 |
- проскомидија
- литургија оглашених
- литургија верних
Проскомидиjа
Проскомидија је реч грчког порекла која у преводу значи приношење. У стара времена су чланови прве хришћанске заједнице пре литургије сами доносили као уздарје хлеб и вино за Свете Тајне. Хлеб који се употребљава приликом служења литургије носи назив просфора, што значи принос, опет као знак да су раније хлебове на литургију доносили хришћани. У Православној Цркви Евхаристија се савршава од просфора, које су направљене од квасног теста.
У проскомидији се употребљава пет просфора у знак сећања на чудесно насићивање пет хиљада људи.
За причешће се употребљава једна просфора (агнец). Јер и Господ је причестио апостоле, преломивши и раздавши један хлеб. Свети апостол Павле пише: јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо (1Кор. 11, 17). Агнец се ситни после предложења Часних Дарова и њиме се причешћују свештенослужитељи и они који су се спремили за Свето Причешће. За савршавање литургије користи се црвено вино од грожђа, јер оно због боје подсећа на крв. Вино се меша са мањом количином воде, која симболише воду потеклу заједно са крвљу из Спаситељевог прободеног ребра.
Проскомидија се савршава у олтару на самом почетку литургије, док чтец чита часове. Возглас „Благословен Бог наш...“, који претходи читању трећег часа, сматра се још и почетним возгласом проскомидије.
Проскомидија је веома важан део Божанствене литургије, а припремање Часних Дарова за освећење има дубљу симболику.
Проскомидија се врши на четвртастом столу, који се налази са леве стране од престола и назива се жртвеник.
Специјалним ножем који се назива копље, свештеник из просфоре исеца средишњи коцкасти део и тај део просфоре носи назив Агнец. Симболички приказује Исуса Христа, који као Непорочно јагње (агнец) узима грехе света на себе и страда ради спасења истог. Агнец се исеца са доње стране крстолико уз речи: „Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот света и спасење“. Затим свештеник пробада копљем Агнец са десне стране, говорећи: „Један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода, и онај што виде посведочи, и истинито је сведочанство његово“ (Јн. 19, 34—35).
Уз те речи улива у путир (свету чашу) вино помешано са водом. Припремање Дарова на проскомидији симболизује неколико догађаја. Ту се спомиње рођење Спаситеља, Његов долазак на свет и, наравно, голготска жртва на Крсту, као и погребење.
Припремљени Агнец и честице (извађене из четири просфоре), означавају сву пуноћу небеске и земаљске Цркве. Након припремања, Агнец се ставља на специјални тањир (дискос).
Свештеник из друге просфоре, на којој је изображена Мајка Божија, вади у облику троугла честицу у част Пресвете Богородице и ставља је са десне стране светог хлеба (Агнеца). Из треће просфоре исеца честице у част и спомен Јована Крститеља, пророка, апостола, светитеља, мученика, преподобних, бесребреника, родитеља Пресвете Богородице — светих и праведних Јоакима и Ане, и светитеља, чија се литургија тог дана служи.
Из преостале две просфоре ваде се честице за живе и упокојене православне хришћане. Верници остављају цедуљице са именима за помен (живих и упокојених), које се у олтару на проскомидији читају. За људе, чија се имена налазе на цедуљама, такође се ваде честице.
Све честице имају одређено место на дискосу. Окадивши звездицу свештеник је ставља на дискос изнад Агнеца и честица. То су два метална лука, у облику крста. Дискос симболизује још и Витлејемску пећину и Голготу, зведица — звезду над пећином и крст. Свештеник кади специјалне покриваче и покрива површину дискоса и путира, што симболизује, како покров у који је тело Христово било повијено и положено у гроб тако и витлејемске пелене.
Значаj помињања на проскомидиjи
На крају Божанствене литургије, после причешћивања верника, свештеник у свету чашу спушта честице извађене из просфора на проскомидији, говорећи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе свих овде поменутих, молитвама Светих Твојих“.
