Из књиге «Несвети а свети»
Једног лета стари печерски монах Авакум, који је иначе дежурао на капији, након вечерњег пред свима у трпезарији изјави да у манастир више неће пуштати оне који нису Православци. Доста је било! Манастиром се шећкају час нашминкане туристкиње, вајне даме, и то руку под руку са некаквим мушкарцима безбожницима који на километар базде на дуван, час комунисти с баптистима, па новопечени екуменисти или муслимани заједно са Жидовима, тим некрстима. Време је да се томе стане у крај!
Нико од братије није обраћао пажњу на старчево гунђање, али га је неко ипак приупитао:
– А како ћеш препознати ко је православац, а ко није?
Авакум се дубоко замисли, али само накратко.
– Пустићу само оног ко буде знао Символ вере! Онај ко не буде знао, нек се шећка изван капије. Тај нема шта да тражи у манастиру!
Сви су се насмејали тим његовим речима, а онда заборавили на то. Кад су следећег јутра након богослужења монаси кренули на своја послушања, били су изненађени што је у манастиру неуобичајено мало људи. Ту су били само побожни ходочасници који су се крстили пред црквом, добро познате бакице које су прилазиле по благослов, затим путници намерници са својим завежљајима који су се одмарали после свете Литургије, и Христа ради јуродиви који је трчао око бунара. Но оне свакодневне масе наметљивих туриста једноставно су нестале. Ма, просто древна Света Русија! Отац Авакум јесте изигравао чудака, али је очито одржао реч.
Тако је и било. Чим је отишао да дежура на главној капији, отац Авакум је од раног јутра од сваког посетиоца тражио да прво каже Символ вере, који су у 4. веку саставили оци прва два Васељенска сабора одржана у Никеји и у Цариграду. Рачуница му је била просто генијална: сваки православац који истински живи црквеним животом засигурно је напамет знао тај текст.
Они који су у манастир дошли у периоду од пола шест па до десет сати нису имали никаквих проблема кад је реч о Символу вере. Но, кад је после десет сати из Пскова стигао први аутобус с туристима, разуме се да нико од совјетских туриста није прошао Авакумов тест. Могли су само да псују и да прете с друге стране затворене капије, али за оца Авакума, као старог војника који је крај рата дочекао близу Будимпеште, те претње биле су више него смешне. А онда су почели да пристижу аутобуси са страним туристима. Тако се око подне испред манастирске капије окупила огромна маса разјарених туриста. Управо ту сцену је, кроз прозор своје црне „волге”, и видео Николај Александрович Јудин, главни псковски надзорник црквеног живота, референт за верска питања Псковске области, који је иначе био дошао на ручак код оца игумана.
Његово презиме сви су у манастиру изговарали као Јúдин трудећи се да то посебно нагласе. Чинили су то не зато што је био гори од осталих, него зато што је сваки надзорник црквеног живота представљао символ тлачења Цркве. Истине ради, треба рећи да је Николај Александрович био прилично добродушан човек. Иако је годинама радио у органима власти, ипак то није злоупотребљавао. Но ипак је био прави газда и господар судбине свих свештенослужитеља који су били у његовој надлежности. Могао је по свом нахођењу да поништи такозвану регистрацију било ког свештеника, што је значило да после тога више нема право да служи у цркви. Али то није било оно најгоре. Уколико би му се замерио неки свештеник, тај проверени кадар КГБ-а могао је без проблема да обезбеди податке који ће баћушку довести у страшну неприлику, и то само зато што надзорник сматра да је опасан по совјетски систем. Зато су сви настојатељи, а да и не говоримо о обичним свештеницима, одлазили у његов кабинет чим би их позвао, сви осим архимандрита Гаврила.
Игуман Гаврило био је једини код којег је Јудин лично долазио кад је требало да се реши неко питање. Мислим да је то било тако због тога што је игуман знао како треба да се постави. Осим тога, отац Гаврило био је веома способан и независан игуман, али и веома одлучан. Оно што науми, увек то и оствари.
Истина, неки су заједљиво говоркали да Јудин одлази на ноге оцу Гаврилу зато што је чин игумана био већи од његовог. Иако се ту радило само о злим језицима, свима је било јасно да су у то доба игумани и настојатељи просто морали да одржавају односе с представницима власти.
