Христос је био заједно с таоцима

О томе како монахиње аланског Богојављенског манастира уче људе саосећању и љубави

Алански Богојављенски женски манастир је предстража на улазу у Лагаирску клисуру, на путу који спаја Северну и Јужну Осетију. Млада обитељ је постала прави духовни центар, не само за Осетију, већ и за цео Кавказ. Није случајно што је управо овде основан Рехабилитациони центар за децу – жртве терористичког акта у Беслану и избеглице из Јужне Осетије.

Захваљујући напорима сестара објављују се богослужбени текстови на осетинском језику. Ходочасници и гости који овамо долазе осећају благодат Божију и љубав монахиња, која се огледа у сваком камичку, у сваком цвећњаку, засађеном ораху и јабуци, у свакој молитви за рођену осетинску земљу, Кавказ и целу Русију. Манастир заиста представља пример Православља у аланском крају.

Алански Богојављенски женски манастир

„Кад помажеш деци и људима у њиховој невољи и сам се исцељујеш“

Разговарамо с мати Ноном, настојатељицом манастира, у дворишту обитељи, на њен рођендан, поред споменика старцу који се поштује у Северној Осетији – духовном оцу сестара Иполиту Халину, некадашњем старешини мушког манастира Светог Николе. Из храма у име преподобномученице Јелисавете и инокиње Варваре допире молитва на руском и осетинском језику. Нашу дугачку беседу свако мало прекидају људи који долазе из целе Осетије да матери честитају јубилеј. Она срдачно на кавкаски начин грли сваког госта, поздрављајући га и благосиљајући на испраћају. А они непрестано долазе.

Мати настојатељица Нона (Багајева), која је у свету била историчар, режисер осетинске телевизије и аутор програма „Портрет на фону планина“ сећа се свог пута до монаштва и тога како је иако у то време још ништа није знала о Православљу, отишла у Рилски манастир како би се упознала с још једним гостом у свом програму – старцем Иполитом. Кратки, али дубоки разговори са свештеником и његове молитве одредили су њену даљу судбину.

Мати Нона с некадашњим таоцима

– Прекорачивши праг уронила сам у живот који тада уопште нисам познавала. Све је другачије, време и простор, другачије су вредности. Ништа не знајући о православном хришћанству схватила сам да је у питању нешто друго, различито, што бих желела да сазнам, као и да постанем део тога. Први утисци које сам стекла о Рилском манастиру подударили су се с оним што ми је усадио отац, премда он у то време није био крштен – а то је одсуство лакташења и каријеризма, једноставност у односима, али не она која је гора од лоповлука, већ она која потиче од велике мудрости, од жеље да се човек умањи пред Богом и ближњима. Схватила сам да желим да се налазим у тој средини.

Постриг је примила 2002. године добивши благослов од старца Иполита не само за монашки пут, већ и за оснивање женске обитељи у Алагиру.

– Желела сам да се преселим у село Архонско: ту живе козаци и чинило ми се да ће ми тамо бити лакше, с верницима и православцима. Али је отац лупио песницом о сто и рекао: „Уалаџир!“ То на осетинском значи Горња Осетија. „Негде тамо на седам километара од вас налази се напуштено одмаралиште – управо то ће бити територија будућег манастира. И моли се – Господ ће ти показати.“ Рекао је да ће ту бити кућица и рибе. Било ми је смешно: каква риба у предгорју?!

Управо кад је у Кармадонском кланцу глечер Колка направио клизиште у Рилском манастиру се налазила група ходочасника из Осетије. Људи су били уплашени, колале су гласине о томе да је клизиште однело чак и села у равници. У страху смо отишле до старца и он је тада пророчки рекао: „То није најстрашније, тек ће вас цео свет оплакивати!“

Сестре су дошле у Алагир у мају 2002. године и сместиле су се у незавршеној кући коју су по благослову старца купила његова духовна деца, у обичној градској улици. На новом месту је било много посла, недостајали су им искуство и средства, али се сестре нису уплашиле тешкоћа: гореле су од жеље да буду монахиње у родној земљи и да се моле за цео Кавказ. У децембру исте године упокојио се вољени старац Иполит.