Помињање на проскомидији, вађење честица за здравље и упокојење, а затим и њихово спуштање у путир, сматра се једним од значајнијих помињања у Цркви. Они који се тад помињу су равноправни учесници литургије, јер се за њих савршава бескрвна Жртва. Једном приликом је чувени јеромонах Алексије, старац Голосејевског скита Кијево – Печерске Лавре, а данас и прослављени локални светититељ, преоблачио мошти светог Теодосија Черниговског. Само што је задремао, седећи крај њих, угледао је свеца који му је рекао: „Хвала ти за труд око мене, молим те да споменеш моје родитеље — Никиту и Марију, кад будеш служио литургију“. Када га јеромонах Алексије упита, како може да тражи молитве од свештеника, а сам стоји пред Божијим престолом, свети Теодосије рече: „Приношење на литургији је јаче од мојих молитви“.
О другом случају приповеда свети Григорије Двојеслов. Након смрти неког немарног монаха, пострадалог због среброљубља, он је наредио да се за покојника одслужи тридесет заупокојених литургија, а братији да се заједнички моле за њега. И након што је одслужена последња литургија тај монах се јавио свом рођеном брату, говорећи: „Досад сам, брате мој, сурово и страшно страдао, а сада ми је добро и пребивам у светлости“.[1]
Литургиjа оглашених
Други део литургије носи назив литургија оглашених. У древно време су се људи за примање светог крштења дуго припремали. Упознавали су се са основама вере, ишли у цркву, али учешће у молитви могли су узимати само до одређеног тренутка службе. До преношења Часних Дарова са жртвеника на престо, оглашени, као и они који се кају за своја прегрешења или су под епитимијом због тешких преступа, морали су излазити у припрату храма.
После свештениковог возгласа: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“ — хор поје: „Амин“ ( што значи „заиста, правилно говориш“). Почиње мирна или велика јектенија са следећим речима: „ У миру Господу се помолимо“. Реч „у миру“[2] не означава позив „свету“ на заједничку молитву (иако је молитва на литургији увек заједничка, саборна), већ нам говори о нашој обавези да се молимо у миру, измиривши се са ближњима, јер ће једино тад Господ примити наше молитве.
Мирна јектенија као да обухвата све сфере нашег постојања. Ми се молимо: за мир читавог света, за свете цркве, храм у ком се обавља служба, епископе, презвитере, ђаконе, за нашу земљу, за оне који су на власти и војнике, за благорастворење ваздуха (и времена мирна) и изобиље плодова земаљских, неопходних за исхрану. Такође, молимо се и за путнике, болеснике и оне који су у ропству.
Литургија је заједничко дело и молитва се на њој узноси саборно, тј. сви се верници скупа моле „једним устима и једним срцем“. Говори Господ: Јер гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). По правилу свештеник не може служити литургију сам, с њим мора бити макар један човек.
После велике јектеније певају се псалми, који се зову антифони, јер их по правилу певају две певнице наизменично, тј. антифоно. Псалми пророка Давида су улазили у састав старозаветног богослужења, и чинили су важан део свечаних песама у ранохришћанској служби. После другог антифона увек се пева: „Јединородни Сине...“ — о доласку на свет Христа Спаситеља, Његовом оваплоћењу и искупитељској жртви. За време певања јеванђелских заповести блаженстава из Господње Беседе на гори, отварају се Царске двери ради обављања входа са Јеванђељем или такозваног „Малог входа“. Подижући високо свето Јеванђеље и чинећи њиме знак крста, свештеник или ђакон изговара возглас: „Премудрост! Прости!“. То је напомена верујућима, да су они дужни да стоје право. У буквалном преводу са грчког прости значи: правилно, право. Такође, овде је реч о премудрости коју нам собом носи Божанствено Јеванђеље и Господња проповед, јер се оно и износи из олтара у знак Христовог изласка на проповед, носећи благу вест свету.
Након појања тропарâ посвећених празнику, том дану или светима дана и храма, поје се Трисвета песма: „Свети Боже...“. На Рождество Христово, Крштење Господње, Пасху (читаве Светле седмице), на дан Свете Тројице, као и у суботе — Лазареву и Велику, уместо Трисвете песме поје се: „Јелици (који) во Христа крестистесја (крстили), во Христа облекостесја (обукли), алилуја“. У древно време су се оглашени традиционално крштавали на те празнике.
На празник Воздвижења Крста Господњег и Крстопоклоне недеље Великог поста, уместо Трисвете песме се пева: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето васкрсење Твоје певамо и славимо“.
Даље следи утврђено за тај дан читање из књига Посланица светих апостола или Дела апостолских и Јеванђеља.
За пажљиво читање Апостола и Јеванђеља припремају нас возгласи: „Вонмем (пазимо!) и „Премудрост, прости, чујмо Свето Јеванђеље“. После Јеванђеља следи сугуба (посебно усрдна) јектенија, у којој се поред различитих молитви за свештенослужитеље, као и за оне који су на власти, војнике и све верне, помињу и сви они који су оставили своја имена за помен. Заједно са свештеником који се моли за здравље и спасење слугу Божијих „овде и сада поменутих“, молитву узносе и сви присутни.
За време сугубе јектеније свештеник распростире на престолу свети антиминс. То је правоугаоно платно на којем је представљено Спаситељево полагање у гроб. Он стално стоји на престолу и на њему се служи Божанствена литургија. У антиминс су ушивене честице моштију светих мученика. У раној Цркви први хришћани су служили литургију на гробовима мученика, као што је то био случај, на пример, у Римским катакомбама, где су сахрањивали мученички пострадале хришћане.
После сугубе јектеније следи јектенија за умрле. У њој се молимо за све умрле оце, браћу и сестре наше, да им Господ опрости вољне и невољне грехе; да их настани у насељима небеским, где се праведни упокојавају.
Затим се произноси јектенија за оглашене. Тај део код неких ствара недоумицу. Заиста, пракса оглашавања (припрема за крштење), која је постојала у раној Цркви, сада не постоји. Ми данас, као по правилу, крштавамо људе након једног или два разговора. Међутим, још увек има оглашених који се припремају да приме православље. Бројни су и они који се још нису крстили, али имају жељу — иду у Цркву. И за њих се такође молимо, да Господ оснажи њихову добру намеру, да им открије Своје „Јеванђеље правде“ и присаједини их „Светој Саборној и апостолској Цркви“.
Недавно сам крстио једног свог рођака, који се годинама спремао за крштење, али је увек био некако неодлучан. При том је веома темељно пришао упознавању са Православљем: прочитао је Стари и Нови Завет у целини, велики број духовне литературе, научио „Символ вере“ и „Оче наш“. И тек у осмој деценији свога живота, најзад, примио свето крштење.
У наше време је много оних које су још у детинству крстили родитељи или баке, али су остали сасвим непросвећени. За време ове јектеније треба се молити, да их Господ „просветли речју истине Своје“ и да их присаједини својој светој Цркви.
После речи: „оглашени изађите“, они који се спремају за крштење и покајници, излазили су у припрату храма, јер је у том тренутку почињао најбитнији део Божанствене литургије. За време тих речи ми, треба да се пажљиво загледамо у своју душу и из ње избацимо све увреде и мржњу према својим ближњима, као и све свакодневне празне помисли, како би с особитом пажњом и страхопоштовањем могли да се молимо на литургији верних.
Литургиjа верних
Тај део службе почиње после позива оглашеним да напусте храм. Даље следе две кратке јектеније, а хор почиње да пева Херувимску песму. У преводу на руски (српски, прим.прев.) ова песма чита се овако: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо, да би прославили Цара свих, Кога ангелски чинови славно прослављају. Алилуја!“
У овој песми се спомињу анђелски војници којима је Господ окружен и који Га непрестано прослављају. На Божанственој литургији не узносе молитве само свештенослужитељи и парохијани, већ заједно са Црквом земаљском литургију савршава и Црква небеска.
