Обличење крајности зилотизма

                                                         Атина, 23 новембар 1969. године

                                                           Његовом преподобију,

                                                             монаху Теодориту (Мавросу)

                                                         Света Гора Атонска

Возљубљени оче Теодорите, радуј се свагда у Господу[1].

Ти пишеш: „Одакле је отац Епифаније узео, да по догматским питањима постоји привремена граница очекивања[2] и да не приличи одмах почињати противдејства, већ општење треба прекидати само после одузимања чина и удаљења јеретика из Цркве?“ Даље ти пространо пишеш о томе, што у питањима догмата никада није било места за икономију, и долазиш ка следећем закључку: „Наша Црква никада није допуштала икономију у области догмата и благочестивости.“

Драги мој, ти без разликовања мешаш све појмове. Једно је - признање Црквом, по икономији, било ког Њој страног учења и укључивање тог страног учења у догматику као истинитог, а сасвим друго је – пројављивање трпљења ка људима, који, заблудујући се по питањима вере, проповедају јеретичко учење. Прво је незамисливо, никада није имало места у прошлости и немогуће је у будућности, јер Црква је „Стуб и Тврђава Истине“, а не сабрање заблуда и јереси. Што се тиче другог, тј. пројављивању трпљења ка људима у заблуди, тако нешто се често догађало. Ти питаш: „Из каквих извора ја црпим податке о томе?“ Из Црквене историје, љубезњејши. Испитај је подробно, и ти ћеш увидети, да ли Црква признаје или не признаје „привремене границе очекивања“. И јавља ли се неистином, у мом „Епистоларном трактату“ подвучени факт, да је Црква из икономије столећима трпела јерествујуће Латињане? Постоје чак примери тога, да се то трпљење није ограничавало рамовима, већ се пројављивало постојано и неограничено.[3]

Црква, оче Теодорите, - то је Царство Благодати, а не суд прве инстанце и не преки војни суд. Стога Она гледа далеко напред и пре него донесе решење, учитава многе чињенице ... Да ли су ти нужни примери? Теби сигурно није непозната историја блаженог Августина. Његово учење о безусловном предопредељењу апсолутно је неправославно, а треба подвући да то није једина заблуда која се среће у његовим делима. Но, негледајући на све то, Црква, узевши у разматрање све факторе, ниједном није осудила Августина, а од тог времена прошло је већ 15. векова. Да си ти живео тада и видео трпљење Цркве у односу на неправославно учење Августина, ти би засигурно јавно осудио Цркву и изашао из Ње. Данас, ти ћеш наћи и показати масу оправдања за такву позицију Цркве, но видео бих, како би ти себе водио тада.

Хоћеш да ти приведем још један дивни пример икономије, о којем пише св. Атанасије Велики у свом писму Руфинијану? Гледај и дрхти: неизразиво дуготрпљење и снисхођење Цркве! После завршетка аријанског насиља, посвуда су почели Сабори православних епископа, на којима су се као оптужени нашли епископи и други клирици, који су раније пришли јереси Арија, а потом се раскајали. Неки су у своје оправдање говорили следеће: „Ми нисмо били јединомишљеници Арија. Не! Али, ми смо расудили да, ако иступимо са протестом, послаће нас у прогонство и на наше катедре сешће други, прави аријанци, који ће коначно погубити Цркву. Због тога смо решили прихватити јерес и прикривати се, као да се и ми придржавамо аријанских убеђења“.

Заиста чудовишна икономија, драги оче Теодорите. Но, послушај, шта је било даље: Сабори, пројављујући икономију, нису осудили ту заиста чудовишну икономију. Оне епископе, који нису били руководитељи и заштитници јереси, него су просто поставили свој печат испод јеретичког вероисповедања, не само да су поново примљени у крило Цркве, него су их поставили на епископске катедре! Ето како су, драги оче Теодорите, поступали Сабори. Говорећи о томе, св. Атанасије Велики не само саопштава о своме сагласју са произашлим догађајима на Саборима и поздравља их, него побуђује и свог духовног сина и саслужитеља Руфинијана, како он сам сведочи, држати се донетих одлука Сабора и не порицати Саборе за пројављено ванредно снисхођење. Свети Атанасије саветује Руфинијана и довести те саборске одлуке до посведочења клиру и народу, да би и они дознали истинито стање ствари и не иступали критиком против њега (Руфинијана) за то, што је сувише мекан у односу на јеретике. (Као што видиш, оче Теодорите, твоје колеге – „суперревнитељи“ и „суперправославци“ – постојали су у сва времена). Ево шта пише св. Атанасије Велики:

