Наши верници осећају да их је Васељенска патријаршија издала

Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“.

— Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора?

— Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве.

Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету.

Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост.

— Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име?

— Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима.

— Какав је став ваше државе после Сабора епископа?

— Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак.

Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове.

— Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир?

— Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија.

Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо.

— Како се расколници понашају у овој ситуацији?

— Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол.

Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера.

Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква.