О учествовању верника у Евхаристији

У Москви је 2-3. фебруара 2015. године у Храму Христа Спаситеља под председавањем Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Кирила одржано Архијерејско Саветовање Руске Православне Цркве. На Саветовању је, између осталог, одобрен документ „О учествовању верника у Евхаристији“, који представља плод свестраног разматрања овог изузетно важног питања у животу Цркве. На његовој изради се радило дуго времена.

У складу с одлуком Архијерејског Саветовања РПЦ овај документ је одобрен с тим да касније буде потврђен на Архијерејском Сабору, а њим већ сад у својој пракси треба да се руководе сви архипастири, пастири и мирјани Руске Православне Цркве.

***

О учествовању верника у Евхаристији

Евхаристија је главна Тајна Цркве, коју је Господ Исус Христос установио уочи Својих спасоносних страдања, смрти на Крсту и васкрсења. Учествовање у Евхаристији и причешћивање Христовим Телом и Крвљу јесте заповест Спаситеља, Који је преко Својих ученика свим хришћанима рекао: „Узмите, једите, ово је Тело Моје,“ и „пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новог Завета“ (Мт. 26, 26-28). Сама Црква је Христово Тело и зато Тајна Христовог Тела и Крви на видљив начин показује мистичну природу Цркве стварајући црквену заједницу.

Духовни живот православног хришћанина је незамислив без причешћивања Светим Тајнама. Причешћујући се Светим Даровима верници се освећују силом Светог Духа и сједињују се са Христом Спаситељем и међусобно, чинећи јединствено Христово Тело.

Тајна Евхаристије захтева посебну припрему. У Цркви је само време – без обзира да ли је то време људског живота или историја читавог човечанства – очекивање и припрема за сусрет са Христом, а сав ритам богослужбеног живота је очекивање и припрема за Свету литургију, дакле и за причешћивање ради којег се она и служи.

I

Пракса причешћивања и припреме за њега у историји Цркве се мењала и попримала је различите облике.

Већ у време апостола у Цркви се усталила традиција да се Евхаристија служи сваке недеље (а по могућству – и чешће: на пример, у данима сећања на мученике), како би хришћани стално могли бити у заједници са Христом и једни с другима (в. на пр., 1 Кор. 10, 16-17; Дап. 2, 46; Дап. 20, 7). Сви чланови локалне заједнице учествовали су у Евхаристији која се служила сваке недеље, а избегавање учествовања у евхаристијском општењу без довољно основа за то подвргавано је прекору: „Све вернике који долазе у храм и слушају (речи) Светог Писма, а не остану за време молитве и светог Причешћа, треба одлучити као оне који изазивају неред у цркви“ (правило светих апостола 9).[1] Ранохришћанска пракса причешћивања на свакој Светој литургији остаје идеал и данас, као део црквеног Предања.

Уједно, због све већег броја чланова Цркве у III, а посебно у IV веку, дошло је до промена, између осталог и у литургијском животу. С повећањем броја дана установљених у знак сећања на мученике и празника, евхаристијска сабрања су постала учесталиjа, а присуство сваког хришћанина на њима многи су сматрали пожељним, али не и обавезним – исто као и учествовање у причешћивању. Црква је томе супроставила следећу канонску норму: „Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али који не желе да заједно са народом учествују у молитви, или се склањају од светог причешћа ради неких својих разлога, такви нека буду одлучени из Цркве све док се не исповеде, принесу плодове покајања и затраже опроштај. Тек тада могу бити причешћени“ (2. правило Антиохијског Сабора).

Ипак, испоставило се да узвишени идеал сталне спремности за примање Светих Тајни тешко могу остварити многи хришћани. Због тога се већ у делима светих отаца из IV века срећу сведочанства о томе да су истовремено постојале различите праксе у погледу учесталости причешћивања. Тако свети Василије Велики о причешћивању четири пута недељно говори као о норми: „Добро је и корисно причешћивати се сваки дан Светим Телом и Крвљу Христовом, пошто Сам [Христос] јасно каже: Онај ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има вечни живот. <...> Ми се сваке недеље причешћујемо четири пута: у недељу, у среду, у петак и у суботу, као и у друге дане ако се деси да је то сећање на неког свеца“ (Посланица 93 [89]). Мање од пола века касније светитељ Јован Златоуст истиче да су многи – укључујући и монахе – почели да се причешћују једном-двапут годишње: „Многи се причешћују овом Жртвом једном у току целе године, други два пута, а трећи – неколико пута. Ове наше речи се односе на све, не само на овде присутне, већ и на оне који се налазе у пустињи, - зато што се они [такође] причешћују једном годишње, а често и једном у две године. И шта? Чији поступак ћемо одобрити? Оних који [се причешћују] једном [годишње], или оних који се причешћују често, или оних који се причешћују ретко? Ни једних, ни других, ни трећих, већ ћемо одобрити поступање оних који се причешћују чисте савести, чистог срца и беспрекорног живота. Они нека увек приступају; а они који нису такви [не треба да се причешћују] ни једном [годишње]“ (Беседа на Посланицу Јеврејима 17, 4).