„ ... После заустављања насиља био је Сабор, при учешћу епископа унутрашњих области. Такође био је Сабор наших саслужитеља у Грчкој и епископа у Шпанији и Галији. Као и код нас, тако и посвуда, подигли су пале и предводитељима нечестија опростили, уколико су се покајали, но не давши им места у клиру; а онима, који нису припадали главарима нечестија, него су били увучени нуждом и силом, одлучено је дати им, како опроштај, тако и место у клиру, тим пре што су они дали убедљива оправдања, и показало се, да су они деловали по икономији.[4] Јер они су тврдили, да се нису обраћали у нечестивост, но, како на њихова места не би били постављени непознати нечестивци, и не би растргли учење Цркве, пре су се сагласили саучествовати насиљу и узети на себе бреме, него погубити народ. Од њих речено звучало је праведно, јер су се они ослањали на пример Арона, брата Мојсијевог, који је у пустињи саучествовао народу у нарушењу заповести, оправдавајући себе тиме, што је то урадио да би народ задржао од повратка у Египат: пребивајћи у пустињи, народ би се могао и одрећи од нечестија, а ако би се вратио у Египат, то би се поново погрузио у таму идолопоклонства. Из тог разлога, признано им је као дозвољено установљење у клиру, а обманутима и насилно пострадавшима дат је опроштај. Имадох смелости сматрати да ће и твоје богољубље одобрити донету одлуку и сагласивши се са њом, неће нас почети осуђивати за измирење. Саблагоизволи прочитати то и теби подчињеном свештенству и народу, да и они знајући све, не би тебе порицали за такво расположење ка подобним људима“.

Ти пишеш, - „показује се, да отац Епифаније, бавећи се црквеним питањима, сматра да Црква – то су само епископи!“, и да, како кажеш, „све у Цркви износи се на суд савести народа, који и јесте стражар и чувар Православља“. Нећу се подробно занимати тумачењем твога мишљења, да не би почињао нову тему и не продужавати писмо. Ограничићу се само са две примедбе:

Прво, нигде и никада нисам говорио, да Црква – „то су само епископи“. Говорио сам само то да епископи – то су генерали. И тако, ако ми признајемо епископе Грчке Цркве православнима (у чију православност сам лично тврдо убеђен), то неможемо да их забрањујемо и дижемо устанке против њих. А ако би их сматрали издајницима, тада би јавно објавили о томе и потом би почели решавати, шта нам ваља чинити. То и само то, било је мноме написано.

Друго: Ти тврдиш, да се „све у Цркви износи на суд савести народа, који је стражар и чувар православља“. И шта из тога произилази, драги оче Теодорите? То, што твој дрски поступак изласка из Грчке Цркве – добија оправдање? Све то изгледало би другачије, уколико би ти говорио, што си „ тако поступио, јер ти је тако говорила савест“. Зашто ти тражиш себи подршку у „савести народа“? „Савест“ каквог „народа“ управила те је ка извршењу таквог поступка? Савест твојих јединомишљеника? Осим тога, зар код нас, оче Теодорите, нема народа? Зар около нас нема мноштва верујућих душа, које са страхом и трепетом раде над својим спасењем? Зар само епископи чине Грчку Цркву? Зар у Њој нема народа?[5]

И тако, савест тог народа не сматра епископе Грчке Цркве издајницима! Како би ти желео да ми поступимо? Да све то пренебрегнемо, обративши пажњу на савест народа – твојих једномишљеника? Но, због чега? Њих је више? Није! Они су мудрији? Нису! Духовнији? Не! Светији? Не! Тада, због чега?

Твоја сабраћа, светогорски оци – зилоти, похваљујући на сва уста раскол учињен од стране приврженика св. Јована Златоустог, после његовог незаконог лишења од катедре, прогонства светитеља и постављања на патријаршијски трон Арсакија, пишу: „Следствено, ти свети (то јест следбеници св. Јована Златоустог) нису ни сачекали саборног решења, које би низвргло из чина Арсакија, ни епископе, који су стојали на челу устанка(против. св. Јована, прим. прев.).

Ти не пишеш ништа слично томе, очевидно због тога што је теби, више него што је то њима, познато, да:

а) На челу раскола било је 40 епископа, такозваних Јовановаца, који су одбили ступити у општење са наследницима св. Јована.