Једном је преподобни Серафим (Саровски, прим.аут.), док је још био јерођакон, служио Божанствену литургију на Велики Четвртак. После Малог входа уследио је Серафимов возглас са Царских врата: „Господе, спаси благочестиве и услиши их!“ Али само што је, окренувши се народу, усмерио орар на предстојатеље, уз речи: „И у векове векова!“ – обасјао га је зрак сјајнији од сунца. Осврнувши се на ту светлост, угледао је Господа Исуса Христа у виду Сина Човечијега, у слави, и неизрецивом светлошћу сијајући, окруженог Небеским Силама: Анђелима, Арханђелима, Херувимима и Серафимима, како као пчелињи рој од улазних двери лебде по вадуху“.[3]
За време Херувимске песме савршава се преношење Часних Дарова, припремљених за освећење, са жртвеника на престо. То се преношење назива Велики вход. Изишавши из олтара кроз северне (леве) двери, свештеник са ђаконом преноси Дарове. Заустављају се на амвону испред Царских двери где се, окренувши се лицем према верујућима, моле за светог патријарха, митрополите, архиепископе, епископе, свештенство, за све који се труде и присутне у том храму.
Вративши се након тога кроз царска врата у олтар, свештенослужитељи постављају чашу и дискос на престо и покривају Дарове специјалним покровом (воздухом). Појци у то време завршавају Херувимску песму. Велики вход представља славни ход Исуса Христа на вољна страдања и крсну смрт.
После приношења Дарова следи прозбена јектенија која представља припрему верујућих за најважнији део литургије – њихово освећење.
Пре саборног певања (или читања, прим.прев.) Символа вере ђакон произноси возглас: „Двери, Двери! Премудрошћу пазимо!“ Те речи су у древно време подсећале црквењаке да почиње најглавнији и најсвечанији део службе, како би они боље осмотрили врата храма, не пуштајући у њега оглашене и неверујуће. Сада се тим речима напомиње верујућима да затворе двери своје душе за све друге мисли. По правилу, сви који се моле певају Символ вере, исповедајући своју веру и најважније догмате Православне Цркве.
Често се сусрећемо са тим да крштени кумови при Светој Тајни крштења, не могу да прочитају Символ вере. То се дешава због тога што људи не читају јутарње молитве (у чији састав улази и Символ вере) и ретко иду на литургије. Јер на свакој Божанственој литургији народ једним устима, саборно, исповеда своју веру и, наравно, зна ту песму напамет.
После возгласа: „Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети Принос у миру узнесемо“ (Свету Тајну Евхаристије и свето приношење, треба произносити са страхом Божијим, страхопоштовањем и особитом пажњом) почиње канон евхаристије. Певање „Милост мира, жртву хвале“ представља одговор на тај позив.
Возгласи свештеника се смењују са појањем хора. Свештеник за време појања чита тајне евхаристијске молитве. Зауставимо се на основним, најглавнијим молитвама канона евхаристије. Речима свештеника „Заблагодаримо Господу!“ почиње припрема за освећење, претварање часних Дарова. Јереј чита благодарствену (евхаристијску) молитву. У њој прослављамо доброчинства Божија, нарочито искупљење рода човечијега, захваљујући Господу што нас удостојава примања бескрвне Жртве, кроз Свету Тајну евхаристије, иако се Њему поклањају и славе га чинови анђелски: „Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“. Те речи молитве свештеник произноси гласно, као возглас.
Настављајући евхаристијске молитве, свештеник гласно произноси речи Спаситеља, изречене на Тајној вечери: „Примите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова“. При том он указује на дискос с Агнецом. И: „Пијте од ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова“, указујући на свету чашу.
Свештеник произноси возглас, пун дубоког богословског смисла: „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све“. Ми се усуђујемо принети Богу оне дарове које је он створио (хлеб и вино), приносећи бескрвну Жртву за сва чеда Цркве и за сва доброчинства, која нам Он даје.
