Можемо сумњати у било шта: да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут всеја земљи“ („пут све земље“). Међутим, премда то знамо, кад губимо блиске људе свеједно осећамо тугу. И то је по људској природи разумљиво и објашњиво. Јер чак и кад се једноставно растајемо од вољених на неко време ми тугујемо, жалостимо се, лијемо сузе, а тим пре кад нам предстоји последњи растанак у земаљском животу. Сам Господ Исус Христос Се дошавши у кућу Свог умрлог друга Лазара ражалостио у духу и заплакао је, толико га је волео. Међутим, верујући људи имају велику утеху која им помаже да преживе смрт блиских људи – молитву за своје покојнике. И ова молитва као нит спаја нас и свет људи који су већ отишли.
 |
Међутим, преминулом човеку наша брига није потребна ништа мање, ако не и више.
Човек не нестаје као личност са смрћу мозга и заустављањем срца. Осим тела (пролазне опне) он има вечну, бесмртну душу: „Бог није Бог мртвих, већ живих“ (Мт. 22, 32). И управо душа чини човекову суштину. И ми не волимо (ако заиста волимо) блиског човека због лепоте тела и физичке снаге, већ због особина душе. Памет, доброта, карактер, љубав – све су то особине душе нашег ближњег, оно што чини његов лик. Тело је човекова одећа, оно стари, болује, мења се, дешавају му се неповратни процеси. Понекад гледајући остатке који леже у ковчегу не можемо у њима чак ни да препознамо познати лик, покојник се толико мења. А душа нема година, она је бесмртна. Није случајно што се за некога каже: „Он је млад душом,“ – а човек је већ одавно превалио шездесету.
Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?
Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
У свом земаљском животу треба да се молимо, да се кајемо због грехова, да приступамо тајнама Цркве, и он нам је дат као припрема за вечни, а кад човек умре, закључак о његовом животу је већ дат, он не може да га промени набоље. Преминули може да рачуна само на молитве Цркве и оних који су га познавали и волели за живота. И по молитвама рођака и пријатеља Господ може да промени удео преминулог. Сведочанство за ово јесу безбројни случајеви из црквеног Предања и житија светаца. У древном житију светитеља Григорија Двојеслова описан је задивљујући случај. Светитељ је имао смелост да се моли за упокојење окрутног прогонитеља хришћанства – императора Трајана. Међутим, Трајан није само покренуо прогоне хришћана (јер није знао шта чини), он је био праведан и милосрдан владар, веома се бринуо о својим сиромашним поданицима. Светитељ Григорије је сазнао да је император заштитио удовицу у невољи и узео је на себе подвиг да се моли за њега. Бог му је открио да је његова молитва примљена. Овај пример (и многи други) представља велику утеху и окриљује нас у нашим молитвама за преминуле. Чак и ако је преминули био далек од Цркве, он може да добије олакшање свог удела по усрдној молитви блиских са сузама.
Постоји један веома важан моменат: ако човек који нас је напустио није живео црквеним животом или знамо да је његов живот био далек од заповести Божјих, родбина која га воли треба посебно пажљиво да се односи према својој сопственој души. Сви смо међусобно повезани с рођенима и ближњима као делови јединственог организма: „Ако пати један уд, с њим пате сви удови“ (1 Кор. 12, 26). Ако је неки орган неактиван код човека с изоштравају друга чула, други органи узимају на себе додатно оптерећење, његове функције. И ако наш ближњи није стигао да учини нешто у духовном животу ми то треба да надоместимо уместо њега. Тиме ћемо спасавати и своју душу и донећемо велику корист његовој души. Има једна ратна песма о пилоту који је погинуо, чији друг каже да на земљи живи „за себе и за оног момка“. И наш живот за друге, у сећање на некога, може да се огледа у нашој усрдној молитви, у стицању хришћанских врлина, у обилатој милостињи за помен преминулог.
Врло често се дешава и то да људи који су врло ретко долазили у храм, који су живели безбрижним, световним животом, кад изгубе блиског човека, долазе у Цркву и постају истински православни хришћани. Њихов живот се потпуно мења, они кроз тугу долазе Богу. И наравно, целог живота се касније моле за своје преминуле рођаке. Неистраживи су путеви Господњи.