б) раскол, о коме иде реч, произашао је упркос строгој наредби светитеља Јована Златоустог, да његови пријатељи - епископи, који нису потписали пресуду против њега, а због избегавања раскола, сачувају општење са његовим наследником.[6] Ево шта о томе пишу хронике: „Било нас је 40 епископа, који су седели заједно са Јованом у епископском дому ... Када смо се нашли у великом замешатељству, Јован, надахнут Духом Светим, рече свима:

„Молите се браћо, и ако волите Христа и ради мене, нека нико не оставља своју Цркву ...“ Држани неизразивом жалошћу, једни су плакали, други напустили сабрање ... Он је пак замолио све, који су шетали тамо и овамо подобно зујећим пчелама, вратити се на Сабор, говорећи: „Седите браћо, и не плачите много се жалостећи због мене, јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Филп. 1, 21) – јер он[7] (који ово рече), би посечен мачем због необичне смелости ... А један од присутних, крикнувши при тим речима, произнесе: „Да! Но ми оплакујемо наше сиротство, удовство Цркве, нарушавање заповести ...“ Ударивши кажипрстом по длану леве руке ... Јован рече своме сабеседнику: „Доста је брате, не говори много, но рекох, - Цркве ваше не остављајте[8], јер није учење почело са мном, и неће се на мени завршити ...“ После тих речи, почео је говорити Елвисије, епископ Апамеје Витинске: „Неизбежно је, да ћемо ми, који останемо у својим Црквама, бити принуђени на општење и к томе, дати и своје потписе“. Свети пак Јован, одговорио је: „Општење имајте, да не би произашао раскол у Цркви, а потписа својих не стављајте, јер размисливши, ја у самом себи не дознах ничега, достојно низвргнућа“. (ђакон Паладије, епископ Еленопољски, са Теодоритом, римским ђаконом, писавши о животу св. Јована Златоустог, епископа Константинопољског, глава 8/ Пер. Балаховскойю M.: ИМ-ЛИ РАН, С. 67-68 2002. С 67-68)

Ти пишеш, да сам „противник помиритељског духа, и да ће безусловно, зарад пажње силника овога света, мој следећи корак бити продаја оних вредности које данас браним“[9]. Нисам знао, да си примивши монашки постриг, ти добио и дар пророштва (или у крајњој мери прозорљивости). Иначе, како би ти прорицао са таквом тачношћу мој следећи корак? Драги оче Теодорите! Као старији по узрасту и као свештеник (мада и недостојан, но свештеник) Господњи, желим ти дати један савет: обрати пажњу на себе! Да ли ћемо ми, ја или било ко други, доћи до „продаје вредности“ или ћемо постати мученици за веру - зна само Господ Сведржитељ. Ни у најмањој мери мене не погађају твоје увреде, него ме брине, теби својствена самоувереност. „Не горди се, него се бој“. Бој се да твоја самоувереност не буде посрамљена, као што се десило са апостолом Петром. Остави своја пророштва о мом безусловном следећем кораку ка издаји, или неког другог човека, и стичи смиреномудрије. Ако ме Благодат Божија напусти због мноштва мојих грехова, можда пређем не у римокатоличанство, него одем у идолопоклонство. Сећајући се једног од 40 мученика, дрхтим. Но, ко је осигуран? Оче Теодорите, остави пророштва на рачун других, и обрати пажњу на самог себе.

Писао сам и о погледима великог савременог богослова и исповедника ( а не просто „благочестивог научника“, како њега оцењује твоје великоумље) оца Јустина (Поповића), желећи просто да представим пример благоразумног односа. Ти се пак изражаваш против тог примера, приводећи следеће: „Сваки који говори било шта против установљеног, макар он постио, живео у чистоти, био прозорљивцем, творио знамења и чудеса, јавља се вуком у овчијој кожи који растрже овце“! Те речи биле би, жали Боже, потпуно умесне неком другом, но када реч иде о оцу Јустину (Поповићу), тада већ сувише далеко одлазиш, драги оче Теодорите. И тако – Јустин (Поповић) је за тебе – вук који растрже овце?[10] Бог нека те обузда, јер је још неизвесно до чега ти можеш доћи ...