У IV веку је коначно забележена норма о обавезном евхаристијском посту, која се усталила још пре Никејског Сабора – о потпуном уздржавању од хране и пића на дан причешћивања све до примања Светих Христових Тајни: „Свету тајну олтара нека чине људи који нису јели“ (41. [50.] правило Картагинског Сабора; потврђено 29. правилом Трулског Сабора). Међутим, већ на крају IV и почетку V века неки хришћани причешћивање нису повезивали само с поштовањем евхаристијског уздржања пре Литургије, већ по сведочанству светитеља Јована Златоустог, са временом Великог поста. Сам светитељ позива на чешће причешћивање: „Молим те, реци ми: да ли приступајући причешћу једном годишње заиста сматраш да ти је четрдесет дана довољно за очишћење грехова за цео [овај] период? А после се, по истеку недеље, опет предајеш ранијем? Реци ми: кад би, опорављајући се четрдесет дана од дуготрајне болести, касније опет узимао исту храну која је изазвала болест, зар не би изгубио и претходни труд? Очигледно да је тако. Ако је пак тако уређено физичко [здравље], тим пре је и морално. <...> [Свега] четрдесет – а често и не четрдесет – дана посвећујеш душевном здрављу – и сматраш да си умилостивио Бога? <...> Ово не говорим како бих вам забранио да приступате једном годишње, већ више желећи да увек приступате Светим Тајнама“ (Беседе на Посланицу Јеврејима 17.4).

У Византији се до XI–XII века у монашкој средини усталила традиција причешћивања тек после припреме, која је предвиђала пост, испитивање своје савести пред манастирским духовником и читање пре причешћа посебног молитвеног правила, које се појављује и почиње да се развија управо у ово време. На ову традицију су почели да се угледају и благочестиви мирјани, пошто се монашка духовност у Православљу увек сматрала за идеал. У најстрожем облику ова традиција је изложена, на пример, у одредбама руског Типикона (глава 32), који за разлику од грчког говори о обавезном седмодневном посту пред причешће.

У састав руског Служебника је 1699. године укључен члан под називом „Поучно упутство“. У њему се, између осталог, садржи одредба о обавезном периоду припреме за Свето причешће – у току четири вишедневна поста могу да се причешћују сви они који то желе, а ван постова треба постити седам дана, али овај рок може бити и краћи: „Ако неко пожели да ван уобичајена четири поста приступи светом причешћу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у питању прека потреба: а у случају преке потребе, нека пости три дна, или нека пости само један дан).“

Ипак, у пракси је крајње строг приступ припреми за свето причешће, који је имао позитивне духовне стране, доводио до тога да се неки хришћани дуго времена нису причешћивали позивајући се на то да је неопходна достојна припрема. Против овакве праксе ретког причешћивања била је, између осталог, усмерена норма за обавезно причешћивање свих хришћана Руског царства барем једном годишње, која се садржи у „Духовном правилнику“:[2] „Сваки хришћанин треба и чешће, али макар једном годишње да се причести Светом Евхаристијом. Јер је то и наше најочигледније благодарење Богу због спасења које је Спаситељевом смрћу учињено... Због тога, ако се испостави да се неки хришћанин веома клони светог причешћа, сам тиме показује да није у Телу Христовом, односно, да није заједничар Цркве.“