Архимандрит Иполит (Халин)

Сестринство се налазило у Алагиру до 2004. године. Кад је на ставропољску и владикавкаску катедру дошао владика Теофан (садашњи Митрополит казански и татарстански) живот заједнице се променио. Владика је одмах рекао да треба да тражимо друго место за обитељ и да монаси не треба да живе у градској улици. И почели смо активно да тражимо место. Након што се обратио председнику рејона сестрама су додељени 15 хектара земље и полуразрушене просторије бившег пансионата на пет километара од Алагира.

Отварање центра. Архиепископ ставропољски и владикавкаски Теофан (Ашурков) и Архиепископ берлински и немачки Марко (Арндт)

– Кад сам угледала снег на језеру, шуму и тишину… схватила сам да је то место на којем ће бити наша обитељ. И била сам спремна да се одмах преселим са сестрама. „Хоћеш ли се плашити да живиш у шуми?“ – упитао ме је владика.

Сестре у то време нису знале да им страх тек предстоји.

– Овде није било ни струје, ни гаса, ни воде, ни стакала, ни прозора… Ноћу бисмо старим ормаром заградиле врата и слушале како пси трче кроз ходник. Плашиле смо се, али су терористички акт у Беслану и рат у Јужној Осетији били страшнији. Преселиле смо се у јулу, а у септембру се десио Беслан као гром из ведра неба, и више нисмо имале времена да размишљамо о себи.

Женски Богојављенски манастир је вршњак бесланске трагедије. Господ није случајно изабрао ову обитељ како би утешио Бесланце у исцељивању њиховог бола.

Чеченски терористи су 1. септембра 2004. године запосели школу у Беслану. Било је 1.128 талаца. Погинуло је 334 људи, од тога 186 деце… То је званична статистика. Али су касније уследили инфаркти, мождани удари, самоубиства и друге смрти које су представљале наставак трагедије у Осетији. Већ од првих дана је било јасно да се душевне трауме талаца неће зацелити тако брзо као што би људи желели. За то је није било потребно само време, већ и много напора, а што је главно –љубави.

Школа у Беслану, 2004. година. Фото: photochronograph.ru

– Дан после трагедије у школи код нас су дошли Бесланци питајући нас: „А где је био ваш Бог?“ Нисам могла ни да плачем, ни да се молим, и нисам знала шта да одговорим људима. Заледила сам се од бола и немоћи. Касније сам ово питање пренела нашем другу, протојереју Андреју Сикојеву који је заједно с владиком Теофаном дошао на идеју о оснивању рехабилитационог центра за настрадале и он је без размишљања рекао: „Христос је био тамо, у спортској сали, заједно с таоцима.“

Сећајући се овог времена мати се пожалила на то што су сестре које нису биле довољно очврсле духовно преузеле улогу утешитеља, психолога, педагога, радника за кризне случајеве и социјалних радника. Неколико дана после терористичког акта владика Теофан је дошао с јерејем којег сестре нису познавале. Био је то берлински свештеник Андреј Сикојев, Осетинац пореклом. По благослову свештеноначалија три дана након терористичког акта доставио је читав авион најсавременије медицинске опреме која је купљена од прилога парохија РПЗЦ из целог света.

Рушевине на месту куће за ходочаснике

У то време у обитељи је било свега 10 сестара од којих су четири биле у позним годинама. Искуство служења људима заиста је имало јединствен значај за монахиње.

– Нико нас није приморавао да то чинимо, да оснујемо рехабилитациони центар за децу – хтеле смо себе да спасимо. У том тренутку је ни на који начин не помагати Беслану значило полудети од жалости. А кад помажеш овој деци и људима у њиховој невољи и сам се исцељујеш. Видиш осмех детета и осмехујеш му се заузврат. Видиш како се причестила и помолила жена која је изгубила дете и сам се исцељујеш. Почињеш да дишеш.

Изградња рехабилитационог центра је представљаја историјски догађај у животу Цркве: био је то први заједнички пројекат двеју епархија – берлинске и владикавкаске – која се у то време још увек није била сјединила с Руском Црквом. По молитвама двојице архиепископа – ставропољског и владикавкаског Теофана и берлинског и немачког Марка, центар је саграђен и опремљен за непуне две године.

– Било нам је тешко да истовремено градимо манастир и да примамо људе у рехабилитациони центар, али не жалим ни за трен, јер сам у томе видела вољу Божију и то је било послушање манастирских сестара.

Данас цела Осетија зна Богојављенску обитељ по њеним делима милосрђа, а монахиње познају на стотине деце и породица у Беслану. Медицинска и психолошка помоћ у споју с предивном природом, молитвеном тишином, Божијом благодаћу и задивљујућом љубављу сестара били су лековити за жртве бесланске трагедије.

– Примале смо читава одељења заједно с наставницима. Долазиле су маме које су се породиле после терористичког акта. Наша парохијанка и пријатељица манастира Марина Пак је приликом заробљавања талаца изгубила кћерку-јединицу Свету Цој. И Марина је усвојила шестогодишњег дечака – он је растао на наше очи.

Данас су деца која су била заточена у спортској сали коју су запосели терористи одрасли људи, и још увек одржавамо везе с њима. Дојучерашњи ђаци данас заснивају породице. И већ на основу сопственог искуства знају шта је манастир, какав живот се води у њему и ко су монаси, како треба улазити у храм, како се треба молити, саосећати, радовати се и волети. Запослени у центру и монахиње су учинили све што је било у њиховој моћи како би људи који су својим очима видели пакао поново могли да виде овај свт као добар, а људе као пуне љубави.

Мало је оних који су могли да замисле да ће се четири године касније осетински народ поново грчити од бола и патње и да ће сестре из Богојављенског манастира опет бити у првој борбеној линији. У августу 2008. године Јужну Осетију је задесио рат.

Август 2008. године. Монахиња Маргарита с најмлађом избеглицом у наручју

Мати се сећа првих дана рата и паљбе у суседном Цхинвалу:

– Стално гранатирање Цхинвала нас није чудило: често се чула паљба. Али нисмо знале да је почео рат: нисмо имале интернет, нисмо имале телефон, нисмо слушале радио и нисмо гледале телевизију. О томе да Цхивал већ засипају „градом“ сазнале смо 8. августа ујутру од војних чиновника и радника миграционе службе који су дошли да нас питају колико избеглица можемо да примимо. За један дан су спровели интернет у манастиру. Владика Теофан је благословио да примамо избеглице и одмах смо припремиле сто места у рехабилитационом центру за пријем људи, иако је његов капацитет 25 људи. Ослободиле смо све што је било могуће, све просторије. Касније су дошли војни хирурзи и замолили да им дамо просторију за лакше рањенике, јер нису сви могли да стану у болницу. Припремиле смо им собу с 12 кревета. Врло брзо је организована исхрана на путу који води ка Цхинвалу. Трпезарија је радила као на траци, сви су добијали храну. Касније су војници отишли и недалеко лоцирали своју базу. Дале смо им воду и одржавале ватру: учиниле смо све што смо могле. Наш манастир је био место где су били смештени све транзитне избеглице и где је организовано тражење људи. Све то је учињено пре 9. августа. Тог дана сам отишла у Јужну Осетију да видим шта сестре и ја још можемо да учинимо за људе. И тамо смо бомбардовани.

Враћајући се у манастир мати је заједно са сапутницима приметила на путу жену с осморо деце. Испоставило се да је реч о породици с много деце: отац и двојица синова су остали у Цхинвалу, а мајка и друга деца су побегли од рата. Мати Нона их је повела и довезла у обитељ. Касније, кад су се двојица дечака спојила с породицом свима су причали како је „жена у црном с великим крстом спасила њихову маму, сестре и браћу.“

Масовно крштење у манастирском језеру

Обитељ је постала центар за пружање хуманитарне помоћи: људи који су давали прилоге, саосећајни и ганути болом Јужних Осетинаца слали су у манастир пакете и сестре су правиле комплете и делиле их потребитима. Кад су се избеглице вратиле у Јужну Осетију сестре су почеле да возе хуманитарну помоћ преко превоја, делиле су је у Цхинвалу и обишле су на десетине села од септембра до децембра.

Дељење хуманитарне помоћи у Јужној Осетији

– Данас нас посећују избеглице које смо примале у манастиру. Лепо се дружимо, многе смо крстиле иако по традицији монаси не треба да буду кумови. Али тада се кумови нису могли наћи тако да смо све ми постале маме. Најмања избеглица је тада имала само месец дана. Алина данас има 10 година и воли да долази код нас.

Кад пролазе возећи се из Јужне Осетије обавезно сврате код нас. Доносе нам укусан јужњачки сир и вино.

Кад кажу: „Само да не буде рата,“ за мене то нису просто речи. Лично су га искусили. Кад човек размишља и моли се за децу која су погинула због онога што се могло решити мирним путем схвата да ће они који су започели рат пре или касније сести за преговарачки сто, осмехнути се и руковати, а ове омладине више неће бити у животу, и постане му неиздрживо горко.

Како данас живи рехабилитациони центар

Нашем дугом разговору придружила се директорка Дечјег рехабилитационог центра „Велика кнегиња Јелисавета“, намесница манастира мати Георгија (Бестајева). Она нас води до светих манастирских језера показујући нам зграду рехабилитационог центра која се скоро не види од крошњи: „Ово је наш мали рај!“ И заиста: тако вероватно треба да изгледа земаљски рај за исцељивање дечјих рана и болова.

Некадашњи талац Милана Адирхајева

Мати Георгија са жаљењем истиче да центар данас не ради пуним капацитетом као раније. Недостају финансијска средства. Програм за рехабилитацију настрадалих Бесланаца је прво планиран на две године, и финансирали су га Немачки дечји фонд и Берлинска и немачка епархија РПЗЦ. По завршетку програма манастир је по уговору Центар требало да користи по свом нахођењу. Међутим, Бесланцима је и даље била потребна помоћ и молили су манастир да их прими. Осим њих, центру су почеле да се обраћају социјалне службе и школе с молбом за помоћ деци која су се нашла у тешкој животној ситуацији.

Мати Нона води кћерку погинуле учитељице Аљоне Дзуцујеве код старца Илије Тамила да прими благослов.

И сестре су одлучиле да наставе са радом иако још нису знале како ће манастир финансијски решити овај задатак:

– Сећам се како је мати Нона у то време говорила: „Бог нам је дао ово послушање. Центар је саграђен и снабдевен чак пре храма.“ И Господ је показао Своју вољу. Без икакве финансијске перспективе рад центра се наставио. Новац је пристизао однекуд. Час би један добар познаник дао манастиру позамашан прилог у сећање на своју мајку која је погинула приликом гранатирања Цхинвала, час би друг послао код нас добротворни фонд из далеког Хантимансијског округа. Касније смо четири године добијале државну помоћ по програму за финансирање некомерцијалних организација.

Од 2007. до 2015. године центар је радио у току целе године и за 10 година рада примио је преко 6 хиљада деце различитог узраста.

Ходочашће у мушки манастир Успења Пресвете Богородице. Аида и Дана (у предњем плану) – некадашњи таоци. Данас су већ студенткиње

Од 2009. године у центар је почело да стиже мноштво молби из различитих крајева Јужне и Северне Осетије за помоћ и подршку деце из породица у тешкој животној ситуацији, из непотпуних породица, које гаје бабе и деде, из породица у којој родитељи пате од болести зависти и у којима има психичких болесника. Није се обраћала само и родбина, већ су то чинили и социјални центри. Тако центар дуги низ година тесно сарађује с рејонском Управом за социјалну заштиту.

– Никад нисмо тражили децу, она су нам долазила сама: преко родитеља, добрих људи, учитеља и чиновника. А наше је да помажемо по заповести Спаситеља: „Дај ономе ко ти тражи.“ Било је потресних догађаја. Једном је у манастир право с друма дошло двоје деце. Један је имао 15, а други 9 година. Замолили су сестре да им дају шибице. Испоставило се да су побегли од куће. Примиле смо их на конак и назвале полицију. Пар месеци касниеј добили смо молбу од социјалне службе да примимо дечака који је покушао да изврши самоубиство. Испоставило се да је то млађи од наша два момчића. Кад је неколико дана касније одлазио из центра поклониле смо му нову лопту. Обрадовао се, али га је оставио пре него што ће отићи. Рекао је: тамо ће бити уништен. Чак ни лопта није била безбедна у условима у којима је он живео. Не могу да заборавим овај дечји бол. Много година касније примале смо децу из ове породице у манастиру, има их седморо, куповале смо им одећу и обућу. Нажалост, недавно су ограничена права њихових родитеља.

Рехабилитациони центар тренутно нема сталну финансијску потпору – криза је задесила и приложнике. Међутим, без озбира на то успева да пронађе мања средства за организацију радног кампа за одрасле и неколико смена за децу заосталу у развоју уз учествовање московских стучњака.

Владика Леонид је у средини

Децу с поремећајима у психоемоционалном развоју центар прима од 2012. године. По благослову Архиепископа владикавкаског и аланског Леонида сваке године се организује летњи камп за маме и децу. У ту смену долазе пријатељи обитељи, московски психолози из центра „Радионице за психолошку помоћ деци.“

– Манастир преузима на себе организацију живота у кампу и духовну помоћ, а психолози одржавају специјалне часове и дају консултације. У току једне групе успевамо да дамо консултације 40-45 породица. Још сваког дана правимо керамику. То је вероватно најмасовнија ствар која привлачи апсолутно све – и децу, и маме, и запослене у центру, почевши од васпитача, па све до чувара. Вероватно зато што стваралаштво има архијерејски благослов. Владика Леонид је чак поклонио нашем кружоку пећ за печење глине.

Много пре почетка лета добијамо молбе за учествовање у овом кампу. У принципу, тиме се бавимо на захтев породица. За већину родитеља долазак у манастир је још и лична потреба, жеља да добију одговоре на своја питања, жеља да се учврсте у вери.

Радни кампови се традиционално одржавају у мају. Адолесценти и омладинци из целе Осетије долазе да раде у славу Божију и да помогну сестрама.

То нису у правом смислу радници које манастир прима у току године. У групама могу учествовати и људи који не воде светотајински живот, не морају бити ни хришћани, али су то људи који желе да раде и да сазнају нешто о православној вери. Групи се даје конкретан задатак: мушкарцима, на пример, да крче шуму и чисте обалу манастирских језера од шибља и корова. Девојке помажу да се центар и територија око њега припреме за пријем деце. Многим трудбеницима ово место постаје рођено и блиско.

Фреске у трпезарији

Богојављенска обитељ у аланском крају поштује завет својих предака који су хришћанство примили из Византије пре Руса, да сачувају веру и своју традицију. Данас је манастир и просветитељски центар за целу Осетију. Монахиње проучавају прошлост православне Осетије и деле своја знања и љубав према својој земљи с парохијанима, ходочасницима и гостима. Монахиње преводе богослужбене текстове на осетински језик, а осетински сликари су у сећање на хришћанску Аланију богато осликали зидове храма и манастирске трпезарије.