Кад је видео тај страшни неред у „својој кући”, Николај Александрович Јудин одмах је изашао из аутомобила. Брзо је схватио о чему се ради, па се кроз масу одлучно пробио до капије и љутито почео да удара песницом по старим, гвожђем окованим храстовим даскама.
– Ко је тамо? Сместа да си отворио капију!
– Говори Символ вере! – зачу се с друге стране капије претећи глас монаха Авакума.
– Молим?! – у неверици ће Јудин. – Ма, какав Символ вере? Отварај кад ти кажем!
– Говори Символ вере! – неумољиво понови отац Авакум.
Николај Александрович био је толико љут да му је просто понестајало даха:
– Ма ко си ти да тако нешто себи дозволиш?! Ја сам, Јудин! Ако одмах не отвориш, зажалићеш!!!
– Говори Символ вере!
Тај дијалог с повишеним тоном трајао је десетак минута.
Јудин погледа на сат и најзад попусти:
– Молим те, отвори! Касним већ петнаест минута и сигурно ти је јасно како ће ме дочекати ваш игуман.
С друге стране капије завладала је тишина. Очито је отац Авакум већ замишљао шта чека тог несрећника.
– Да, неће ти бити лако – уздахну с разумевањем, а затим неумољиво понови – говори Символ вере!
– Али ја не знам тај ваш Символ! – завапи Јудин. – Макар ми реци шта ти је то.
Отац Авакум поново се дубоко замисли па најзад одлучи:
– Добро, нек ти буде. Понављај за мном.
С друге стране капије зачуше се древне и узвишене речи Символа вере:
– Верујем! – поче Авакум.
– Верујем… – процеди Јудин унезверено се осврћући око себе.
– У једног Бога, Оца! – свечано настави Авакум.
– У једног Бога, Оца… – понови Јудин, који се био помирио са својом судбином.
– Сведржитеља!
– Сведржитеља…
– Творца неба и земље!
– Творца… неба и земље…
Након што је референт Савета за верска питања Псковске области јавно посведочио и последњи догмат који садржи та изузетна молитва: „Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин”, отац Авакум одшкрину капију и пропусти чиновника да уђе у манастирско двориште.
Пресекавши погледом свог инквизитора и процедивши кроз зубе некакву псовку, Јудин пожури према игумановом конаку где га је дочекао отац Гаврило, који је био видно узрујан.
– Изгледа, Николаје Александровичу, да сте одлучили да касните? Чекам вас већ пола сата! – љутито прекори свог госта.
– Какве ја везе имам с тим?! – пређе Јудин у напад. – Код вас се не зна ни ко пије ни ко плаћа! На капију сте поставили неког психичког болесника. Никог не пушта у манастир и од свих захтева да очитају некакав Символ вере! Испред манастира су аутобуси пуни туриста! Па још и странци!!! Можете ли да замислити какав ће скандал избити након овога?
Кад је то чуо, игуман се забринуо. Одмах је послао економа да види о чему се ради и да заведе ред, а да му Авакума из истих стопа доведе у кабинет како би се с њим обрачунао.
Кад је Авакум ушао у салу за ручавање, Јудин се већ био донекле смирио захваљујући игуману, обилним јелима и француском коњаку.
Угледавши оца Авакума, игуман се љутито придиже из фотеље.
– Шта си то направио?! Зар без благослова, самовољно заводиш ред у манастиру?!
Самовоља је заиста тежак грех за сваког монаха. Ту је игуман био потпуно у праву. Авакум је истог трена постао свестан тог свог греха па је одлучно кренуо према столу и бацио се пред ноге оца Гаврила.
– Крив сам! Опрости, оче игумане!
– Губи се напоље, самовољниче један! – загрме игуман и чак шутну Авакума.
Јудин је ликовао, али кад је отишао, игуман је поново позвао Авакума. Чим је ушао, отац Авакум се одмах баци игуману пред ноге.
Међутим, отац игуман га овог пута није позвао да би му очитао буквицу:
– Е, свака ти част! Ево, узми ово! – дободушно ће отац Гаврило па тутну Авакуму боцу „Наполеона”.
Те вечери су Авакум и још неколико старих монаха, некадашњих војника, са задовољством пробали чувени игуманов коњак.