Верујући људи и људи далеки од Цркве потпуно другачије доживљавају губитак ближњих. Понекад човек има прилике да присуствује даћи за нецрквене људе и да види како је то тежак призор. Једном сам учествовао у опелу познатог лекара-неурохирурга и веома доброг човека. Господ га је узео док још није био у позним годинама, после изненадне болести која је брзо напредовала, на врхунцу његовог лекарског рада. И кад су почели посмртни говори његових колега могло се видети у какво растројство и парализу тајна смрти доводи нецрквене људи. Скоро сви су сматрали да су дужни да своју беседу почну отприлике овако: „Каква страшна неправда... Како нас је рано и изненада напустио покојник... Како много је још могао да учини,“ итд. Јасна је ствар да такви говори не могу донети утеху родбини и ближњима покојника, пре ће бити обрнуто, још више ће продубити њихову тугу. Чак и ако човек ни у шта не верује, може да упути једноставно добре, топле речи свом другу и колеги. Зашто се то дешава? Зашто су људи пред лицем смрти у таквој пометњи и избегавају чак и помен, чак и мисао на њу у свакодневном животу? Због страха и неизвесности. Смрт их плаши, не знају шта их очекује. Има ли тамо живота? Или живимо само овде, у материјалном свету? Како се спремати за смрт и односити према њој – за неверујуће је тајна запечаћена са седам печата. Чак и обична жеља у званичним говорима: „Нека му је лака црна земља,“ – крије у себи неизречено питање: зар је то све: тело у земљу и ништа више?
Због смрти блиских људи далеки од вере често падају у очај, чамотињу, црну тугу. Готово је, живот је завршен ако мог вољеног човека више нема, ако је престао да постоји мој живот више нема смисла. Не може се рећи да верујући не тугују због смрти блиских људи, али се према смрти односе потпуно другачије. Хришћанска туга је светла, ми знамо да човек живи вечно, да је смрт само растанак, да се његов живот наставља, али је другачији. Знамо да смо с преминулим повезани везама молитве и љубави. Не можемо да кажемо: „Био је човек и нема човека.“ Ако смо ближњег волели за живота, и после смрти настављамо да га волимо. „Љубав никад не престаје,“ – каже апостол Павле (1 Кор. 13, 8). Кад сам губио блиске људе увек сам имао осећај растанка, а не краја. Као да су отпутовали некуда веома далеко, али не заувек, не за свагда.
Прекомерна туга је недопустива још и због тога што не само да упропаштава нашу сопствену душу (чамотиња је један од осам смртних грехова), него нам не даје да се молимо за покојнике. У души човека којег је обузела чамотиња ствара се празнина, вакуум, он уопште ништа не може да ради, а још мање да се моли. А нашем ближњем је толико потребна наша помоћ! И чамотињом, депресијом и тугом ми не само да му нећемо помоћи, већ ћемо му можда донети патњу. Ради ближњих треба да се саберемо, колико је могуће смиримо и да све своје снаге уткамо у молитву. Посебно до 40. дана преминулом човеку су потребне усрдне молитве.
Људска душа напуштајући тело осећа немир и страх: навикла је да обитава у свом дому дуго година, не зна шта је чека, куда ће јој Господ одредити да иде. После смрти човек одговара за цео свој живот и овде се одређује његова даља судбина. И врло је важно подржати душу блиског човека помињањем на Светој литургији, читањем Псалтира и келејним правилом.
Врло често рођаци покојника мисле да ће ако не покажу околини своју тугу сви помислити да нису волели покојника и понекад се може видети просто срцепарајући призор са хистеријом, кукњавом и завијањем због покојника. Ово се обично практикује у селима где се још увек сачувала традиција нарикача. Људи се сами доводе до потпуне суманутости. Каква молитва је ту могућа?! Истинска несрећа и туга по правилу се одвијају тихо и скоро неприметно за друге. Дешава се да људи који посебно тугују и ридају за покојником у ствари више сами себе жале: како су сад сироти, несрећни и усамљени.
Све ове традиције наследили смо од паганских обреда и наравно, оне су неспојиве с Православљем.
А ми, православни хришћани, треба да растворимо своју тугу с хришћанском надом, да ако се сами будемо спасавали и својом молитвом спасавали наше ближње, смемо да верујемо да нам предстоји сусрет с њима тамо, у другом животу. А ако они доспеју у Царство Небеско, сигурно ће се тамо молити за нас.