Обратимо се и ка знаменитој трећој посланици светог Кирила Александријског Несторију, којом ми од почетка твоје статије претиш, као неким страшним оружијем својим противницима. Стога што ово писмо заиста носи необични карактер, привешћу најважније делове из њега:

„Уколико би ти имајући такве мисли и учења, штетио само себи, онда би наша брига била мања. Но, стога што си ти саблазнио Цркву, и распространио у народу квасац необичне и стране јереси, и књиге твојих тумачења разнесена су не само тамо (у Константинопољу), већ посвуда, то какав још разлог може постојати нашем ћутању? Или зашто, макар невољно не памтиш речи Христове: Нисам дошао да донесем мир на земљу, него мач. Дођох да одвојим човека од оца његовог и кћер од мајке њене (Мт. 10, 34-35).

И тако, ево, заједно са светим Сабором, сабравши се у великоме Риму, под председништвом свјатјејшег и великог брата и саслужитеља нашег, епископа Целестина, ми ти се већ трећом посланицом обраћамо[11] и једнодушно саветујемо одустати од лажног и превратног учења, које ти измишљаш и шириш, а уместо њега изабрати праву веру, у почетку предану Црквама, светим апостолима и јеванђелистима, који су били „самовидци“ и „служитељи“ Слова. (Лк. 1,2).

Уколико твоја побожност то не уради у року, назначеном у посланици поменутог свјатјејшег и благочестивог брата и саслужитеља нашега, епископа Цркве Римске - Целестина, то знај, ти нећеш имати никаквог општења са нама, ни места или помена међу свештеницима Божијим и епископима. Јер немогуће нам је остати небрижним када су Цркве тако узмућене, народ саблажњен, права вера се гази, и ти растураш стадо – ти који си дужан да га чуваш, уколико би, нама подобно, следио праву веру, строго следујући светим оцима. А са свима мирјанима и клирицима, које је твоја побожност[12] одлучила или низложила за веру, ми се налазимо у општењу, јер су се неправедно подвргли твојим тешким пресудама, они који умеју православно мудровати, стога што су ти се почели противити са добрим циљем“ (св. Кирил Александријски, Посланица Несторију, о одлучењу, Источни оци и учитељи Цркве Vвека. Антологија. М. 2000. С. 40-41, (Ер. XVII. PG. 77, 105C-108C)).

И тако, послушај сада мој коментар:

а) Свети Кирило био је патријархом, тј. стајао је на самом врху пирамиде црквене власти. Како у своје име, тако и од имена Сабора Александријске Цркве, и од (у то време) првопрестолног Рима и Римског Сабора, он призива ка враћању у Православље, јерествујућег епископа Константинопоља - Несторија. Шта може бити природније? Но, он не даје њему савет вратити се, и призива га ка враћању не у молбеном тону, већ наређујући и са претњом, „као онај ко има власт“. Зар то нама, обичним клирицима и монасима, даје за право водити себе управо као и патријарси и да говоримо: „Или ћете се ви обратити, или ћу вас ја одлучити од Цркве“?

б) Сматрам да је потребно погледати у историју и дознати, шта је предходило горе поменутој Посланици. Наиме, један нечасни епископ по имену Доротеј је у Константинопољу, у време Божанске Литургије, произнео „анатему“ на оне који Дјеву Марију називају Богородицом, будући на то побуђен од Несторија. Сам јересоначалник (Несторије), налазећи се у храму и седећи на епископском трону, ни у чему није изразио противљење своме једномишљенику, већ је продужио да заједно са њим служи Божанствену Литургију. У продужетку свети Кирил додаје: „Дакле, ми смо анатемисани тада, када је он (Несторије) био предстојатељем, да не кажемо да смо анатемисани директно од њега. Видиш, тај (Доротеј) не би ни произнео у цркви ништа тротивно његовом (Несторијевом) расуђивању. На тај начин, не само на нас и на друге епископе Васељенске Цркве, који смо још живи, него је и на наше оце који су отишли к Богу произнесена анатема. Тако, шта би нас задржало написати насупрот његовим речима и рећи: тај, који говори, да Дјева Марија није Богородица, анатема. Међутим, то до данас нисам урадио, да неко не би рекао, да је на њега произнео анатему (само) епископ Александрије или (само) Египатски Сабор“.[13] (Свети Кирило Александријски, Посланицаонима који га оптужују, што је дознавши о распрострањењу нечастивог учења Несторија, није прећутао о њему /// Дела Васељенских сабора, Т. 1. Казањ. С. 150-151 (Ер. VIII (VI). PG 77, 60C))

