Семе хришћанства

13. маја 2001. године у граду Тирниаузу на Северном Кавказу, на дан сећања на Светитеља Игњатија, епископа Кавкаског, мученичку смрт примио је свештеник Игор Розин.

Ипак, постоји још један пут – са севера, из Кисловодска, планинским путем. Тако су и ишли тврдоглави алпинисти кад је пут кроз Тирниауз скоро целе године био затворен: од фебруара до новембра 2011. године, док је овде важио КТО – режим контратерористичке операције. Он се и данас често објављује, али на кратко – на дан-два и у вестима се приказује сиже: пронађено је привремено складиште експлозивних материја или је на јуриш освојен стан у којем су се утаборили терористи. Далеко од Тирниауза на ове вести мало ко обраћа пажњу – сад се на телевизији приказује превише вести. Друга је ствар кад човек овде живи. Људе који улазе колима у град дочекује стражарско место. Ослонивши се лактом на кундак аутомата који му је окачен око груди, поред оклопног возила пуши војник у панциру. Лице му је покривено црном маском. Поред њега други војници с аутоматима проверавају „ладу“ паркирану код ивичњака.

У даљини се виде костури здања празних очију – управо то је некада у целом Совјетском Савезу познати Тирниауски комбинат за обогаћивање руда. Почетком 30-их овде је пронађена волфрам-молибденска руда – тада је град и саграђен, али је почетком 90-их година комбинат почео да се гаси, а касније је и потпуно затворен и град који је некада цветао уронио је у сиромаштво и хаос опустошености. Међутим, оно што се овом месту не може одузети јесте лепота Божијег света, која се помаља кроз унакажене црте савремености. Необичан ваздух, који једва да сија придаје пејзажу извесну иреалност, - можда је то уопште својство планина, а можда и овог места. Сомотске ивице планина, као исечене стене, седи врх Тотура који одозго гледа на Тирниауз, орлови, који машу крилима у ваздушним струјама – овде је лепо као да се човек нашао у једној од бајковитих земаља о којима је читао у детињству.

С десне стране на планинском обронку види се градско гробље. Изнад једног од гробова је висока сеница, овенчана крстом. Постављена је недавно, пре неколико година – као и црни мермерни крст који сад грли жбун шибиковине. Пре тога је гроб јереја Игора Розина изгледао скоро као сви остали – само с том разликом што се у његовој огради, како тада, тако и данас, често могу видети људи који се моле.

***

У совјетско време се звао као и данас – Елбруски. Њиме је више пута у планине одлазио спасилац и алпиниста, командир одреда за борбу с лавинама Игор Розин. Истим путем је из Терскола на службе хитао и јереј Игор. Рукоположен је 1999. године и за храм је добио једину сачувану кућу саграђену 1937. године. „Једном сам га срео – пре тога се дуго нисмо видели. Упитао је да ли могу да му рестаурирам стару Библију. Зачудио сам се,“ – прича Дмитриј, сусед породице Розин у Терсколу и колега из Планинског института. „А он каже: постао сам свештеник. – Где?! – У Тирниаузу. Добио сам најпрљавије место у граду.“ Баш тако је рекао – најпрљавије? „Баш тако је рекао. Заиста је најпрљавије – бактериолошка лабораторија. Не може постојати ништа прљавије: све болести су се тамо доносиле. А он каже: измолићемо ово најпрљавије место – ништа није немогуће.“

Ипак мислим да је рекао мало другачије: све је могуће за онога ко верује. И опрали су га и измолили. Поправили су – није било ни прозора, ни врата, ни подова – цела заједница. Постоји фотографија на којој је први настојатељ првог храма у историји Тирниауза, отац Игор Розин снимљен заједно с намесником, оцем Леонидом и његовом кћерком.

Од њега није остало тако много фотографија, али ако се поређају по хронолошком редоследу постаје очигледна она нагла промена која се догодила човеку пред крај његовог четрдесетпетогодишњег живота. Ипак, „нагла промена“ је из другог, световног речника његове прве, претхришћанске половине.

Другој, краткој, али тако дивној више одговара друга реч – Преображај.

***

У току целог свог свештеничког живота, - мање од две године, - служио је у овом храму. „Духовно му је било врло тешко, зато што то није било „намољено“ место, било је неосвећено. То је била област демона,“ – каже јеромонах Игор (Васиљев) у то време прислужитељ оца Игора Розина, који је двадесет дана после смрти свог духовног оца заменио на стражарском месту (овде се не може рећи другачије) настојатеља храма светог Георгија. Показује ми видео снимак – интервју који је отац Игор (Розин) дао локалној телевизији.

Стојећи испред скромног иконостаса свог малог храма где ће недељу дана после овог снимања примити мученичку смрт, отац Игор говори о давној хришћанској прошлости свог краја.

„По историјским подацима, локални становници – Балкарци – су пре насилног насађивања ислама били хришћани,“ – необично му је да даје интервју, он с некако дечјом сталоженошћу изговара сваку реч.

Сети се нечег важног и сав се озари: „Узгред речено, овде – негде на овом месту, где је сад наш храм, - налазио се Теодоров храм. Имамо двојицу светих Теодора – Стратилата и Тирона. Не знам у част којег Теодора је био освештан тај храм, али заиста постоје веродостојна историјска сведочанства: овде се налазио православни храм саграђен у време Византије, и старци – старци у веома позним годинама, - сећају се његових рушевина пре него што је подигнут град. Из нараштаја у нараштај се преносило да је то био хришћански храм.“

Чудно је сад ловити његов поглед кад ретко погледа у камеру – још просто људски, у којем се ипак види много више него у обичном људском погледу.