У XIX веку и почетком ХХ века благочестиви људи су се трудили да се причесте бар у току сва четири вишедневна поста. Многи свеци из овог времена, међу којима су светитељ Теофан Затворник, праведни Јован Кронштатски и други – позивали су људе да Светим Тајнама приступају још чешће. По речима светитеља Теофана, „мера [причешћивања] од једног или два пута месечно је најумеренија,“ премда се „ништа лоше не може рећи“ ни за чешће причешћивање.[3] Сваки верник може да се руководи следећим речима овог свеца: „Светим Тајнама се причешћујте чешће, како духовни отац дозволи, само се трудите да увек приступате и с дужном припремом, а највише – са страхом и трепетом како навикавши се не бисте почели да приступате равнодушно.“[4]

Исповеднички подвиг Цркве у годинама прогона у ХХ веку многе свештенослужитеље и духовну децу Цркве је подстакао да размисле о пракси ретког причешћивања која је раније постојала. Између осталог, Привремени Патријарашки Синод је 1931. године у својој одлуци од 13. маја навео: „Жељу у вези с могућношћу честог причешћивања православних хришћана, а за напредне међу њима – и сваке недеље, треба сматрати прихватљивом.“

Данас се многи православци причешћују много чешће од већине хришћана у Русији пре револуције. Међутим, пракса честог причешћивања не може се аутоматски проширити на све вернике без изузетка, пошто учесталост причешћивања директно зависи од човековог духовно-моралног стања како би, по речима Златоустог, верници причешћивању Светим Тајнама приступали „чисте савести, колико је за нас то могуће“ (Против Јевреја. Беседа III. 4).

II

Захтеви у вези с припремом за свето причешће за сваког верника одређују се црквеним одлукама и нормама које духовник примењује имајући у виду редовност причешћивања Светим Тајнама, духовно, морално и телесно стање, спољашње животне околности као што су, на пример, заузетост и оптерећеност бригом о ближњима.

Духовни отац (духовник) човека је свештенослужитељ код којег се он стално исповеда, који је упознат с околностима његовог живота и с његовим духовним стањем. Притом верници могу да се исповедају код других свештеника у случају да не постоји могућност да се исповеде код свог духовника. Уколико верник нема духовника, у вези с питањима која се тичу причешћивања треба да се обрати свештеницима оног храма у којем жели да се причести.

Како духовник, који се руководи црквеним одредбама и нормама и који на основу њих саветује хришћанина, тако и причесник треба да буду свесни да циљ припреме није спољашње испуњавање формалних услова, већ стицање покајничког стања душе, опраштање увреда и помирење с ближњима и сједињење са Христом у Светим Тајнама. Пост и молитва треба да помогну човеку који се припрема за причешће да стекне овакво унутрашње стање.

Сећајући се речи Спаситеља Који разобличава оне који на људе стављају тешка бремена незгодна за ношење (в. Мт. 23, 4), духовници треба да буду свесни да неоправдана строгост, исто као и претерано снисхођење могу представљати сметњу за сједињење човека са Христом Спаситељем и могу му нанети духовну штету.

Припрема монаха за учествовање у Тајни Евхаристије врши се у складу с Одредбом о манастирима и монаштву и унутрашњим манстирским уставима.

1. Пракса припремног поста се регулише аскетском традицијом Цркве. Пост у виду уздржања од мрсне хране и избегавања разоноде, праћен усрдном молитвом и покајањем, традиционално претходни причешћивању Светим Тајнама. Дужина и мера поста пре светог причешћа могу бити различити у зависности од унутрашњег стања хришћанина, као и од објективних услова његовог живота. Између осталог, у случају акутних или хроничних болести које захтевају посебан режим исхране, а за жене – у случају трудноће и дојења, пост може бити скраћен, ублажен или укинут. То се односи и на хришћане који привремено или стално бораве у условима заједничког живота у свету, који претпостављају заједничку исхрану (војне јединице, болнице, интернати, специјалне школе, затвори).

Данашња уобичајена пракса у складу с којом човек који се причећује неколико пута годишње пости три дана пре причешћа, у потпуности одговара црквеном предању. Такође, прихватљивом се сматра и пракса кад човек који се причешћује сваке недеље или неколико пута месечно, а притом поштује вишедневне и једнодневне постове одређене Уставом, приступа Светом Путиру без додатног поста или држећи једнодневни пост или пост од вечери пре причешћа. Одлуку у вези с овим питањем треба донети по благослову духовника. Захтеви у погледу припреме за свето причешће који се односе на мирјане који се често причешћују, односе се и на свештенослужитеље.