Дакле, како поступа свети отац? Он пише другим патријарсима и Римском папи Целестину, са циљем добити од свих јединомишљену одлуку. Ево шта он пише: „Признајем, да сам Саборном граматом желео довести до твоег осведочења, да ми не можемо улазити у општење са тим ко тако говори и мисли, но ја то нисам урадио. Расудивши, да је ономе који се оклизнуо потрбно пружити руку да их придржимо и да пале треба подићи, као своју браћу, у својим писмима сам му саветовао одустати од таквог нечестивог учења, но од тог ми нисмо добили никакве користи ... Али, ми не желимо отворено прекидати наше општење са њим, не посаветовавши се прво са твојим благочешћем.[14] Стога, благоволи писмено изложити своје мишљење о томе, да ли смо ми дужни и даље имати општење са њим или директно објавити, да нико не би улазио у општење са њим, када он остаје с таквим размишљањима и тако учи. Суд твога благочешћа о том делу, биће такође потребно писмено предати и благочестивим и богољубивим епископима Македоније и свима осталим пастирима источних Цркава. Сагласно њиховој жељи, ми ћемо им дати потпору и (духовно) оружије, да би сви они стојали једномислено и једнодушно и да се подвизавају за праву веру, против које се отворила борба“ ( Свети Кирило Александријски, Посланица Целестину, епископу Римскоме // Источни оци и учитељи Цркве Vвека. Антологија. М., 2000. С. 38, 39-40 (Ер. XI (IX). PG 77, 81A, 84C-85A)).

Чујеш ли, драги оче Теодорите? Патријарси, Сабори, скуп епископа Македоније – и чак сви они, не одлучују се да дејствују сами! Они питају за мишљење других Помесних Цркава! А ви? ... Ви, обични јереји или монаси ... одлучујете Помесну (Грчку) Цркву због тога што је она спровела календарску реформу, или с тога, што она није осудила патријарха (Атинагору, прим. прев.) ... [15]

Но, вратимо се историји. Римски папа одговара: „ Нека Несторију буде дато неко кратко време, и уколико он сам не осуди своје јереси, тада следи да га осудимо.“ После свега тога свети Кирил шаље, но сада већ од стране свих горепоменутих, своју трећу Посланицу ка јересиначалнику (Несторију), претећи му пуном осудом ... У целини дело Несторија свети Кирило водио је с таквим расуђивањем и са таквим трпљењем, да је на крају био дужан да се правда (сигурно, и у та времена он је трпео укоре од свуда и свагда постојећих твојих пријатеља – надревнитеља) за њим допуштено одлагање са коначном осудом Несторија: „ Уосталом, нико да нас не оптужује за спорост“. – говори он клиру и народу Константинопоља. „ Јер ми нисмо били безбрижни, ... него смо следећи опитне лекаре, који нападе болести у телима, не истржу одмах уз помоћ гвожђа и огња, већ у почетку лече благим лековима, чекајући време, прилично за сечење“.[16] (Свети Кирило Александријски. Посланица клиру и народу Константинопоља // Дела Васељенских сабора. Т.1. Казањ, 1910. С. 200 (Ер. XVIII (XVI). PG 77. 124 C/125C))

И ја поново питам: слушаш ли ти оче Теодорите? Ко заиста одређује „прилично време за одвајање“? Наравно, ни ти ни ја, но читава по свету постојећа Православна Христова Црква, уколико ми уопште признајемо да она постоји ...[17]

в) Поражава хришћанска благородност Посланице. У њој се приводе речи два патријарха и два Сабора. И говори не неки презвитер по имену Епифаније, не некакав монах по имену Теодорит. И шта сад?! Он се стално обраћа ка јересиначалнику (Несторију): „твоје благочестије“! И у својим другим посланицама свети Кирило неизмењено се обраћа ка јеретику Несторију овако: „твоја благочестивости“ и „твоје богољубље“. Наравно, те речи не одражавају стварност и били су просто облик учтивости. Но, нека било ко упореди горе приведене цитате са било којим посланицама савремених „ревнитеља“ Православља и да ли ће он у њима наћи макар и најмању меру те учтивости.[18]

Мени није јасно, драги оче Теодорите, зашто вас задовољава свети Кирило, који се тако учтиво обраћа ка Несторију? Чудно, како се још није нашао неко из савремених „ревнитеља“ и није те осудео као издајника, јер се он осмелио рећи јеретику Несторију „твоја благочестивости“ и „твоје богољубље“, уместо тога да користи изразе, сличне онима, који се срећу у неким статијама „ревнитеља“ ...

