не би био оно што јесте, да нема своју органску везу са осталим српским срединама јужно од Ибра. Док год звоне звона у Патријаршији, Дечанима и Грачаници, док год наши богословци поју у Призренској богословији и наши свештеници служе у свим храмовима, и ви сте снажнији и постојанији.

Са болом слушамо од неких да се Срби, наводно, деле на оне северне и оне јужне. Не може се поделити једно свето Косово и Метохија и не може нико да Косово и Метохију издвоји из наше Србије, јер су управо овде и духовни и државни наши темељи, без којих би наша земља била само као „сламка међу вихоровима“, држава без идентитета и историје. Као народ Светог Саве, који вековима одолева бројним искушењима, увек смо се враћали Косову и Метохији као својој колевци, као свом највећем надахнућу, јер управо овде смо са Светим Немањићима и посебно Св. Кнезом Лазаром, мученичком крвљу потписали завет са Богом да будемо и останемо његови и душом и срцем, и у благостању и у невољи, истрајни у трпљењу и одважни у опасностима.

Српски народ данас расут је широм околних земаља и целога света, али га повезује и окупља наша света Црква која у чува свест о томе да смо браћа и деца Светог Саве, где год живели. Разни моћници овога света мењали су границе, пролазила су царства и империје, али је то јединство нашег народа оличено, управо, у Пећкој Патријаршији, повезивало вековима Србе као народ, не само по крви, већ пре свега по вери у Господа Христа, а преко Њега и са свим осталим крштеним народима. Без те вере, узалуд је наше српско име, узалуд су заставе и патриотске песме. Србин се може мерити само вером у Христа; храброшћу којом брани све своје, и чојством којим од себе брани друге. Зато свој опстанак на Косову и Метохији никада нисмо и не треба да доводимо у сукоб са чињеницом да овде живе и други народи, људи као и ми, који носе лик Христов утиснут у свако људско биће, који су и сами призвани у пуноћу радости Божије љубави. Сведочећи Христа и живећи по Христу ми, и овог пута, њима пружамо руку, и њима показујемо да је Господ дошао на земљу да би пружио могућност да се сви људи спасе.

Данас смо се помолили да нам Бог подари, пре свега, покајање, да се вратимо Богу и оставимо се пролазних ствари овога света. Да побеђујемо вером, надом, љубављу, трпљењем; да нам речи буду благе а дела јака, да увек будемо свесни да ћемо у историји остати упамћени само онолико колико смо сачували у себи лик Божији, а не колико смо били богати материјалним богатствима или положајем.

Господ је дошао на земљу не позивајући на устанак и револуцију, већ да првенствено променимо себе и да мењајући себе променимо и свет око себе. Зато будимо истрајни да, колико до нас стоји, бранимо наше право да живимо на овим светим просторима, као свој на своме, не одричући то право никоме другом. Увек будимо јединствени и свесни да се срећа једних не може градити на несрећи других. Са таквом вером, увек ћемо имати Бога за помоћника и заштитника. Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе „као звоно које јечи“ (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.
Останимо чврсто решени да не напуштамо наш родни крај, да не продајемо наше куће и имања, јер за њих су крв и зној проливали наши преци који су опстајали у много тежим условима него што су ови у којима ми данас живимо. Том истрајношћу сваки од нас даће свој допринос свима осталим и охрабриће оног поред себе. Братску солидарност никада да не изгубимо, јер невоља ближњег и нас ће сустићи уколико брату окренемо леђа и уколико, подстакнути себичним интересом, грабимо само за себе.

Останимо, браћо и сестре, чврсто предани благој вољи Божијој, јер су нам по Његовим речима „све власи на глави избројане“ (Лк 12.7) али истовремено чинимо све што до нас стоји да и нама и другима буде боље. То је кључ који отвара Царство Божије, које је овде и сада међу нама и познају га само они који имају отворено срце за Бога и ближњег. Пост и молитва су зато кључ који отвара ту божанску ризницу. Пост као уздржање од свега онога што нас одваја и удањује од Бога, одбацивање претеране бриге и везаности за материјално, умереност у јелу и пићу и надасве праштање. Молитва, с друге стране је живот у осећању сталног присуства Божијег, у непрестаном трепету срца и сећању на Господа да не повредимо Његову љубав, своју савест и савест ближњег.

Нека нас зато све Господ укрепи у том подвигу, посебно у предстојећим данима када сви заједно постимо и молимо се за мир на Косову и Метохији, за наш опстанак, за мудрост оних који носе тешко бреме политичке одговорности. Никада не заборављајмо речи Господа који каже „где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам међу њима“ (Мт. 18.20). Зато, окупљајмо се што чешће у овом предивном храму, као у својој кући и Бог ће бити међу нама и биће нам заштитник молитвама Св. Великомученика Димитрија, који је заштитник овога града и свих који живе у њему.
Благослов Господњи нека дође на вас Његовом благодаћу, милосрђем и човекољубљем, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин!