Промоција књиге ”СВЕТИ ЦАР” у Бањалуци

У оквиру обележавања стогодишњице од убиства руске царске породице Романов, а у склопу освећења темеља српско-руског храма и духовно-културног центра у Бањалуци, Србско сабрање Баштионик у сарадњи са Друштвом цара Николаја организује промоцију књиге „Свети цар“ у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.

О књизи ће говорити:

- Јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира, уредник портала Православие.ру,
- Протонамјесник др Драган Грујић,
- Ранко Гојковић, приређивач и преводилац књиге
- Никола Дробњаковић, уредник издања

Време одржавања промоције: 15. септембар (субота) у 19 часова

Место одржавања: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Јеврејска 30, Бања Лука.

Књига ”Свети Цар” је посвећена животу и делу последњег руског цара, Николаја II Романова. Изашла је у саиздаваштву издавачке куће БЕРНАР, Друштва цара Николаја и Ризнице духовног блага из Бања Луке.

Књига садржи размишљања о императору Николају II, ретке биографске податке о његовом животу, беседе и проповеди светитеља – савременика цара Николаја, текстове савремених научника, историчара и теолога који се баве темом мученичке кончине императора и његове породице, као и породични фотоалбум цара Николаја, царице Александре и њихове деце.

Из поговора протојереја Александра Шаргунова:

„Ако буде Цара, биће и Русије – ако не буде Цара, неће бити ни Русије“ – тако је говорио преподобни Анатолиј Оптински, и тако су тада многи говорили. И, ево, нестало је Цара – је ли нестала Русија? Не, Русија постоји. И над целим 20. Веком и даље пламте те речи нашег светог Цара: „Око мене су издаја, кукавичлук и превара“. <...>

После првог светског рата, а такође и после Другог, људи су се у већини надали да ће та страшна појава заувек нестати из људске историје. Иако удобна и наивна, вера многих у долазак праволинијског прогреса заувек се распршила као илузија. Револуција 1917.године у Русији и њене конвулзије: грађански рат, глад, концентрациони логори, немилосрдно уништење милиона људи; а на Западу ни са чим упоредив кошмар нацистичке Немачке, када су велики културни народи устукнули пред невиђеним колективним безумљем, говоре сами за себе. Мир који ће бити достигнут – што даље, то постаје све очигледније – само је предах, достизање равнотеже страха. Узајамне претње, атомска или хемијска смрт, надвијају се, с времена на време, над свима. И сећамо се речи из Светог Писма: Јер када буду говорили мир је и сигурност, тада ће на њих изненада наићи погибија... и неће је избећи. <...>

Најчешће о хришћанству говоре, желећи да уздигну или понизе са чисто земаљске тачке гледишта, на следећи начин: да ли оно садејствује спољашњем процвату живота, или обрнуто, води ка деградацији. Да би се спознала истинска људска историја у њеној целини, у њеној пуноћи, или барем у неком историјском периоду, треба бити Бог – Који јесте и Који беше и Који долази. Или треба бити Божанствем – онај ко по Христовом дару, као свети Цар-страстотерпац Николај, зна куда идемо. “