Посебан случај у погледу праксе припреме за свето причешће представља Светла седмица – недеља после празника Христовог Васкрсења. Древна канонска норма о обавезном учествовању свих верника у недељној Евхаристији у VII веку односила се и на Свете литургије свих дана у току Светле седмице: „Од светог дана Васкрсења Христа Бога нашег до Нове Недеље, целе недеље верници у светим црквама треба непрестано да упражњавају псалме, појање и духовне песме, радујући се и славећи у Христу, и треба да упражњавају читање Божанског Писма, пажљиво слушајући и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако са Христом заједно васкрснути и вазнети се“ (66. правило Трулског Сабора). Из овог правила јасно следи да су мирјани позвани да се причешћују на литургијама Светле седмице. Имајући у виду да у току Светле седмице Устав не предвиђа пост и да Светлој седмици претходи седам недеља подвига Великог поста и Страсне седмице – треба сматрати да канонском предању одговара пракса која се примењује у многим парохијама Руске Православне Цркве кад хришћани који су држали Велики пост у периоду Светле седмице приступају светом причешћу ограничавајући пост уздржавањем од хране после поноћи. Слична пракса се може односити и на период између Божића и Богојављења. Они који се у току ових дана припремају за причешће треба с посебном пажњом да се чувају неумерене употребе хране и пића.

2. Од припремног поста треба разликовати евхристијски пост у строгом смислу речи – потпуно уздржавање од хране и пића од поноћи до светог причешћа. Овај пост је канонски обавезан (в. горе 41. [50.] правило Картагинског Сабора). Притом се захтев у погледу евхристијског поста не примењује на малу децу, као ни на лица која пате од акутних или хроничних болести, кад се морају узимати лекови или храна (као, на пример, у случају дијабетеса) и на лица на умору. Осим тога, овај захтев, по нахођењу духовника, може бити ублажен кад су у питању труднице и жене које доје децу.

Канонско право налаже уздржавање од супружничког општења у периоду припреме за свето причешће. Пето правило Тимотеја Александријског говори о уздржању уочи причешћа.

Хришћане који упражњавају штетну навику пушења Црква позива да је се одрекну. Они који за то немају снаге треба да се уздрже од пушења од поноћи, а уколико је могуће – и од вечери уочи причешћа.

Пошто је Литургија Пређеосвећених Дарова по Уставу спојена с вечерњом, њено служење у вечерње време представља норму по уставу (међутим, ова литургија се у пракси обично служи ујутру). У складу с одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве од 28. новембра 1968. године, „уколико се Света литургија Пређеосвећених Дарова служи у вечерњим часовима, причесници од хране и пића треба да се уздржавају најмање 6 сати, али уздржање пре причешћа од поноћи од почетка тог дана је врло похвално и могу да га се придржавају људи који за то поседују физичку снагу“.

На норму уздржавања од најмање шест сати треба се оријентисати приликом припреме за причешће на Светој литургији која се служи ноћу (на пример, на празнике Светог Васкрса и Христовог Рођења).

3. Припрема за причешће се не састоји само у одрицању од одређене хране, већ и у чешћем присуствовању црквеним богослужењима, као и у обављању молитвеног правила.

Обавезан део молитвене припреме представља Правило пред свето причешће које се састоји од одговарајућег канона и молитава. Молитвено правило обично садржи каноне Спаситељу, Мајци Божијој, Анђелу-Чувару и друге молтиве (в. „Правило за оне који се спремају да служе и за оне који желе да се причесте Светим Божанским Тајнама, Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа“ у Псалтиру са последовањем). За време Светле седмице молитвено правило се састоји од Васкршњег канона, као и од канона и молитава пред свето причешће. Лично молитвено правило треба да се обавља ван богослужења, која увек претпостављају саборну молитву. Посебну пастирску пажњу треба посветити људима чији духовни пут у Цркви тек почиње и који још нису навикли на дуга молитвена правила, као и на децу и болеснике. Псалтир са последовањем претпоставља могућност замене канона и акатиста Исусовом молитвом и метанијама. У духу овог упутства по благослову духовника поменуто правило може бити замењено другим молитвама.

Пошто је литургија врхунац свег богослужбеног круга, присуствовање службама које јој претходе – пре свега вечерњем и јутрењу (или свеноћном бденију) – представља важан део припреме за примање Светог Тела и Крви Христове.

Духовник или свештеник који врши исповест, у случају кад човек није био на вечерњој служби дан уочи причешћа или кад није у потпуности обавио молитвено правило, треба да га подстиче на брижљиву припрему за причешће, али истовремено треба да има у виду околности његовог живота и евентуалне оправдане разлоге.

Припремајући се за примање Светих Христових Тајни на Светој литургији деца Цркве треба да се окупљају у храму пре почетка богослужења. Кашњење на Свету литургију, нарочито кад верници долазе у храм после читања Апостола и Јеванђеља представља недостатак поштовања према Тајни Христовог Тела и Крви. У случају оваквог кашњења свештеник који исповеда или причешћује може одлучити да не дозволи човеку да приступи Светом Путиру. Изузетак треба да буде начињен за људе ограничених физичких могућности, мајке које доје децу, децу у најмлађем узрасту и одрасле који их прате.

По завршетку Свете литургије хришћанин треба да саслуша у храму или да прочита благодарствене молитве после светог причешћа. Хришћанин на сваки начин треба да тежи томе да захваливши Господу у молитви за примљени дар, сачува овај дар у миру и побожности и љубави према Богу и ближњем.

Имајући у виду нераскидиву везу између причешћа и Свете литургије клир не треба да дозволи праксу кад се у појединим храмовима верницима не дозвољава да приступе Светом причешћу на празнике Светог Васкрса, Божића и Богојављења, на задушнице и побусани понедељак.

III

Човек који се припрема за свето причешће испитује своју савест, што подразумева искрено кајање за учињене грехове и њихово откривање пред свештеником у Тајни Покајања. У условима кад многи људи који долазе у храм још увек нису довољно укорењени у црквеном животу, они понекад не схватају значај Тајне Евхаристије, или нису свесни моралних и канонских последица својих греховних поступака. Исповест свештенику који их исповеда даје могућност да просуди да ли човек који се каје може да прими Свете Христове Тајне.

У појединим случајевима у складу с праксом која је уобичајена у многим парохијама, духовник може да дâ благослов мирјанину да се неколико пута причести Христовим Телом и Крвљу у току једне недеље (на пример, у току Страсне и Светле седмице) без претходне исповести пре сваког причешћа осим ситуације кад онај ко жели да се причести осећа потребу за исповешћу. Кад дају овакав благослов духовници треба посебно да имају на уму велику одговорност за душе припадника пастве која им је поверена у Тајни Свештенства.

У неким парохијама мирјани дуго чекају на почетак причешћа. То се дешава због тога што се клир дуго причешћује у случају саборних богослужења или у случају вршења исповести после причасне песме. Таква ситуација није пожељна. Тајна покајања по могућности треба да се обавља ван Свете литургије како свештеник који исповеда и човек који се исповеда не би били лишени могућности да потпуно учествују у заједничкој евхаристијској молитви. Недопустиво је да свештеник који помаже на литургији исповеда народ за време читања Јеванђеља и евхаристијског канона. Пожељно је да се исповест врши претежно увече или пре почетка Свете литургије. Осим тога, важно је да се у парохији утврде стали дани и сати у току којих би свештеник био обавезно присутан ради сусрета с људима који желе да разговарају с пастиром.

IV

Недопустиво је причестити се у стању озлојеђености и гнева, у случају да постоје тешки неисповеђени грехови или неопроштене увреде. Људи који се усуде да приступе Евхаристијским Даровима у таквом душевном стању, сами себе подвргавају суду Божијем, по речима апостола: „Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умира“ (1 Кор. 11, 29-30).

У случају да су учињени тешки грехови, канони који се односе на забрану причешћа на дуго време (преко годину дана) могу бити примењени само по благослову епархијског архијереја. У случају да свештеник злоупотреби право забране, питање може бити предато на разматрање црквеном суду.

Канони забрањују причешћивање у стању женске нечистоће (2. правило светог Дионисија Александријског, 7. правило Тимотеја Александријског). Изузетак може бити начињен у случају смртне опасности као и уколико крварење траје дуго времена због хроничне или акутне болести.