г) Горе размотрена Посланица теби заиста даје основа да са смирењем призовеш пастире Цркве следити примеру светога Кирила ... Али ти немаш никаквог права уздизати себе до нивоа Сабора и осудити патријарха (Атинагору, прим. прев.)?[19]

Написао сам и то да се „суперревнитељи“ не јављају породом данашњег времена. Они су постојали свагда. При животу светог василија Великог нашли су се неки, који су гордељиво називали светога оца ... плашљивцем или ... издајником (!) стога што је он, дејствујући по икономији, привремено избегавао називати Светога Духа Богом.[20]

„Он је плашљивац! Или чак он је гори од плашљивца! Он је нечастивац! Он је издајник!“ - Ево шта би тада теби рекли твоји пријатељи, „суперзилоти“, драги оче Теодорите, ако би се ти одважио заштити икономију светог Василија Великог ... Наравно, сада ти њих осуђујеш, говорећи, да је „лоше то што они осуђују Василија Великог. Но, зашто? Кад тачно тако мислиш и ти сам.

Драги оче Теодорите, у свештеној галерији патрологије постоји један знаменити „портрет“, твој и твојих пријатеља – надзилота. Сличност је, треба се рећи, поражавајућа. Ретко уметнику успева правдоподобно, тако задивљујуће и тако опитно насликати црте портретисаног. Ко је написао твој портрет? Светитељ Теофилакт Бугарски. И када је он био завршен? Около 800 година уназад. Но, очигледно је, уметник је имао дар прозорљивости и смогао је изразити будуће као садашње ... И тако, ја завршавам, а продужава свети Теофилакт, архиепископ Бугарски:

„ Али остаје нам уразумити и то мноштво наших, који мада и ревнују „но не по разуму“ (Рим. 10,2), и који, што је још страшније, из самољубља раздиру Тело Христово ... Браћо, не треба тражити од свих све, а такође ни уступати свима у свему ... Стога, уколико се код западних у нечему греши у догматском, потресајући отачку веру, а таквим се јавља њихов додатак ка Символу о Светоме Духу, тада се управо у томе и састоји главна опасност; и уколико они не сматрају нужним то исправити, тада им је недопустиво у томе им попуштати ... Но, уколико су догмати код њих у поретку, и они избегавају новине (у догматима, прим. прев), али се од њихових презвитера са љубављу чувају њима драги опресноци (бесквасни хлебови – хостије, прим. прев) и постови, и они отпадну од нас када ми тражимо једномислије и у тим питањима, тада ти буди Павлом, који показује себе „онима који су под законом као под законом“[21] (1 Кор., 9, 20), и очишћава се заједно са онима, који имају завет, и стриже главу, и узима на себе трошкове за жртве за очишћење (Дела ап. 21, 23-24), и обрезује Тимотеја (Дела ап. 16,3), - онај који сматра законску правду сујетном (Флп. 3, 6-8) ...” (PG 126, 240A-249B)

Како ћеш ти сада поступити, оче Теодорите, не нашавши у себи сила превазићи ни календарску реформу и видевши у њој ... „опасност за спасење верних“. Хоћеш ли поступати као св. Теофилакт, који је по ванредној икономији трпео и бесквасне хлебове латињана итд. Или ћеш га објавити неученим или издајником? Но, овај блажени муж, предвидео је могућност и таквог односа, па је у почетку наведеног текста поставио следеће речи: „Но, нажалост, може устати било ко из самих верника, највише горећих и верујућих за Православље, и оптужити нас за незнање и неспособност разабрати се у Божанственим предметима, или пак за охладнелост и издају нашег дела“[22] (PG 126, 224C-D). Видиш, он се нимало не би изненадио уколико би га и ти уписао у издајнике.

                                                             С дубоком љубављу у Христу

                                                               архимандрит Епифаније

                                         превод са руског и коментари:

                                         игуман Манастира Св. Николе - Врањина

                                           јеромонах Петар (Драгојловић)

Неке од извора у тексту навео је јрм. Никанор (Лепешев), уредник издања на руском језику, старчеве књиге «Две крајности – екуменизам и зилотство»

подвлачења – игуман Петар

[1] Овде ћемо изнети само један део, иначе веома дугог писма блаженопочившег старца Епифанија (1930 – +1989) „зилотском“ монаху Теодориту, јер други делови овог писма, који се баве календарским и неким другим питањима, нису од толиког значаја у нашој црквеној данашњици, те смо их само негде и узгред поменули. Писмо је један део веома поучне књиге архимандрита Епифанија која носи назив „Две крајности – екуменизам и зилотство“, Издавачка кућа „Света Гора“ , Москва, 2009. (прим. прев.)