У мајушном храму је помало сумрачно – или „даје лажну боју“ стари „бетакам“ филм или је тог дана стварно било лоше време. А иза зидова ваздух удише невидљиво пролеће: куће су широм отвориле прозоре и дишу, одзвања негде на асфалту звонка лопта и живот изгледа тако удобно и пријатно као кућна одећа, која је одавно попримила облике тела. Многи парохијани се сад сећају да је у току последњих месеци на проповедима све време говорио о смрти и Царству Небеском. „Још нисам била уцрквљена, слабо сам долазила у храм – нисам то схватала. Мислила сам: Царство Небеско је негде далеко, не спремам се да умрем... Овде су деца, муж... Има материјалних недостатака, - да то некако решим... А ево, дошло је време и сад да, размишљам о Царству Небеском.“ То је народ Божји, Валентина, управо она којој је Господ дао да буде у храму у тренутку убиства оца Игора.

***

Бар недељу дана раније је знао шта ће се десити. Човек који га је убио на дан спомена на светитеља Игњатија (Брјанчанинова) епископа Кавкаског, чије речи о смрти је отац Игор цитирао у скоро свим својим последњим проповедима, први пут је дошао у храм 6. маја. Била је храмовна слава – Ђурђевдан. Отац Игор није хтео да разговара с човеком који је дошао у препуном празничном храму – замолио га је да дође за недељу дана. Да ли је знао да ће бити убијен? Наравно, знао је – и смртно је туговао. Заблистао је кад је служио Литургију – после причешћа. Служба се завршила. Одлучно пославши кући прислужитеља који га је обично пратио на требама и испративши све отац Игор је кренуо да причести болесну парохијанку. Валентина прича како се све десило. „Остала сам сама и почела сам да чистим у храму. И већ сам кренула да идем кад је вратима пришао неки момак и упитао где је свештеник. Рекла сам да је отац отишао и почела сам да се распитујем одакле је. Одговорио је да је из Наљчика и да жели да буде на служби.

Код нас су често свраћали Балкарци да попричају с оцем и зато ме то није зачудило.“ Убрзо се вратио отац Игор. Ушао је у олтар да стави на престо дарохранилницу са Светим Даровима. Кад је излазио убица га је сачекао на прагу олтара. Валентина је чула како га је отац Игор одвео у просторију за црквењаке – собу која се налази до олтара и како је рекао: „Седи“. Прошло је мало времена и зачула се бука. Подигла је главу и кроз отворена врата је видела како пада отац Игор, а овај човек стоји изнад њега с ножем. Исто као оптински новомученици – о.Василије, о.Трофим и о.Терапонт – исто тако као некад преподобни Серафим, отац Игор као човек који је поседовао велику физичку снагу – није шала, био је спасилац и мајстор спорта у алпинизму, који је освајао најтеже врхове, који је на себи подизао људе из пукотина – није се противио. То је било свесно страдање за Христа – човек који је дошао убио је оца Игора управо као свештеника.

Даље се нејасно сећа – како је убица отишао („трчао је као демон“ – каже Валентина и ја због нечега схватам о чему говори), како је некога звала телефоном. Назвала је црквењака Андреја. Кад је Андреј дошао у храм душа оца Игора само што га је напустила.

Данас се бивши црквењак, који још увек служи овде, поново сећа тог дана. Кад јеромонах Игор говори о томе, његов глас постаје сасвим тих. „И наравно, мирис, - вероватно никад нећу заборавити мирис његове крви. Мученичке крви. То је неки специфичан мирис... Зато што је проливено много крви... Подови нису равни... Имали смо крстионицу – она је и сад ту, само на другом месту, - и ево, скоро сва крв је текла испод крстионице.“

Тада, пре дванаест година, митрополит Ставропољски и Владикавкаски Гедеон (Докукин) благословио је црквењака Андреја да прими постриг и свештенички чин с тим да замени оца Игора Розина на месту његове службе. Андреј је примио постриг у част светог благоверног кнеза Игора Черњиговског. „Један отац Игор је убијен – ево вам другог оца Игора,“ – рекао је тада владика.

Заједница је одлучила да не напушта место на којем је проливена крв новог сведока Истине. Убоги храм је поправљен. И данас овде по милости Божијој живи и служи мало стадо.

Седимо управо у оном стану у којем је последње месеце свог земаљског живота провео отац Игор Розин и гледамо архивске снимке. На њима у храму светог Георгија Победоносца своју беседу држи бивши намесник цркава Кабардино-Балкарије, отац Леонид Ахидов, данас архимандрит Лав.

„Христос воскресе! У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Данас се навршило седам година од дана трагичне смрти оца Игора. Ово је храм на крви. Овде је Господ рекао много тога лепог: Мене су истерали и вас ће истерати. На Тајној вечери је рекао за Јуду – сатана је ушао у њега. Ко је убио оца Игора? Сатана лично. Он је противник – противник Христа, противник вере. Противник истине,“ – отац Лав дуго ћути, гледа некуда у страну и кад се окрене види се да плаче. „Али, крв мученика је семе Цркве. Овде, на пустом месту, отац Игор је започео своје служење и оно је било успешно и зато завидљивац људског рода није могао да отрпи и решио је да га убије како би престало овде хришћанско појање, јеванђељска проповед.... На овом месту је подигнут диван храм. Поновићу Тертулијанову изреку: крв мученика је семе хришћанства.“