V

Као што је истакнуто у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве (Х. 2) и у одлуци Светог Синода Руске Православне Цркве од 28. децембра 1998. године Црква инсистирајући на неопходности црквеног брака, ипак не лишава причешћивања Светим Тајнама супружнике који се налазе у брачном савезу који је закључен с прихватањем свих законских права и обавеза и који се признаје као правоснажан брак, али који због нечега није освећен венчањем. Ова мера црквене икономије која се ослања на речи светог апостола Павла (1 Кор. 7, 14) и правило 72. Трулског Сабора има у виду олакшавање могућности учествовања у црквеном животу православним хришћанима који су ступили у брак пре почетка свог свесног учествовања у тајнама Цркве. За разлику од блудног заједничког живота, који представља препреку за причешћивање, овакав савез у очима Цркве представља законити брак (изузев случајева кад законодавно допустиве „бракове“, на пример, представљају савез између блиских рођака или заједнички живот припадника истог пола, који су признати у низу земаља – што је с тачке гледишта Цркве у принципу недопустиво). Међутим, дужност пастира је да подсећа вернике на потребу да закључе не само правоснажни брак, већ и да га освете у црквеном свештенодејству.

Посебно треба разматрати случајеве кад лица дуго времена живе заједно и често имају заједничку децу, али нису у црквеном или регистрованом државном браку, при чему један од учесника у оваквом заједничком животу не жели ни да региструје односе, ни да се венча. Овакав заједнички живот је грешан, а његово ширење у свету представља супротстављање замисли Божијој о човеку, опасан је по институцију брака и не може бити признат од стране Цркве. Притом духовник, знајући околности живота конкретог човека, по снисхођењу према људској немоћи у изузетним случајевима оној страни која је свесна греховности оваквог заједничког живота и која жели да склопи законити брак, може дозволити да се причести. Причешћивње се не дозвољава оном учеснику у оваквом заједичком животу, због чије кривице брак није склопљен. Ако је било ко од учесника у оваквом заједничком животу у другом браку, ниједној страни не може бити дозвољено да се причести без канонског регулисања ситуације и приношења дужног покајања.

VI

Припрема деце за свето причешће има своје специфичности. Њено трајање и садржај одређују родитељи[5] консултујући се с духовником, при чему треба да узимају у обзир узраст, здравствено стање и степен уцрквљености детета.

Родитељи који редовно приводе своју децу Светом Путиру, што је добро, треба да теже томе да се причешћују заједно с њима (уколико не могу истовремено да се причесте оба родитеља – онда наизменично). Пракса кад родитељи причешћују децу, а сами ретко приступају светом причешћу, представља препреку за то да се код детета створи свест о неопходности учествовања у Евхаристијског трпези.

Прва исповест пре причешћа се по 18. правилу Тимотеја Александријског врши кад дете напуни десет година, али се у традицији Руске Православне Цркве прва исповест, по правилу, обавља у узрасту од седам година. Притом време обављања прве исповести, као и учесталост исповедања детета у узрасту од 7 до 10 година у случају да се оно причешћује сваке недеље, заједнички треба да одреде духовник и родитељи, имајући у виду индивидуалне особености у развоју детета и његово схватање црквеног живота.

За децу до три године евхаристијски пост није обавезан. По традицији, од трогодишњег узраста деца се у православним породицама постепено навикавају на уздржавање од хране и пића пре причешћивања Светим Тајнама. До седмогодишњег узраста дете треба да је сасвим навикнуто да се причешћује на празан стомак. Од тог доба дете треба учити да чита молитве пред свето причешће, чији садржај и обим одређују родитељи у складу с узрастом, духовним и интелектуалним развојем детета.

Кумови на сваки начин треба да учествују у васпитавању деце у побожности, између осталог, треба да их подстичу да се редовно причешћују Светим Христовим Тајнама и да помажу родитељима да их приводе Светом Путиру.

* * *

Евхаристија је главна Тајна Цркве. Редовно причешћивање је потребно човеку за спасење, у складу с речима Господа Исуса Христа: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијег и не пијете Крв Његову, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6, 53-54).

_{[1] Књига правила. Зборник канона Православне Цркве. Превод правила је преузет с адресе: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/zakoni/zbornik-kanona-pc.htm, прим.прев.}

_{[2] Правилник или Устав духовног колегијума, који је цар Петар I издао 1721. године.}

_{[3] Святитель Феофан Затворник. Письма. V, 757.}

_{[4] Святитель Феофан Затворник. Письма. IV, 693.}

_{[5] Овде и у даљем тексту: уколико нема родитеља или уколико су лишени права ове обавезе се преносе на блиске рођаке, старатеље или туторе.}