[2] Под овим појмом знаменити старац Епифаније подразумева привремено снисхођење некој Цркви или појединцу, због неког, од њих исказаног јеретичког става или учења. То снисхођење се никако не односи на саму јерес тј. према самом нечестивом учењу, што старац у даљем делу писма прецизно образлаже.

[3] За овакву икономију која је својствена Цркви од првих векова, не знају или неће да знају многи следбеници монаха Артемија или пак ултразилота Акакијеваца, који због своје неупућености или намерног незнања, не схватају Дух Цркве и Дух Њеног снисхођења. Стога и осуђују по својој брзоплетости и тако, мислећи да Богу службу чине, нажалост ђаволу тамјан приносе.

[4] Шта би следбеници парасинагоге монаха Артемија рекли тада светоме Атанасију Великоме, кад данас за многа мања снисхођења појединих епископа, по аутоматизму узвикују: Издајник! Јуда! Јеретик! Вероватно би га данас стављали на стуб срама, само стога јер због своје острашћености не могу да разумеју „шта је ширина и дужина и дубина и висина“ Љубави Божије (Еф. 3, 18).

[5] И ово као да је написано и за данашње произвољне примедбе Артемијевих приврженика који своје једномишљенике, уставше против Цркве називају „савешћу Цркве“, а истовремено, свесно или несвесно, превиђају огромну већину верника који су остали верни својој Српској Православној Цркви, свом Светом Архијерејском Сабору и својим канонским епископима.

[6] На жалост, следбеници монаха Артемија ни дан данас, ни себи а ни другима, неће или не могу да признају, да светитељи Цркве Божије никада нису желели правити неку своју „Цркву“ и стварати расколе - иако су неправедно осуђени, као што је то био пример и са св. Јованом Златоустим. Штавише, дрско кривотворећи Златоустове речи, ови несретни људи своје одвајање од Цркве и свој трагични пад, покушавају оправдати самим Златоустом и тим кривотворењем само умножавају свој грех. Но, Златоустов пример чувања јединства Цркве Божије, следовали су у историји Цркве и многи други светитељи. Такви примери су и св. Фотије Велики и св. Нектарије Егински и други. Свети Фотије је два пута на правди Божијој свргаван, али раскол никада није правио, док је монах Артемије и поред многобројних канонских кривица, основао своју парасинагогу. Свети Нектарије Егински протеран је из Египта без оправданог разлога, и мада никада и није имао своју епархију, није је ни после протеривања самопроглашавао, већ се смирио пред тајном страдања за Христа, поживевши као сведок – мартир - мученик Живога Бога. Слични примери, су и велики оци наших времена, који иако се нису слагали са неким појавама у својој Цркви, ипак су остали у Њој и нису кренули у прављење неке своје цркве. (преподобни Јустин Ћелијски, старац Порфирије, старац Николај (Гурјанов), старац Јаков (Цаликис), старац Јован (Крестјанкин). На пример, преподобни Јустин Ћелијски написао је читаву књигу против недозвољене врсте екуменизма (не против православног икуменизма), а остао је до краја верно чедо СПЦ, не стваравши никада неку своју цркву или правећи раскол у народу.

[7] св. Апостол Павле

[8] Насупрот Златоустовом савету и примеру многих светитеља Православне Цркве, бивши епископ Артемије је на жалост оставио читаву СПЦ, иако је, за разлику од светог Јована, због својих многобројних и упорно понављаних канонских преступа и свог дугогодишњег пркошења Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду, праведно санкционисан. Подобно Артемију, један мањи део његовог монаштва, без благослова надлежног епископа, оставио је своје светиње – Манастир Црну Реку, Архангеле, Кончуљ, ...

[9] Слично овоме и данашњи следбеници монаха Артемија, у својој духовној прелести, веома често „пророчки“, а у ствари жалосно подозритељски клевећу многе од архијереја или свештенослужитеља СПЦ и то проглашавају борбом за веру отаца.

[10] Као што су онда грчки „зилоти“ клеветали преподобног Јустина Ћелијског, тако пак данас, поједини српски „зилоти“ клевећу највеће ововремене српске духовне горостасе – блаженоупокојеног Патријарха Павла, умировљеног владику Г. Атанасија (Јефтића), Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија ...