За време песме „Тебје појем, Тебје благословим, Тебје благодарим, Господи; и молимтисја, Боже наш“ освећују се (претварају) претходно припремљени хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Свештеник се моли и припрема за тај узвишени тренутак, читањем тропара 3‑ег часа. Затим благосиља Свети Агнец, и говори: „И учини овај Хлеб часним Телом Христа Твога“. Благосиља исто тако вино, и говори: „А то што је у Чаши овој часном Крвљу Христа Твога“. На крају, благосиљајући хлеб и вино заједно, свештеник говори: „Претворивши их Духом Твојим Светим“. Свештенослужитељи чине земни поклон пред Светим Даровима. Часни Дарови се приносе као бескрвна Жртва за всје и всја без изузетка; за све свете и за Владичицу Богородицу, о чему се говори у возгласу свештеника, који представља финале свештеникове молитве: „Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију“. Као одговор на тај возглас верујући одговарају хвалебном песмом у част Божије Мајке: „Достојно јест“ (на свету Пасху и на свих дванаест празника (до њиховог завршетка), уместо „Достоино јест“, поје се у част Божије Мајке задостојник[4]).
Даље следи јектенија која припрема верујуће за причешће, и која такође садржи обичне прозбе прозбене јектеније. Након јектеније и возгласа свештеника поје се (најчешће саборно) Господња молитва: „Оче наш“. Када су апостоли замолили Христа да их научи да се моле, Он им је дао ту молитву. У њој ми молимо за све што је неопходно у животу: да на свету буде воља Божија, за насушни хлеб (као, наравно, и за то да нас Господ удостоји примања небеског хлеба, Тела Његовог), за опроштење грехова наших; и да нам Господ ниспошље своју помоћ да издржимо сва искушења и да нас избави од смућења нечастивога.
Возглас „Светиње светима“ говори нам о томе да Светим Тајнама треба да прилазимо чисти, претходно осветивши себе молитвом, постом и очистивши се покајањем.
О припремању за Свету Тајну причешћа подробно се говори у поглављу „Како се припремати за причешће“.
Свештенослужитељи у олтару дробе Свети Агнец, причешћују се и припремају Дарове за причешће верујућих.
Након тога се отварају царска врата и ђакон, износећи Свету Чашу у рукама, произноси: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Отварање царских врата у том моменту представља отварање гроба Спаситељевог, а изношење Светих Дарова — јављање Исуса Христа после васкрсења.
Свештеник чита молитву светог Јована Златоустог пре светог причешћа: „Верујем Господе и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао на свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја...“ И људи се моле, пажљиво слушајући смирену молитву светог Јована, свесни своје недостојности и величине Светиње. Молитва се завршава речима: „Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: сети ме се Господе у Царству Своме. Да ми не буде на суд или осуду причешће Светим Тајнама Твојим, већ на исцељење душе и тела. Амин“.
Треба се причешћивати достојно, с вером и скрушеношћу срца, претходно измиривши се са својим ближњима, да не би били слични Јуди-издајнику, који је био један од дванаесторице ученика, и који је присуствовао Тајној Вечери, а затим отишао и издао Учитеља.
Сви који су се припремали за Свето причешће и који су добили благослов од свештеника, причешћују се Светим Христовим Тајнама. Након тога свештеник враћа у олтар свету чашу.
Јереј светом чашом благосиља вернике, говорећи: „Свагда, сада и увек и у векове векова“ и односи је на жртвеник. Ово је последње јављање Светих Дарова верујућима и оно симболизује последње јављање Спаситеља ученицима, као и Његово вазнесење на небо.
Ђакон произноси кратку благодарствену јектенију.
На крају литургије свештеник изговара отпуст. У отпусту се обично спомињу молитве Божијој Мајци, светитељ чија је литургија служена тог дана, храмовни светитељи, као и светитељ чију успомену празнујемо на тај дан.
Верници целивају свети крст, који им даје свештеник.
После литургије се обично читају благодарствене молитве после светог причешћа. Уколико се оне не читају у храму, причасници су дужни да их прочитају по доласку кући.
[1] Протоиерей В.Гурьев. Пролог в поучениях. М., 1912. С.431.
[2] Реч „мир“ у преводу са руског значи „свет“. (Прим.прев)
[3] Протоиерей В.Гурьев. Пролог в поучениях. М., 1912. С. 688.
[4] задостојник − 9-ти ирмос празничног канона са одговарајућим припевом (Прим.прев.)
Превела са руског: Наташа Вулетић