[11] Светитељ Кирило преиспуњен љубављу чак и према јеретику Несторију, по трећи пут га упозорава да одустане од јереси. Светитељ дакле не поступа брзоплето и не одбацује Несторија истог часа, за разлику од појединих данашњих српских „зилота“, који чим начују било какву неправилност, одмах сами себе проглашавају за Сабор и врховну црквену власт, те јавно и острашћено пљују по изабраној мети.

[12] Свети Кирило Александријски је нечестивог Несторија, који проповедаше тако отворену јерес, овде два пута ословио са „твоја побожност“. Светитељи дакле нису журили са осудама других већ су користећи речник пун љубави и тактичности покушавали отоплити охладнела срца сабеседника. Међутим, ако данас неко од српских архијереја у дијалогу са неправославнима употрби такав речник љубави, онда он од стране појединих „зилота“ сместа бива анатемисан и жигосан као издајник. Шта би тек ова брзоплета браћа рекла светоме Кирилу Александријском за његов говор љубави у дијалогу са Несторијем?

[13] Неки данашњи „зилоти“, без икаквог пардона, себе врло брзо самопрогласе за врховну црквену власт, за Сабор или пак патријарха, па часа не часећи, одмах осуђују и одлучују друге од Цркве, чак и архијереје, превиђајући своје место у црквеној хијерархији, као и то да у Цркви све има своју меру и свој час. Но, свети Кирило Александријски није био брзоплет ни несмирен, као многи данашњи „зилоти“, нити је себи присвајао васељенску власт, већ је чекао саборни суд читаве Васељенске Цркве.

[14] Свети Кирило није одмах прекидао општење са јерествујућим Несторијем, чак ни после вишекратног убеђивања Несторија да одустане од своје јереси, иако Несторије није узвраћао покајањем на његове молбе и укоре. Одлучење и престанак општења су уследили тек касније, после упорног Несторијевог остајања у свом нечестију.

[15] Сличност грчких „ревнитеља“ са данашњим српским „зилотима“ више је него очигледна.

[16] Овакву врсту хирургије не разумеју нити хоће да разумеју „зилотски“ квазихирурзи, који од све хируршке вештине признају само гвожђе, скалпер и огањ.

[17] Још једно дубоко закључивање старца Епифанија. Питање је да ли „зилоти“ уопште признају постојање Васељенске Цркве, или пак сву своју „мудрост“ сажимају у жалосним речима свих расколника у свим временима: „Црква то смо ми“!

[18] О учтивом дијалогу са јеретицима има пуно примера у историји Православне Цркве. Примера ради један од највећих бораца за одбрану чистоте православне вере, св. Марко Ефески у свом уводном говору папи јеретику Евгенију IV, слично речима упућеним од св. Кирила нечасном Несторију, рекао је римском папи 1438. у Ферари: „ ... Хајде дакле, пресвети оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене; заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (ср. Гал. 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим да нас сазовеш овде“. Шта би данас рекли многи „зилоти“ кад би чули овај језик хришћанске љубави и учтивости у обраћању једном римском папи? Осудили би га као издајника и паписту, као што и данас осуђују многе српске епископе када у разговорима са римским папом, употребљавају доста опрезније речи. Зашто? Јер, у својој неопитности и незнању, не гледају на циљ и дух разговора који се воде, а за општу хришћанску учтивост неће ни да чују.

[19] Ово не брине неке данашње „зилоте“ јер они су себе уздигли на ниво Сабора и публичне „савести Цркве“.

[20] А шта би друго и говорили они који још недовољно опитни брзоплето осуђују свакога ко им падне под скалпер њихове „зилотске“ хирургије у којој нема места за љубав, неподозривост и стрпљење.

[21] Поједини данашњи „зилоти“, да су живели у оно време, вероватно би, по својој брзоплетости и неразумевању, слично „зилотима“ у свим временима, одмах осудили и светитеља Теофилакта за – новотарство, гажење предања и кршење канона, а они најнеразумнији чак и за јерес и издају Бога. Као што и сада појединци, по своме нерасуђивању, поричу постојање Благодати тамо где се Литургијске молитве читају на глас, где су Царске Двери широм отворене итд.

[22] Светитељ Теофилакт кроз ове речи разобличава све оне који се, слично оновременим ревнитељима не по разуму, буду јављали у сва времена - цедећи комарце и гутајући камиле (Мт 23; 24).